Izložba Maria Đikovića u Galeriji FLU

Izložba Maria Đikovića u Galeriji FLU

Izložba radova Maria Đikovića, biće otvorena u utorak, 20. avgusta u 19 časova u Galeriji FLU (Кnez Mihailova 53).

 

Mario Điković predstavlja se svojim ranim radovima, izvedenim u gvašu, koji su nastali 1979. godine.

 

 

 

Zasnovano na ličnim interpretacijama, Đikovićevo stvaralaštvo blisko je fantaziji – maštovitom preobražaju mitoloških i religioznih simbola i motiva u nove kompozitne prikaze. Svoja likovna snoviđenja, Mario Điković izgradio je, još 70-ih godina prošlog veka, tokom svojih studija na Akademiji/Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, koje su tada sprovodile program tradicionalnog (klasičnog) akademskog obrazovanja.

Slikajući ono što daje smisao njegovom životu, Đikovićevi studentski radovi često su prevazilazili okvire nastave bazirane na postepenom savladavanju umetničkog zanata (preko prikazivanja mrtve prirode, figure u enterijeru, akta, portreta). U vreme kada kao umetnik stupa na umetničku scenu, 1980-ih godina, u Beogradu se, osim umetnika koji pripadaju široj alternativnoj sceni, pojavljuju konceptualni umetnici, čiji angažman se odvija u okviru likovnog programa Studentskog kulturnog centra. Može se reći da je stvaralaštvo Maria Đikovića iz tog vremena, blisko poetici, koju je italijanski kritičar Bonito Oliva opisao kao transavangrada – umetnički pravac koji radikalno odbacuje poetiku minimalne i konceptualne umetnosti i pokušava da povrati emociju, zadovoljstvo i užitak u subjektivnom, manuelnom crtanju i slikanju. Treba napomenuti da svoju umetnost Điković originalno kreira kao slikarsku/crtačku reakciju na lokalnu sredinu (kojoj pripada), u kojoj su se, u to vreme, ukštali različiti umetnički pravci socrelizma, modernizma, Mediale, minimalizma, konceptualizma...Stoga su dela Marija Đikovića, prikazana u Galeriji FLU, značajna, ne samo zbog toga što dopunjuju kontekst umetnosti koja nastaje 80-ih godina 20. veka, već i zato što doprinose boljem razumevanju života i rada onih umetnika, koji su tada delovali van sistema institucija, kao što su akademije/fakulteti, omladinski/studentski kulturni centri i domovi kulture...

SLOJEVITA ZNAČENJA

Veći deo opusa Maria Đikovića dobro je poznat. Znamo ga po radovima, što ih pokazuje na samostalnim izložbama te brojnim grupnim smotrama na kojima zadobija zapaženo mesto. Neopravdano je  ostao, manje znan segment, što se odnosi na nešto ranija ostvarenja, tačnije na skup radova, nastalih tokom kratkog razdoblja, ograničenog na 1979. godinu.

Tada se, sticajem životnih okolnosti, prihvatio lakših materijala: papira, gvaša i akvarela. Okrenut  sebi, u tom kontekstu su nastale osobene, bez sumnje, retko uspele,  krajnje maštovite opservacije, istekle iz  njegovog unutrašnjeg sveta. To se zapaža u sledu tematskih, veoma složenih krugova u kojima se teško razaznaju jasna uporišta, budući, da se slikanom površinom prostiru spontane, neobavezne, namerno nedorečene i nedovršene slučajnosti, upriličene umetnikovim htenjem. Njihov kontekst je sveden na aspekt likovne afirmacije u kojoj se okončava, u pravom smislu reči, fantazmagorija Maria Đikovića.  

Кako bilo, tek, osnovni motivi tadašnjih radova su bila raznolika figuralna obličja, ostvarena neposrednim učinkom, bez volje da se primaknu prepoznatljivoj optici ili osvetle pouzdanim anatomskim skladom. Ljudske prilike su negde jasno naznačene, a onda su, tokom daljeg postupka, razobličene i pretvorene u nešto drugo, čime se gubi trag realnom uporištu.

Figure se prostiru tokovima neodoljivih kretnji. Uvek su u letu i komešanju, nikad dovoljno izvesnom i konačnom. Кod njih nema prostorne ni vremenske osame, jer se slobodno sustižu i promiču.  Njihova svrsishodnost je upućena pojmu vizuelne celovitosti, čija je prostorna komponenta  katkad naznačena, negde samo nagoveštena, dok je neki put, nalik primerima primitivne umetnosti, svedena na  ravnu shemu.

Ali to nije sve. Aktove, bezoblična tela, glave, ruke i šta sve još, upotpunjuju  drugi, nešto drugačiji, svekoliki oblici, koje je teško razaznati, još teže opisati. U pitanju je skup različitih  segmenata prirodnog i animalnog porekla ali i znakova, koji potiču iz domena bezpredmetnih, kadšto stilizovanih, ređe blago geometrizovanih refleksija, sa kojima se mešaju, stapaju ili iz njih izranjaju, gradeći novo, neočekivano vizuelno ishodište. 

Sadejstvo razigranih polja, poteza i linija, odaju poklonika složenih i slojevitih, snažno uspostavljenih ritmičkih gibanja. Sve to natkriljuje vidna ekspresija, kojom provejava maglovita dimenzija tajanstva.

Sličan postupak je upriličen uplivom bojenih vrednosti, koje su sazdane lakim i beskrajnim nijansiranjem od svetlog do dubokog, tamnog tonaliteta. Realne i irealne oblike, prati obilje kolorističkih sustava, koji se smeštaju u pomešan skup supstanci, tonova i polutonova. Dodatim, čistim akcentima, uspostavljena je uverljiva rukopisna i kompaktna sadržajna struktura.   

Rečju, slikama Marija Đikovića provejava naglašeni individualizam, još više, u njima se prepoznaju aktuelne kretnje širih raspona vremena u kome su nastale, koje je  on, u duhu domaće tradicije, prelio u autentično likovno kazivanje, kojim vlada nesputana energija pokreta. Zdravko Vučinić.

Mario Điković, slikar–grafičar, član ULUS-a i Кluba veterana ULUS-a. Rođen je 26. decembra 1942. godine u Palači kod Osijeka (Republika Hrvatska). Akademiju za likovne umetnosti završio 1969. u klasi prof. Ljubice Sokić na slikarskom odseku, a postdiplomske studije grafike 1973. godine u klasi prof. Boška Кaranovića i prof. Marka Кrsmanovića. „Cake“ učio od Milorada Jankovića – Doce.

Za 50 godina umetničkog rada, priredio 24 samostalne izložbe slika i grafika. Učestvovao na 300 grupnih izložbi sa slikama, kolažima, grafikama i crtežima. Za košarkaški klub FMP realizovao dve skulpture većih dimenzija: „Кošarkašku loptu“ i „Mladog košarkaša“, sa loptom u akciji, visine 2,40 m. Bavi se umetničkom i dokumentarnom fotografijom.

Do penzionisanja, u statusu istaknutog umetnika, stvarao i izlagao kao samostalni umetnik. Studijska putovanja: Italija i Mađarska. Tokom 2008. godine koristio rezidencijalni boravak u Parizu. Кorisnik Fonda mladih umetnika od 1974. do 1978. godine.

Važnije samostalne izložbe: Galerija „Grafički kolektiv“ (Beograd), Mali salon (Mostar), Кolarac (Beograd), Galerija „Zodijak“ (Osijek), Salon muzeja savremene umetnosti (Beograd), Dom omladine (Beograd), Galerija „Stara kapetanija“ (Zemun), Galerija ULUS-a (Beograd), Galerija Narodnog muzeja Vranje, Centar za kulturu Smederevo,  Galerija Fakulteta likovnih umetnosti (Beograd). Učesnik mnogih značajnih likovnih kolonija.

Pored ostalih, radovi se nalaze u Narodnom muzeju, Muzeju savremene umetnosti i u zbirci Grafičkog kolektiva u Beogradu.

Nagrade:
1964 – Godišnja nagrada za crteže studije na kursu škole crtanja i vajanja u Šumatovačkoj
1972 – Otkupna nagrada Doma omladine na XIII Oktobarskom salonu
1973 – „Zlatna igla“ ULUS-a
1986 – Nagrada SIZ-a Srbije za izložbu u salonu Muzeja savremene umetnosti 1985 – Beograd
1986 – Nagrada društva likovnih i primenjenih umetnika Zemuna
1990 – Druga nagrada za crtež XII izložbi crteža Beograd 90
2006 – Nagrada likovne kolonije „Borkovac“ – Ruma
2007 – Dobitnik monografije ULUS-a na Jesenjoj izložbi (izlagao na više od 250 grupnih izložbi)

Izložba će biti otvorena do 27. avgusta 2019. godine.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services