Otvaranje julskih izložbi u Kulturnom centru Beograda

Otvaranje julskih izložbi u Kulturnom centru Beograda

Tri nove izoložbe u sva tri galerijska prostora Kulturnog centra Beograda biće otvorene u četvrtak 4. jula s početkom u 20 časova.

 

 

 

 

U galeriji Artget KCB-a (Trg republike 5/I), biće otvorena izložba RESURS: UTOPIJA

Izložba je nastala kao rezultat fotografske radionice koju je nemački fotograf Andreas Rost vodio u u Beogradu i u virtuelnom prostoru sa osmoro polaznika u periodu april 2018 – jun 2019. godine, u organizaciji Gete instituta u Beogradu i Kulturnog centra Beograda.

Voditelj radionice: Andreas Rost (Nemačka)
Autori: Danica Trajković, Dušan Novaković, Aleksandar Pavlović, Irena Nikolić, Milica Denković, Petar Vakić, Milica Stojšić, Marija Piroški.

HILJADE SU ALTERNATIVA!

„There is no alternative – TINA“ (Nema alternative), izjavila je svojevremeno Margaret Tačer, i od tada, govoreći o sadašnjosti, tu rečenicu ponavljaju političari, ekonomisti, privrednici i naučnici. Od pobede neoliberalne revolucije ljudi lakše mogu da zamisle kraj sveta nego kraj kapitalizma (Frederik Džejmson). Budućnost se korak po korak briše iz svesti, pa danas još samo pesimisti, sanjari i umetnici čeznu za prevazilaženjem trenutne konstelacije, za utopijom koja nudi prostor za nemoguće.
Mlade umetnice i umetnici iz Beograda usprotivili su se tom trendu epohe. Oni žele da otkriju, oslobode i prenesu snagu koja leži u utopijskom mišljenju. Radovi im na prvi pogled deluju fragmentarno, ali ih baš zato pre treba shvatiti kao zbirke koje se mogu proširivati nego kao zaokružene celine. Autori nam ne prikazuju gotove utopije, već prostore u kojima one mogu isklijati. Drugim rečima, oni istražuju mogućnosti za rađanje utopija ili za pojavu utopija u nekom mikrokosmosu.
Polazna tačka stvaralačkog procesa uvek je neki medij. U ovom slučaju to je bela površina: beli list papira, belo jedro, beli čaršav. Prikazujući raznovrsne pojavne oblike belog, Milica Stojšić spasava, primera radi, taj medij od prebrzog osvajanja kojim mu prete površni pojmovi poput čistoće, svetline ili praznine. Brižljiv odnos ove umetnice prema prividnoj praznini stvara realističan porostor koji posmatrač onda može ispuniti vlastitim utopijama. Radovi Dušana Novakovića pokazuju monumentalne ostatke jedne utopije koja je s razlogom odbačena. Na gotovo zaboravljenim mestima, izvan domašaja dnevnopolitičkih impertinencija, istraživačkom duhu otkriva se lepota koja se može ostvariti i u odsustvu ljudi. Petar Vakić prikazuje uspešno funkcionisanje utopije u jednom mikrokosmosu, koje verovatno treba zahvaliti isključivo činjenici da se ona ostvaruje daleko od velikih centara. Utopije se, dakle, mogu ostvariti i u potaji, a danas verovatno jedino tako. Stvaralaštvo Irene Nikolić ukazuje na dihotomiju utopija. Prostrano, estetski fascinantno i inteligentno ova nam umetnica predstavlja viziju grada prilagođenog potrebama automobilskog saobraćaja. Međutim, ono što je u prošlom veku bila poželjna utopija, danas se pokazuje kao katastrofalno loše planiranje. Za predstavljanje svojih utopija Aleksandar Pavlović kao medij bira novine. Taj medij prevashodno je vezan za prošlost, jer ga je u međuvremenu pretekla utopija slobodnog interneta. Umetnik tako oblikuje dijalektički kontrapunkt, postavljajući pitanje od suštinskog značaja za ovu izložbu: da li je utopija danas uopšte u duhu vremena? Milica Denković utopiju pronalazi u urbanom prostoru. Klupe i drugi objekti za sedenje koje arhitekti nazivaju gradskim mobilijarom takođe su izgubili prvobitnu funkciju u korist interneta. Danas se ljudi više ne okupljaju ispred kuće ili zgrade, već na internetu. Uprkos tome, bez mesta za okupljanje i za zajedničku akciju ne mogu nastati utopije, tako da – ko zna – gradski mobilijar jednog dana može povratiti izvornu namenu. Marija Piroški fotografiše radnike, jednostavno i bez trikova, ali veoma ubedljivo. Radnička klasa dugo je bila adresat utopija, pre svega levičarskih. Sada, kada su radnici okrenuli leđa levičarskim vizijama, pokazalo se da levica uopšte nije poznavala ljude za koje se navodno politički borila. Između ostalog i zato, radnike bi vredelo pogledati malo pažljivije. Danica Trajković poznaje lepotu snova, a samim tim i značaj imaginacije za utopiju.

Umetnički rukopisi na ovoj izložbi veoma su raznovrsni. Neki umetnici rade digitalno, a neki analogno, neki dokumentaristički, a neki koriste tehniku montaže, neki koriste boje, a neki se ograničavaju na crno-belo. Način na koji nešto zamišljamo određuje način na koji politički delujemo. Moramo biti svesni toga da je i mašta politična. Ponekad politika čak nije ni moguća bez mašte. Principu TINA suprotstavlja se uzvik TATA! (There Are Thousands of Alternatives / Hiljade je alternativa). Na jednoj izložbi mogu se objediniti različite umetničke pozicije, što istovremeno treba shvatiti kao izjašnjavanje protiv partikularizacije u svetu i protiv fragmentarizacije sveta.

Zahvaljujem Milici Stojišić, Dušanu Novakoviću, Petru Vakiću, Ireni Nikolić, Aleksandru Pavloviću, Milici Denković i Danici Trajković na učešću u projektu, na njihovim sjajnim umetničkim ostvarenjima i na inovativnim pristupima. Zahvalnost dugujem i Mariji Piroški, Sunčici Šido i Franku Baumanu za ljubaznu i kretavinu saradnju. A posebno zahvaljujem Vesni Danilović i Kulturnom centru Beograda, mojim partnerima u ovom projektu, na ličnoj, finansijskoj i logističkoj podršci. Andreas Rost

Andreas Rost (Vajmar, 1966) je  fotograf, kustos, profesor univerziteta, ekspert za fotografiju nemačkog Instituta za veze sa inostranstvom (ifa – Institut für Auslandsbeziehungen) u Štutgartu, nosilac Nagrade „Ane Birman”. Živi i radi u Berlinu.

Danica Trajković (Gnjilane, 1988) živi i radi u Grockoj. Po zanimanju je diplomirani menadžer, a fotografijom se bavi od 2016. godine. Svojim radom želi posmatraču da prenese momenat i emociju viđenu kroz objektiv. Najviše je zanima dokumentarna i koncertna fotografija. Trenutno se bavi istraživanjem konceptualne umetničke fotografije. Učestvovala je na brojnim grupnim izložbama i realizovala jednu samostalnu izložbu fotografija.

Dušan Novaković (Beograd, 1973) je završio je školu za profesionalne fotografe Icart Photo u Parizu 2000. godine, gde je živeo i radio od 1997. do 2009. godine. Komercijalnom fotografijom bavio se do 2012. godine. Od tada radi na samostalnim i grupnim projektima. U Parizu mu je u dva izdanja objavljena knjiga Poslednji Aramejci. Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS). Trenutno se najviše bavi analognom fotografijom i digitalnom grafikom.

Aleksandar Pavlović (Užice, 1990) je diplomirani istoričar umetnosti i konceptualni fotograf. Aktivno se bavi teorijom i primenom fotografije kroz različite likovne i vizuelne medije. Od 2017. godine izlagao je više puta samostalno, učestvovao na  grupnim izložbama i festivalima u zemlji i inostranstvu. Njegovi radovi su objavljivani, a dobitnik je i više nagrada.

Irena Nikolić (Beograd, 1993) je završila osnovne i master studije na Arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Tokom studija razvija interesovanje za oblast fotografije, kao i sklonosti ka vizuelnim umetnostima. Posebnu pažnju u svom radu poklanja odnosu fotografije sa grafikom i arhitekturom.

Milica Denković (Novi Sad,  1983) je zavšila osnovne studije slikarstva i master studije novih likovnih medija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Izlagala je na više grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Švedska, Holandija, Mađarska, Hrvatska). Članica je Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Bavi se digitalnom fotografijom i ilustracijom. Zanima je polje proširenog pripovedanja u sferi fotografije i novih medija. Trenutno je članica uredništva kulturnog portala rizom.rs.

Petar Vakić (1989) je 2016. dipllomirao na Odseku za primenjenu fotografiju Više tehničke škole u Novom Sadu. Fotografijom se bavi osim kao slobodnim umetničkim izrazom i profesionalno u oblasti event fotografije i fotografije enterijera. Radio je na nekoliko video-art projekata i jednom kratkom filmu. Istražuje fotografiju kao fuziju sa drugim medijima u teoriji i praksi. Učestvovao na mnogim grupnim izložbama.

Milica Stojšić (Paraćin, 1984) po obrazovanju je arhitekta i dizajner svetla. Bavi se vizuelnim jezikom svetla i njegovim odnosom prema prostoru, kao i politikama percepcije u kontekstu umetnosti. Pored videa, koristi medij fotografije, kako bi istraživala ulogu svetlosti u konstrukciji vizuelne slike. Autor je dizajna svetla za više koncerata i pozorišnih predstava.

Marija Piroški (Beograd, 1989) je diplomirala je na Odseku istorije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Fotografijom se bavi od 2012. godine. Ne poseduje  formalno obrazovanje iz te oblasti. Do sada učestvovala u brojnim  fotografskim projektima i izložbama. Poseban fokus njenog  rada posvećen je pejzažnoj, dokumentarnoj i event fotografiji.

Izložba će biti otvorena do 25. jula 2019. godine.


U Likovnoj galeriji, (Knez Mihailova 6) otvara se izložba I TAMO I OVDE, umetnika: Ane Vujović, Gorana Dragaša, Jelene Janković i Bojane Lukić.

Antropolozi savremenog sveta nove seobe ljudi koji se raseljavaju iz ratnih, ekonomskih, radnih, obrazovnih i drugih razloga, danas vide i kroz redefinisanje pojma kosmopolitizma u termin “novi kosmopolitizam” koji  se određuju u aktuelnim migrantskim procesima kroz četiri referentne tačke –  granice, teritorije, identitet i demos (lokalni narod).



Savremenim migracijama u svojim umetničkim praksama bave se i autori zastupljeni na izložbi I tamo i ovde – Ana Vujović, Goran Dragaš, Jelena Janković i Bojana Lukić koji osnovne teme granica i identiteta artikulišu u različitim narativima, svako iz svog subjektivnog iskustva i u različitim medijima izražavanja. U prostornoj instalaciji Ostavi prostora/ sobu za druge, nastaloj tokom umetničke rezidencije Ane Vujović u italijanskom gradu Koncanu, autorka istražuje i na autentičan način interpretira identitet mesta  poznatog u lokalnoj zajednici po emigrantima koji su odlazili u Australiju gde su radili na poljima šećerne trske i u fabrikama šećera….

Fotografije beograđanke Jelene Janković Osmi sprat snimane su sa prozora stana na osmom spratu u jednom zagrebačkom soliteru gde je mlada umetnica svila svoje ljubavno gnezdo. Percipiranjem svakodnevice iz ptičije perspektive, udaljeno od tla i realnog života, okom kamere dnevnički je zabeležena svakodnevica stranca u novom i nepoznatom okruženju.

Problematizujući status i situacije sa izbeglicama koje beže od rata Bojana Lukić teme migracije varira kroz različite scenografije – od izrade geografskih karti, iscrtavanja mapa  sa migranskim rutama do figuralniih kompozicijama sa predstavama tela u pokretu naslikanih kao anonimni identiteti, umorna tela, prljave i pocepane odeće, tela od kojih su ostale samo noge koje hodaju i tabani zaglibljeni u blatu… 

Slikar Goran Dragaš, koji u svojoj životnoj priči ima iskustvo migracije, ovu temu dosledno neguje u svom radu sa dominantnom preokupacijom koja se odnosi  na prošireno shvatanje granica kao rizičnih teritorija kroz koje se izbeglice kreću  na svom putu u nepoznato.

U Galeriji Podroom (Trg republike 5/-1) posetioce očekuje izložba pod nazivom TIŠINA JE OVDE GLUVOĆA.

Izlažu: Nika Autor, Doplgenger, Maja Hodošček, Bojan Mrđenović, Davor Konjikušić, Nemanja Čađo, minipogon, Pokretnica kolektiv (Željka Jakovljević, Ina Madžar, Jovana Rakić, Frosina Dimovska, Mia Inić, Jelena Alempijević, Nataša Vranešević, Sara Tošić).

Prateći program: Nemanja Čađo i Danica Selem, Forum Roma Srbije (Dejan Marković), Kino klub Barut (Nenad Porobić), Jelena Mijić, Nebojša Milikić, Ivana Smiljanić.

Kustoskinja: Mirjana Dragosavljević

Izložba se realizuje u saradnji sa Ksenijom Đurović, Anom Vuković, Katarinom Kostandinović, Zoranom Đaković Minniti.

Ko-organizatori: BRINA, Kulturni centar Magacin, Kino klub Barut


Bojan Mrđenović, Dobrodošli, 2007-2011.


Izložba „Tišina je ovde gluvoća“ analizira različite migracije koje obeležavaju ove prostore: od figure gastarbajtera/ke, preko rata i tzv. raspada Jugoslavije, do Balkanske rute. Ukoliko bismo pokušali da mapiramo sva prošla i sadašnja kretanja, dobili bismo pokretnu sliku nalik mravinjaku – reke ljudi ugrožene egzistencije. Međutim, ovo nije pokušaj mapiranja svih kretanja u potrazi za budućnošću, već prikaz fragmenata određenih putovanja. Kako ih percipiramo? Kako se prema njima odnosimo? Kako u njima učestvujemo? Kako se u okviru njih pozicioniramo? Kako ih (ne) prevazilazimo?

Naziv izložbe je pozajmljen iz istoimene knjige Džona Berdžera i Žana Mora, u saradnji sa Svenom Blombergom (Sedmi čovek. Knjiga u slikama i rečima o iskustvu stranih radnika u Evropi), analizira različite migracije koje obeležavaju ove prostore: od figure gastarbajtera/ke, preko rata i tzv. raspada Jugoslavije, do Balkanske rute. Ukoliko bismo pokušali da mapiramo sva prošla i sadašnja kretanja, dobili bismo pokretnu sliku nalik mravinjaku – reke ljudi ugrožene egzistencije. Međutim, ovo nije pokušaj mapiranja svih kretanja u potrazi za budućnošću, već prikaz fragmenata određenih putovanja. Kako ih percipiramo? Kako se prema njima odnosimo? Kako u njima učestvujemo? Kako se u okviru njih pozicioniramo? Kako ih (ne) prevazilazimo?

Knjiga je kolaž fotografija, beleški, citata, poezije koji govore o evropskoj ekonomskoj migraciji nakon Drugog svetskog rata iz siromašnih evropskih zemalja ka razvijenim zemljama Zapadne Evrope i sa sela u grad:

„Marks (1867): U fabrici postoji mrtav mehanizam, nezavisan od radnika a oni su mu pripojeni kao dodatak… mašinski rad do krajnosti zamara živčani sistem… prigušuje mnogostranu igru mišića i oduzima čoveku svaku slobodnu telesnu i duhovnu delatnost.

Struganje, bušenje, glačanje, kovanje, buka hidrauličnog alata, tresak udaranja supstance o drugu supstancu i struganja supstance drugom supstancom. Potrebno mu je mnogo vremena da se privikne na buku. I sama buka udara i struže druge supstance. Ođeci prožeti upornim ritmovima, pa svaki bude prekinut pre nego što se završi; ništa ne prestaje i ništa ne počinje. Kad buka popusti ili kad on izađe iz radionice, ne nastupi tišina, jer su isti uporni, amputirani ritmovi i dalje prisutni u njegovoj glavi i, pošto ih oseća a ne može ništa da čuje, čini mu se da je ogluveo.

Tišina je ovde gluvoća.“

Iako je ovo izložba o migracijama, ovo je ipak i pre svega izložba o radu. Potreba za dostojanstvenim radom i dostojanstvenom zaradom sa jedne, i eksploatacija i sistemska represija sa druge strane, objedinjuju sve navedene radove, iako ne uvek eksplicitno. Da bismo to razumeli, moramo razumeti klasnu borbu.*

Da bismo razumeli zašto slobodna telesna i duhovna delatnost nisu svima zagarantovane, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli dehumanizaciju, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli otuđenje od rada, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli kriminalizaciju borbe za život, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli kriminalizaciju spašavanja drugih života, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli pasivizirajući efekat viktimizacije, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli sveprožimajuću birokratiju, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli žice, nasilje, smrt, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli privatizaciju, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli deindustrijalizaciju, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli klimatske promene, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli izbegličke kampove, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli rasizam, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli siromaštvo, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli zašto se kultura i umetnost komodifikuju, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli kreativne industrije, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli džentrifikaciju, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli ratove, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli tzv. raspad Jugoslavije, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli kolonijalizam, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli ženski reproduktivni i kućni rad, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli zašto je emancipacija tako teška, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli deložacije i borbu za krov nad glavom, moramo razumeti klasnu borbu.
Da bismo razumeli zašto je čovek čoveku vuk, moramo razumeti klasnu borbu.

Spisak je dugačak. Dopunite sami.

*KLASNA BORBA – izraz suprotnih klasnih interesa između klasa. Ona je pokretačka snaga istorije svih klasnih društava. Klasna borba se vodi u svim osnovnim sferama društvenog života – ekonomskoj, političkoj, ideološkoj. Suština klasne borbe je u preuzimanju političke vlasti, koja služi za preuzimanje i ekonomske vlasti. Borba za političku vlast je najviši, najizrazitiji i najradikalniji vid klasne borbe. Ona se nastavlja borbom za ekonomsku vlast, a ova dalje ideološkom borbom, koja ima za cilj da integriše i koordinira ponašanje članova jedne određene klase, odnosno dezintegraciju klase protiv koje se vodi klasna borba, kao i da pridobije za saveznike one društvene strukture koje se neutralno odnose prema toj klasnoj borbi.

Menjajući forme i metode, zavisno od konkretne istorijske situacije, klasna borba dovodi do socijalne revolucije, kao najzaoštrenijeg vida klasne borbe. Procesom socijalne revolucije, dolazi do promene nosioca političke vlasti – do tada vladajuća klasa gubi svoje privilegovane pozicije, a klasa koja je bila eksploatisana, oslobađa se njene vlasti. Time se stvaraju novi društveni odnosi, a proces klasnog uobličavanja i narastanja klasnih konflikata, započinje se iznova.

Uočavanje i saznanje suštine klasne borbe, je osnova za razumevanje zakonitosti razvitka klasnog društva. „Da težnja jednih članova datog društva odudara od težnje drugih, da je društveni život pun protivrečnosti, da nam istorija pokazuje borbu među narodima i društvima, kao i unutar njih, a osim toga još i smenu perioda revolucije i reakcije, mira i rata, zastoja i brzog progresa ili pada – te činjenice su opštepoznate. Marksizam je pokazao osnovnu nit koja dozvoljava da se otkriju zakonitosti u tome, da ga tako nazovemo: lavirintu i haosu, teoriju klasne borbe.“ (Lenjin) – „Mali leksikon samoupravljača“, Savremena administracija, Beograd, 1976.

Ili kako kaže Ken Louč – „If we don’t understand class struggle, we don’t understand anything“.

Mirjana Dragosavljević

 

Ulaz je slobodan!

Galerije Кulturnog centra Beograda su otvorene svakog dana od 12:00 do 20:00, sem nedeljom, državnim i verskim praznicima.

Program galerija podržavaju Grad Beograd — Sekretarijat za kulturu i Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services