Borut Vild

Borut Vild, grafički dizajner, rođen 1954. godine u Murskoj Soboti, Slovenija. Diplomirao je na Katedri grafike Fakulteta primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu 1979. godine. Dobitnik je mnogih značajnih nagrada i priznanja. U svojoj umetničkoj karijeri Borut Vild je imao 11 samostalnih i više od 100 zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu. Bio je učesnik na brojnim predavanjima, bio moderator mnogih umetničkih radionica, više puta bio član žirija na umetničkim manifestacijama, učestvovao u radu mnogih okruglih stolova u zemlji i inostranstvu. Njegovi radovi su objavljeni u uglednim domaćim i svetskim publikacijama. U Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolaković nedavno je otvorena njegova izložba    Kada govorimo o ljubavi.
Autor, vojnik, zaljubljen u slovo i papir, prijatelj, romantičan, otvoren, prisutan, nasmejan. Živi i radi u Beogradu. Imagine...

Intervju sa Borutom Vildom: Isidora Nikolić
Fotografije Boruta Vilda i fotografije sa Borutove izložbe Kada govorimo o ljubavi: Ana Kostić
 

Izložba je otvorena, knjiga je u pripremi. Kroz organizaciju izložbe i kroz pet segmenata (Prostori, Kontrasti, Slova, Sistemi, Ljudi), ti pokazuješ šta misliš o dizajnu kao profesiji i načinu na koji živiš i radiš. Postavka izložbe ne prikazuje sam proces, a s obzirom da imaš analitičan pristup, volela bih da nеšto kažeš o procesu rada. Kako zapravo gradiš proces i šta si zadržao u postupku, a koji su to novi elementi ako ih ima?
To je mnogo teško pitanje. Istina je da ponajmanje procesa ima na samoj izložbi, mislim da će ga biti više u knjizi. Ali, ja to ne gledam tako. Kao, ja radim projekat, pa je sad tu neki proces, kako dolazim do prvih skica, kako to formiram, kako nastaje... Ja to niti čuvam, niti me to zanima, ne čuvam skice. Kada kažem proces, ja kažem život. Moj život je u stvari taj proces. Svaki dan... gde i kako kako živim, kako se oblačim, šta jedem, čitam, gledam, s kim razgovaram, debatujem, šta gledam na internetu, šta crtam sam za sebe, šta fotkam... to su sve elementi od kojih se gradi svaki projekat.

Da li je oduvek tako bilo?
Nije, ali je počelo jako brzo. To je jedna od stvari koju sam usvojio u Školigrici, ta težnja ka harmoniji, celovitosti. Tako da su mi jako teška pitanja poput: "Kad si radio Beogradski krug, kako si počeo da ga dizajniraš"? Bile su to devedesete, postmoderna, a to je bio teorijski časopis. Mislio sam koji fontovi šta znače, želeo da ne budem suviše barokan. Opet je reč o vrlo strogoj strukturi, ali sa malim zaokretom, karakterističnim za to vreme.

Zanimljivo je, kada pričamo o tom vremenu za koje ti kažeš da ima postmodernizma, vreme maksimalizma u grafičkom dizajnu, gde se namernim viškom vizuelnih elemenata adekvatno ilustruje vreme i promene koje ono nosi. Kod tebe tog viška nema, postoji neki analitički mehanizam koji svo vreme funkcioniše u tvom radu?
Ja sam zemljani jarac i kod mene sve mora da ima svoj razlog. To je možda dobra definicija. Ja sam se devedesetih u stvari igrao sa onim što je bila suština nečijeg drugog rada. Uzimao sam te elemente, igrao se, analitički, zato što tako razmišljam. Ja sam obrazovan, vaspitan i odrastao u vreme moderne, da tako kažem, i to onog najlepšeg dela kod nas, socijalističke moderne.

Moderna se ovih dana dosta spominje, i danas se njeno nasleđe koristi iz možda drugih razloga i ideologija. Možeš li zbog mlađe generacije, to da sažmeš u nekoliko rečenica. Zašto je moderna bila tako dobar osnov?
Moderna ima dovoljno racionalnih i funkcionalnih elemenata koji su mi jako važni. Te prave linije, ti blokovi, površine s kojima se moderna igra. Funkcija koja uvek mora na neki način da ostane. To je bilo vreme u kojem sam se formirao, to je bio moj jezik, kao što Experimental Jetset kažu da je Helvetica njihovo prirodno okruženje. Odnosi i postulati moderne bili su moj prirodan jezik. I to me naravno nikada nije napustilo. Moderna još nije potrošena, kao i ideja levice uostalom, koja će verovatno morati da se reafirmiše na neki nov način. U suštini sam sve ovo vreme modernista. Devedesetih sam se naravno igrao i iskazivao jezikom devedesetih, postmodernim, možda i ponajviše od svih ovdašnjih dizajnera. Imao sam tu slobodu. U osnovi svih mojih radova je ipak relativno čvrsta struktura i kada sam se igrao sa potpuno nečitljivim elementima, to je bio konceptualni i funkcionalan čin, uvek u odnosu na tekst koji se oblikuje, i kada je bilo razloga da se tekst tako tretira.

Na izložbi se pojavljuje formula koja objašnjava specifičan koktel uticaja. Objasni taj duh Balkana, zenitizma, dadaizma u spoju sa modernom?
Pa to su ti rivajvli u stvari, koji se svakih toliko dogode. Postojao je pojačan interes za to, ne samo kod mene. U tom duhu bio je i New Moment, svi projekti Branka Vučićevića, pa Dada Clipping Radeta Leposavića... To je potreba da se u kriznim situacijama nađe neki oslonac u prošlosti. Kada se kaže avangarda tridesetih, to je zenit. Nemamo nešto drugo, a to je relevantno i u svetskim okvirima. Ali nisam ja nikad bio idejni zenitista, niti sam ta vrsta Barbarogenija, čak prezirem tu vrstu barbarogenijskog poimanja života. Ipak sam mnogo više severnjački tip. Ali, to jesu bili tada uticaji i došli su u vreme puno previranja, puno energije - ovakve ili onakve. Onda ti se to uvrti u glavu i sve se nekako slaže, meša, pomeša... Nekad je dobro, nekad loše.

Tvoja praksa 90-tih je vezana za rad u timu i obuhvata više od dizajnerske pozicije. Učestvovao si i u izboru umetnika i u osmišljavanju postavki izložbi u Centru za savremenu umetnost?
Da, da. Bili smo tim koji je sve radio zajedno. Prvo je to bio Centar za savremenu umetnost, a posle ekipa u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu: Branka Anđelković, Branislav Dimitrijević i Dejan Sretenović. Mi smo većinu projekata koncipirali, elaborirali i korigovali zajedno. Bio sam potpuno upućen u suštinu svakog projekta i nije mi bilo teško da shvatim. Konačno, nisam ni imao šta da shvatim. Ja sam taj život živeo. Ti radovi proizilaze iz mog stvarnog života, tada.

Posle 2000. godine ceo tim je prešao u državnu instituciju i to je srećna okolnost.
Da. Čini mi se da je to prirodan put. Tako bi stvari trebalo da se dešavaju. Da dobri timovi iz nevladinog sektora nastave svoj rad u korist cele zajednice, a ne samo malih grupica koje su činile nevladin sektor devedesetih. U slučaju Muzeja savremene umetnosti to se pokazalo prilično uspešnim, iako mislim da nismo realizovali ni pola od onoga što smo želeli i planirali…

Zbog finansija?
Pa zbog svega, i zbog finansija. To je državna institucija, ako hoćeš da ona dobro funkcioniše, znači da cela država mora dobro da funkcioniše. To su spojeni sudovi. Većina evropskih fondova nam nije dostupna, a s druge strane država ne fukcioniše baš najbolje, i tako se polako svedeš na to da radiš onoliko koliko ima mogućnosti, novca i koliko ima ekstra energije koja gura nekad potpuno nemoguće stvari.

Vaš tim je bio aktivan devedesetih kroz Školu za istoriju i teoriju slike, edukaciju, publikacije, radionice... A od 2000. godine izložbama u MSUB. Primarno ste se orijentisali ka edukaciji mladih umetnika i kustosa.
Verovatno. Mislim da je edukacija najvažnija stvar. Nažalost, naše škole su takve kakve su, svi smo ih prošli, i svi smo iz njih izašli kao prilične neznalice. Vaninstitucionalno obrazovanje je uvek bilo nekako poluamatersko, tako da je Škola za istoriju i teoriju slike, bila pokušaj da se napravi relevantna škola za mlade, koja će se baviti odnosom umetnosti i politike, odnosom društva i umetnosti. Tada je to bilo potpuno novo. Odande je potekla nova generacija kustosa, umetnika, ljudi koji se bave kulturom. I to nam je veoma drago. Trebalo je, da se moglo i više uraditi. Poprilično smo se istrošili u Muzeju u stvarima koje nisu ni u kakvoj vezi sa delatnošću Muzeja, sa izložbama, publikacijama, edukacijom... Prihvatili smo tu ulogu i nema se tu šta sad žaliti.

Tvoji projekti su uglavnom vezani za sektor kulture. U svakom radu pažljivo postavljaš specifičan zaplet.
Zaista uživam u svom radu. U stvari uživam u svakodnevnom bavljenju dizajnom zato što uvek pronalazim element sopstvene radosti u tome. I volim kad drugi to umeju da pročitaju. To je na neki način moja lična igra.

Plakat Škole za istoriju i teoriju slike

 

Kao u slučaju plakata za školu?
Škola nije imala puno promotivnih materijala, niti je tako bila koncipirana. Nije to bila institucija koja je bila u prilici da se na bilo koji način razmeće. To je bilo pionirski, udarnički, i vrlo, vrlo skromno. Samo smo taj poster napravili. I ja sam se samo igrao sa fontom, You can read it. Not a big deal.

Na izložbi tvoji radovi funkcionišu kao element enterijera..
Hteo sam da dizajnom oblikujem taj prostor. I to baš dizajnom, a ne građenjem, ne pravljenjem veštačkih segmenata, ne zidovima, pregrađivanjem, razgrađivanjem, već odnosima između projekata, veličinama, ritmom. Hteo sam da kontrasti, povezivanje celina, dijagonale, ćoškovi budu moji...

Volela bih da, porazgovaramo o ritmu. Veliki printovi, propratni tekstovi i legende... da li se hvata dijagonala, ili se ide u marginu, ili se gura u ivicu do neke apsurdnosti. Sive kvadratne legende i mesta na koja si ih stavio uspostavljaju poseban ritam.
To se valjda zove dizajn. To je promišljanje, gledanje, merenje… Svaka stvar ako je na pravom mestu govori ono što treba, ako je na krivom govori nešto drugo, pogrešno. Mislim da je umeće postaviti sve elemente u takav odnos da govore tačno ono što si ti hteo da kažeš. Ali kako to radim, osim što merim, razmišljam, neprekidno to vrtim u glavi, e to ne znam. Mislim da je moj život kao dizajnera, moj život as a whole. Ja nemam dizajnerski život, društveni život, porodični život, život hobiste, ja imam samo taj jedan jedini život sav posvećen oblikovanju.
Čak ni tu reč ne volim, dizajn.

U impresumu knjiga na kojima si radio stoji grafičko oblikovanje umesto grafički dizajn.
Da. Mislim da reč dizajn danas znači mnogo toga. Mislim da ju je danas teško kratko i jasno, čisto definisati. To je polje koje se neprekidno širi i sužava, menja. Zato više volim grafičko oblikovanje. Oblikujem pomoću grafičkih elemenata. Čist posao, duga ljubav.

Polje oblikovanja je u stvari prevod iz verbalnog u vizuelno. Volela bih malo da pričamo o tipografiji. Često kažeš, da je to kraljevska…
Kažem da je to kraljevska disciplina. Još uvek je simbolička snaga slova dominantna. Slika sada počinje da potiskuje slovo, slova sve više poprimaju atribute slike, ali mislim da najbolji komadi grafičkog dizajna koji se i danas prave jesu u stvari bazirani na dobrom poznavanju tipografije, i to će još za neko vreme tako i ostati. Meni najdraži dizajneri vrlo često sebe nazivaju tipografima. Skoro da nema nekog ko je meni drag a da vrlo dobro, odlično ili izvanredno ne vlada tipografijom. U tipografiji upravo finese, sitne razlike čine rad drugačijim. A meni su uvek važne te finese. Nasuprot vrlo čestim ekstremima, kontrastima, krajnostima i marginama koje rado koristim, uvek postavljam tu prilično suptilnu tipografsku igru...

Tvoje iskustvo, to je kao neki plug in za svaku aplikaciju. Ne gledaš samo  monitorsku sliku, već uzimaš u obzir boju i kvalitet papira, na poseban način obrađuješ fotografije, misliš na ceo prostor, imaš odnos prema tipografskom slogu…
Da. Nema drugog načina nego da se stekne iskustvo. You can't download experience. Dokle god se bavimo štampanim stvarima, moramo da ih štampamo, i to je jedina prava referenca. Ali, s druge strane, sa nataloženim iskustvom monitor koristim potpuno prirodno. Uvek sam imao dobre monitore, što je opet jako važno.

Kako kalibrišeš monitor?
Čuvenim metodom Borutove kalibracije. Kalibracija se sastoji u tome što uzmem dobro snimljenu fotografiju, original za koji znam da je korektno snimljen i da verodostojno predstavlja ono što je autor hteo da kaže. Uzmem standardan otisak iz Publikuma. Ne proof otisak, već korektno odštampan otisak. Većinu stvari sam štampao u Publikumu, tako da mi je to najbolja referenca. Onda sravnim sliku na ekranu sa otiskom, sravnim plavu reprodukciju, zelenu, crvenu, crno-belu, žutu. Ručno. I kada dođem do optimuma, onda, što se mene tiče, to je to.

Mislim da je ovo jako korisno. Zato što se sve češće mlađi autori zaprepaste kad im dođe otisak iz štamparije.
To i jeste neka vrsta stvarno tehničkog znanja, koje nije nedostupno. Izvolite, uzmite priručnike, knjige, profile... šta znače profili. To je opet pitanje edukacije. Naši dizajneri izađu sa fakulteta, a da nisu ušli u štampariju, da nisu ni jedan posao uradili za vreme studija od početka do kraja sa svim potrebnim tehnološkim stepenima. To je jako važno, pogotovo danas, kada toliko toga pada na teret dizajnera. Ranije je bilo mnogo lakše.

Kakav je kod tebe bio proces učenja?
Kod mene je to išlo relativno lako, zato što sam odrastao u štampariji. Bukvalno. Tata mi je bio direktor štamparije, pa sam tamo provodio svo slobodno vreme već u osnovnoj školi. Kad sam bio u gimnaziji pola raspusta uvek sam provodio radeći sve poslove u štampariji. Bio sam pomoćni radnik na ofset mašinama, pakovao gotove proizvode, radio u dizajn studiju, radio repro fotografiju. Na fakultet sam došao sa solidnom količinom znanja. Nakon fakulteta, dok sam radio u Školigrici, radio sam leti u TV Novostima gde sam opet prošao kroz ceo proces foto sloga, programiranja na foto slogu, koliko god se to moglo. Repro fotografija, pa danas više niko ne zna šta je to. A kakva je to nauka bila. Naučio sam šta je brzina, kakav je tempo, koliko su važni rokovi. Imaš za stranu 5 minuta... tu vrstu drila sam prošao. I kad sam počeo intenzivno da se bavim dizajnom opet sam imao ludu sreću da počnem da radim sa Publikumom, u vreme dok su još bili u garaži u Filmskom gradu. Cela ekipa, majstori, svima je bilo izuzetno stalo do kvaliteta, nije im bilo teško da se svi zajedno potrudimo oko svake stvari da ispadne najbolje moguće. Uvek sam imao nekog koga sam mogao da pitam. To je jako važno. I dan danas nema posla koji sam samo doneo, predao i izašao iz štamparije. Jednostavno, svaki posao ako se radi temeljno, ako se pazi na nijanse i finese zahteva neku vrstu konsultacije.

Da li ti se desilo da radiš za nekoga, a da taj uopšte nije bio zadovoljan tvojim dizajnom.
Ne sećam se. Ne sećam se stvarno. Morao bih baš dobro da razmislim. Sigurno je da je toga bilo, ali mislim da je toga bilo, tamo, na samim počecima. Ali ja mislim da ima puno stvari, puno projekata na kojima sam radio, a da ja nisam bio sretan. Da ja nisam bio zadovoljan.

Zašto?
Zato što mislim da sam negde pogrešio, omašio, ili u samom koncipiranju ili u nekoj završnoj fazi... u pripremi za štampu, izboru materijala. Toga je bilo poprilično, pogotovo devedesetih, kada je izbor papira i svega ostalog bio sužen. Nije ni danas mnogo drugačije, nažalost. Sve novo što je stiglo moralo je da se zgrabi odmah i štampa, bez ikakvih proba, i bilo je kikseva. Neki danas izgledaju slatko, a tada sam hteo da se obesim. To ide u rok službe. Svestan sam da ne možeš da radiš a da sve bude savršeno i bez greške. Umeće je naučiti da ne umreš praveći te greške, a da nisi ništa naučio. Grešku treba prihvatiti, to treba prožvakati u sebi, i naravno da to znači da sledeći put moraš da budeš pažljiviji da ne bi ponovio istu stvar. Kao i u mnogim oblastima, najviše se nauči upravo na projektima koji imaju problema, koji zastajkuju, koji negde nisu ispali savršeno. Tada ima više elemenata za analizu. Kada nešto ide glatko i sve ispadne kako treba i lepo, to prođe i zaboravi se. Projekti kod kojih nije išlo baš kako treba, su mi baš zato važni.

Tipooglasi

 

Neprekidno se obrazuješ, radiš na sebi. Zanimaju te sva polja umetnosti, kulture, društva, politike. Čitaš, pratiš šta se dešava i uvek mi je dragocen razgovor s tobom zato što imaš razne kodove čitanja. I bolje tumačiš…Osvrnimo se na aktuelno stanje u grafičkom dizajnu. Šta misliš, recimo, o Helvetici i toj pomami, o filmu Helvetica... Pitam te, Meta ili Helvetica?
Uvek Meta. Što se mene tiče. Potpuno se slažem sa Polom Šer da je Helvetica pismo velikih korporacija i krupnog kapitala, a ne pismo demokratije. To je Univers, koje se tako i zove - svet, a ne zove se Švajcarska. Stvari su potpuno jasne. Ali, daleko od toga da imam nešto protiv Helvetice… Mada, nijedan projekat nisam uradio sa njom. Nešto mi je uvek bila suviše generic. Iskreno, dok nisam odgledao Hustwitov film, o tome uopšte nisam ozbiljno razmišljao.

Kako doživljavaš to što se mlađa generacija vraća Helvetici i što su web izdanja, printovi i plakati uglavnom urađeni Helvetikom bold.
Otkud znam. Meni je to kao da obučeš trendi košulju, moram priznati. Apsolutno razumem Experimental Jetset koji koristi Helveticu onako kako je koristi. Oni to rade svesno, potpuno, na neki način angažovano, ali ne razumem zašto bi to sad neko ovde preuzeo zdravo za gotovo. S druge strane nije loše da se mladi malo vrate osnovama švajcarskog dizajna, da se malo pročiste.

Tu je i pitanje grida, mreže... Svi ti pojmovi su osnova, a kada smo mi bili studenti niko nije insistirao na tome.
Da, mi ništa nismo učili o tome. Nismo ništa učili o suštini same stvari. Potpuno mi je ok da prođeš kroz fazu poigravanja, ali pod uslovom da dovoljno razumeš to što radiš. Što mislim da nije nevažno i kada si student. Pogotovo ne danas. A ako imaš s druge strane dobrog pedagoga to je dobitna kombinacija. Ako imaš nekog ko ti ništa ne kaže na to što si kao klinac uradio gledajući radove na internetu ili, ako nema rekacije, ako nema tog dodatnog pojašnjenja, to je onda samo vežbica gde se ne razume pravi smisao. Pravi smisao Helvetice je u besprekornoj harmoničnosti belina, praznih i punih prostora. Nema ni jednog fonta koji je postigao tu vrstu tačnosti, preciznosti. A koja meni upravo zbog toga smeta.

Misliš da ima smisla danas koristiti Metu? Može li ona da egzistira danas?
Why not? Naravno da može da egzistira. Ima stvari koje traže Metu.

Na primer?
Pa neka knjiga gde moraš da upotrebiš Sans Serif ali da bude taman malo življe, od Gothama, recimo. Meta ima tu čudnu mekoću, a opet je vrlo jasna. Ima jednu prijateljsku notu. To je Spiekermann ubacio elemente rukopisnog tamo gde treba, vrlo vešto i vrlo promišljeno. Vratiće se Meta za deset godina, biće hit. To tako ide. Dobri fontovi ostaju. Gotham će ostati, Interstate će ostati.

Zanimljivo je polje slabserifnih fontova, mislim da još uvek nije dovoljno istraženo, a oni za deset godina mogu da budu zanimljivo polje istraživanja...
Slabserifi su u stvari Next Big Thing. Definitivno. Slabserif se na velika vratio sa Guardian-om koji je referentna svetska dnevna novina. Njegov dizajn je u tom domenu i dalje besprekoran. I poplava kopija Guardian-a u svetu je nezapamćena do sada. Slabserifi nose u sebi elemente oba, imaju dovoljno geometričnosti koja jako odgovara ekranu. Problem kod slabserifa je što svi suviše liče jedni na druge. Ima relativno malo mogućnosti za varijacije. Pogotovo one light varijante. Ma, kao i sve, biće u modi neko vreme, a onda opet sve iznova.

Politika... imao si dobrog urednika fotografije, sa timom dizajnera napravo si dobru mrežu (grid), a u sferi tipografije i fontova, sarađivao si sa Jovicom Veljovićem.
Opet sam imao sreće. Srećni Borut! Sa Jovicom sam išao na fakultet, ista smo klasa, jako se dobro poznajemo, prijatelji smo. Naravno da je puno lakše raditi ali na neki način i teže. Jovica je uradio ono što se od njega tražilo. Bio je angažovan pre nego što sam došao u Politiku ali bez nekakvih uputstava šta bi trebalo da radi. Znao je da treba da uradi font. Dogovorili smo se da napravi tradicionalan font. Mislim da Politika nema potencijal da se promeni u modernu i dinamičnu novinu, poput Guardian-a recimo. I neće ga imati još izvesno vreme. Mislio sam tada a mislim i sada da Politika treba da ostane u kategoriji New York Times-a, Le Monda, Elpainsa, Standarda bečkog, takva vrsta novine. Kada bude bilo potencijala za promenu Politike u jednu modernu, savremenu, dinamičnu dnevnu novinu, onda mislim da će to zahtevati puno radikalniji redizajn. Hteo sam da točak istorije vratim na onaj čisti početak Politike, kada je ona bila grafički i urednički vrlo jasno i čisto profilisana novina. Hteo sam da napravim novu nultu tačku.

Koliko god da je ona pročišćenije i bolje izgledala ipak je prvih nedelja to bio šok za ljude koji su je čitali decenijama. Što se tiče serifnog pisma bila mi je prijatna promena, ali sanserifno pismo mi je bilo suviše neutralno, čak malo i anemično.
Možda i jeste. Mislim, to bi se moglo reći i za serifne… nema taj, taj izražen karakter. Inače, mislim da pismo za dnevne novine ne treba da ima baš izražen karakter.

To danas više nije slučaj kad pogledaš, na primer, nemačke novine. One imaju tu agresivniju serifnu notu.
Jeste imaju, i verovatno bi već i Politika mogla da je ima. E sad tu je jedna komplikacija - ćirilica. Lako je napraviti atraktivan latinični sanserifni font, ali probaj to da napraviš na ćirilici. Znaš i sama kada tražimo dobar sanserifni font za bilo šta, spadneš na Din i… tu se priča završava… Agora, i to je već problematično… Jako je teško napraviti dobar sanserifni ćirilični font da zadovoljava sve prohteve koje tradicionalno tipografski kanoni zahtevaju. Mislim da tu mora da dođe do nekakvih... glupo je reći promena, ali nekakve malo liberalnije strategije, jer ovako ćemo ubiti pismo za koje se toliko zalažemo.

Dok si radio Politiku, često bi izbegavao bilo kakve bold težine, uglavnom si koristio regular…
Zato što čim se stavi nešto u taj j....i bold, izgleda groteskno. Čini mi se da i to što svi zovu klasičnom Politikom, iz šezdesetih i sedamdesetih, to je sa tipografskog stanovišta uvek izgledalo groteskno.

Unapredili ste kvalitet štampe, što uopšte nije za zanemarivanje.
Redizajniranje Politike, ne podrazumeva samo bavljenje prelomom, gridom, fontovima. To znači i puno drugih stvari. Sada Politika ima zvanično kupljen Adobe paket, što znači da se prelama na kupljenom softveru, što je već prilična retkost. Tehnološki procesi poboljšani su koliko god se to moglo. Biti art direktor jedne takve kompanije je dosta kompleksan posao, pogotovo u Srbiji, pa još ćirilične novine sa tolikom tradicijom…

Posle Politike opet radiš nešto što voliš?
Prešao sam na Fakultet za medije i komunikaciju. To najviše volim i uvek sam se pomalo bavio obrazovanjem. Posle osamdesetih i mojih osam godina rada sa predškolskom decom, kao da se prirodno zatvara krug.

Školigrica

 

Kada menjaš posao, dok si u pregovorima, koliko su ti bitni okruženje, uslovi... ?
Priznajem da sam prilično probirljiv. U slučaju Politike je to bilo drugačije. Uz sve lične zadrške koje sam imao to je bila ponuda koju je teško odbiti. I izazov je bio nenormalno veliki, naravno da sam ga prihvatio. Inače, prilično gledam s kim ću raditi, s kim ću sedeti, koje je okruženje, kakva je atmosfera. Funkcionišem samo na dobrim vibracijama.

Slažeš se sa Miltonom Glaser-om kada kaže You can only work for peple that you like.
Apsolutno. Emocije, strast, privrženosti i prijateljstvo koje delim sa svim ljudima i timovima sa kojima sam radio, smatram svojom najvećom privilegijom u životu.

Umeš da kažeš ne?
Da, da.

Vratio si se edukaciji, u bolonjski školski sistem. Ima li suštinske razlike u odnosu na vreme kada si radio na FPU?
Mnogo toga se promenilo, nažalost… promenilo se na gore. Da gledaju, ali, gledaju bez svesti, bez žara, bez strasti. I to me najviše pogađa. Jako lepo se vidi kako se ta opšta društvena klima prelama kroz mlade generacije. Uh, zvučim kao nadrndani starkelja.

Da li visoka škola, fakultet, može da popravi to stanje?
Ne, ne može fakultet. To se menja promenama u celokupnom sistemu obrazovanja. Obdanište, osnovna, srednja škola... to je ciklus obrazovanja, 15 godina u jednom sistemu. Ne može fakultet da promeni sve što je usađeno za to vreme. Ne mogu ti mladi ljudi odjednom da postanu kreativni, zainteresovani, aktivni, otvoreni, spremni na dijalog i na diskusiju, kada su 15 godina bili samo ućutkivani i odgovarali nabubano samo ono što su bili pitani. To ne ide tako.

Kako pokušavaš da promeniš i otvoriš te mlade ljude?
Ove godine počeli smo sa prvom godinom na Fakultetu za medije i komunikacije. Pokušaću da ih otvorim. Iskoristiću svoje iskustvo sa predškolcima u Školigrici. Tražiću ono što pogađa samu suštinu, što zaobilazi zidove koje je im je dosadašnje obrazovanje postavilo. To prvo pogodi u srce, pa onda prodrma i natera te da probaš. Jako je to teško. Ne mogu još da procenim. Prošle godine sam na masteru predavao digitalnu tipografiju. Bilo je mnogo slatko. Odjednom im se posle predavanja o slovima, posle nekoliko priča i zanimljivih ilustracija otvorio ceo jedan nov svet.

Tvoj savet za mlade predavače?
Učite, stalno se usavršavajte, budite up to date, otvoreni, i nemojte samo da budete predavači. Morate da budete i dizajneri, bavite se stalno svojom strukom. Suviše je bilo onih koji su posle fakulteta odmah zaglavili na tom istom fakultetu, i nikada u stvari nisu okusili ono što je prava profesija. Svakom preporučujem da posle diplome par godina živi od dizajna.

Na početku karijere radio u Saboru i u Novostima. Zbog čega je to bilo značajno za tvoj razvoj?
Nije to bio dizajnerski izazov. Sve je već bilo jako dobro postavljeno. Đorđe Ristić i Milan Tasić su to postavili po uzoru na dobre engleske revije tog vremena, to je bilo zakucano. Poštovala se dužine teksta, postojala su jasna i čvrsta pravila, to je bilo za mene neprocenjivo iskustvo. Kada bi Politika uspela upola dobro da funkcioniše, kako su tada funkcionisala izdanja TV Novosti, to bi i danas bilo čudo. Tamo sam naučio kako se radi brzo, što do tada nisam znao. Jer do tada... ta iluzija... ja autor, umetnik, iskazivanje… oslobodio sam se kvazi umetničkih pretenzija koje sam kao i moje kolege poneo sa fakulteta. Ispalo je savršeno. S jedne strane rad sa predškolskom decom u Školigrici, a s druge strane, rad u pravoj industriji gde se zahteva brzina, apsolutno poštovanje rokova, gde reakcije moraju biti munjevite, a tehnološki mi je sve bilo potpuno novo. To je bio dril koji se ne može platiti.

Autor, sa vojničkom disciplinom svo vreme. Radiš svaki dan?
Da. Ja radim svaki dan (smeh), je li to nešto nenormalno? Mislim da nisam jedini…nisam ništa izuzetno... Svi moji prijatelji, dizajneri... svi oni rade svaki dan. Ne vidim da se to drugačije može. To je život. To nije da radim svaki dan. Ja sam dizajner, svaki dan, 24 sata. Ne vidim to kao opterećenje... nekada jeste teško ako radiš suviše projekata paralelno. Ma kako to zvučalo patetično, otrcano i sladunjavo, ali zaista uživam u svemu što radim. Ako ne uživam, uglavnom ne radim. U životu sam radio jako malo stvari u kojima nisam uživao. To je verovatno privilegija koju ne umem dovoljno ni da cenim.

Dizajn scena se razvija. Postoje platforme koje čine da dizajn postane vidljiviji. Odlaziš na Design Week, učestvuješ na Mikser Festivalu.
Mislim da dizajner treba da bude angažovan, da bude integrisan u društvo i da uradi sve što može da struka dobije mesto koje zaslužuje. Da, odlazim na sve što mogu. Nekad samo slušam i učim, nekad učestvujem, nekad ja prenosim znanje.



Jedan si od organizatora konferencije Dizajner: Autor ili Univerzalni vojnik. Taj naslov se može protumačiti na više načina…

... Autor ili univerzalni vojnik. Dilema je naravno veštačka, kao i sve te dileme. I autor si, i univerzalni vojnik, nekad više, nekad manje. Nije to čak ni važno. To autorstvo me kopka. Znam mnoge mlade ljude koji su završili fakultet i propali, svo vreme ubeđeni da njihov autoritet i integritet treba da bude isključivo autorstvo, ničim narušen čin pojedinca. Nisu shvatili da je dizajn socijalna kategorija, koja uključuje mnogo elemenata, od tehnologije i timova, do... osetljivosti za okolinu i ciljne grupe, da nije to u bukvalnom smislu autorski čin i da ne treba da bude... koliko god da je autorski.

Zajednica se širi...
Samit jeftine laserske grafike i sve te manifestacije oko kojih se okupljaju nove generacije kojima realno po godinama ne pripadam. Ali nije mi problem da iskažem želju, potrebu da budem deo toga. Zato što mislim da to jeste početak jedne drugačije zajednice, koja nije bazirana na sujeti, uspehu i na komercijalnoj vidljivosti, već je mesto okupljanja ljudi koji vole dizajn, grafiku, druženje.

Pripremaš za sledeću godinu konferenciju? Hoće li ostati isti naslov?
Da. Pa hteo sam da se naslov promeni, ali sada izgleda da ostaje. Taj naslov je smišljen ad hoc, zato što smo imali izložbu Miltona Glaser-a koja se bavila upravo tim pitanjima. Autorskim rukopisom s jedne strane, i figurom Glasera koji je jedan od retkih još živih velikih autora. Bilo mi je jako drago što smo imali upravo tu izložbu, a ne neku drugu. To smo napravili za mlade, za studente i jako mi je drago što je uspelo. Takvih događaja nam fali.

Nije organizovana ni u sprezi korporacija, ni kao konkurs, već kao dodatni obrazovni program.
Da, i tako treba da ostane što se mene tiče. To nije namenjeno direktorima agencija. Ni onima kojima je sedenje u ledenoj Robnoj kući i slušanje predavanja smor.

Koje su to teme kojima se konferencija bavi?
Ne znam. Znam za prošlogodišnju temu, znam za ovogodišnju. Biće to odnos prema istoriji. Mislim da to ne može tek tako da se odredi. Treba pažljivo da se osluškuje i misli o onome što se radilo prošle, ove godine, pa da se iz toga izvuku zaključci, da se razgovara sa učesnicima... i uvek nešto iskrsne... desi se neko predavanje koje nešto otvori, kao što je bilo ono Dejana Kršića o istoriji plakata. Ovogodišnja tema je bukvalno inicirana njegovim predavanjem u Novom Sadu. Osetila se ta strašna potreba, i to potpuno nepoznavanje istorije našeg dizajna.

Na fakultetima uglavnom i ne postoji predmet koji se bavi istorijom dizajna.
Potpuno je nerazumevanje onog što se dešavalo pre pet ili deset godina, a kamoli dalje prošlosti. Tako smo se odlučili da sledeća tema Univerzalnog vojnika bude odnos prema istoriji. Odlično su se uklopili Jetset sa svojim istraživanjem holandske pa i švajcarske... Mislim da ne treba ništa unapred definisati, treba biti otvoren, osluškivati i... samo se pojavi. Takve stvari se uvek nekako same pojave. Dolaze, naravno, samo treba dovoljno raditi na tome da dođu. Mislim da je to suština moje strategije, životne.

Izvan učionice nastavlja se život i razmišljanje o dizajnu. Savetuješ li studentima da idu na izložbe, kao što su Oktobarski salon, ili izložbe u Salonu MSU, Muzeju 25. maj, da li im preporučiš da odu na Dispatch Festival
Da, naravno. Da. Kada radiš na fakultetu, moraš i studente da uključiš u svoj život. To je opet priča o 24 sata, o celovitosti. Nisu oni moji studenti samo za ona dva sata predavanja i pola sata razgovora posle. Oni su moji studenti 24 sata dnevno. Kao što su pomagali da se postavi moja izložba, ne samo moji studenti, već i tvoji... tako ih polako uključuješ, one koji su zainteresovani. Znamo kako to izgleda u jednoj generaciji, uvek je tako i uvek je tako bilo. Ima onih koji pokažu dovoljno želje, zainteresovanosti, uključuju se u tvoj život. Ne predlažem samo: idite vidite... oni postanu deo mog života. I to je, mislim, najbolja kombinacija. Treba samo da napraviš dovoljno prostora da ih uključiš.

Tvoj kancelarija je na poseban način oblikovana, da ne kažem dizajnirana. Tu se nalaze brojne publikacije koje nisu tu samo zbog dizajna, nego i zbog sadržaja, imaš novo pojačalo, vintage pojačalo, znači tu si takođe u trendu, yellow cab cipele, tu je i Eamesova omiljena stolica, reprodukcije plakata zenitizma, Kršićev plakat urađen za konferenciju. Na ruci novi sivi Swatch, Pantone Cool Grey 9. Sve je sinhronizovano.
Uffff... ispadoh design geek. Pa ne znam. Rekao sam to, na izložbi sam napisao da sam ovisnik o prostorima. Mislim da je prostor takođe integralni deo… Zbunila si me...

Fotografija: Senja Vild


A tvoja nova tajna uzbuđenja, iPad i Emigre knjiga?
Da. To su sve lepe nove stvari, mislim nove - stare stvari, naravno. Dobio sam nedavno Emigre Book 70 i prvu veliku Emigre Book koju mi je poklonio Mirko Ilić. Sa sve autogramima Zuzane (Zuzana Licko) i Rudija (Rudy VanderLans). Lepo je kad imaš takve prijatelje. Te knjige sam već odavno želeo da imam. Potrebne su mi zbog predavanja, ali potrebno mi je da opet to iščitam, pročitam, da napravim jedan nov ciklus analiza tog perioda, sebe u tom periodu. Na kraju krajeva to uvek treba raditi, sebe preispitivati. Ne treba biti suviše siguran u sebe. Što kaže Glaser Doubt is better than certainty. Znači, znaš... u stvari mi je sada potreban taj period. Dejan je već počeo da reciklira Emigre na neki način.... Tako da hoću to malo da pogledam. I iPad, da apsolutno. Koliko god to tako izgledalo, nisam baš zaluđen gedžetima... a iPad sam kupio tek pošto sam ga dobro isprobao i shvatio da je to nešto što mi stvarno treba. Zbog predavanja ponajviše, a onda i zbog mobilnosti. I jako mi prija taj povratak ruke. Baš mi prija, i ne samo meni, već vidim, da i celoj mojoj porodici... Zgodan je, lako možeš na projektoru da povećavaš sliku, smanjuješ, šetaš, sve ono što... predaješ, pa skačeš, pokazuješ… ono u levom ćošku… Ali zato pojačalo, vintage, jeftino, ali da super svira. Muzika mi je jako važna, uglavnom uvek mi nešto svira, slušam svašta...

I kada se radni dan završi…
Kada se radni dan završi, kada odem kući, onda, prvo priključim eksterni hard disk, upalim računar i...

A kuvanje?
Kuvam kad god imam vremena. Kuvanje je opet dizajn, to je kreativnost, i donošenje odluka... ali opuštenije, na drugi način. Možeš samo da se namrštiš kada jedeš suviše ljuto... te su greške... lakše ih je praviti. Uživam u kuvanju i hrani, samo mi je žao što za to nemam dovoljno vremena. Ali za to imam Hvar. More, Hvar, školjke i ribu.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Komentari

Jana Oršolić's picture
Jana Oršolić
20:40 09/12/10

internacionalno blago

volim i cenim boruta i zahvaljujem mu se u sebi, jedan na jedan i javno iznova i iznova.

Mirko Ilic's picture
Mirko Ilic
14:41 07/12/10

Kao i uvjek, briljantan.

Kao i uvjek, briljantan.

Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services