Rasprava o ideološkoj arhitekturi

Rasprava o ideološkoj arhitekturi

Rasprava o ideološkoj arhitekturi održaće se u petak, 17. marta od 19 časova u Klubu-knjižari Magistrala u Domu kulture "Studentski grad".

Razgovor se odvija u okviru ciklusa Filozofiranje krize u Klub-knjižari Magistrala. Razgovaraju: istoričar umetnosti Marko Stojanović i Petar Protić.




Arhitektonske intervencije u javnom prostoru utiču na svakodnevni život. Ono što je opredmećeno u prostoru zavisi od ideja graditelja, ali je često u bliskoj vezi sa političko-ekonomskim duhom vremena. Za javne građevine, u tom smislu, možemo reći da su produkti uticaja ideologije. Dovoljno je pogledati na koji način su izgrađene zgrade banaka, berzi, fabričke uprave, državne institucije, blokovi za stanovanje, javni trgovi, pa čak i parkovi. Posebno je zanimljivo na koji način je ideološka arhitektura uticala na radne prostore, kancelarije savremenih preduzeća. Naime, rad u postindustrijskom (pametnom) tržištu radnika bi trebalo da, prividno, oslobodi osećaja komodifikovanosti. Zbog toga su arhitektonska rešenja često na liniji New Age ideologije, podstičući posao koji bi trebalo da se obavlja gotovo religiozno, sa oduševljenjem i neumorno. Radnička klasa, koja je ekonomski prinuđena da prodaje sopstvenu radnu snagu, u ležernom prostoru bi trebalo da kompenzuje doživljaj sopstvene potrošenosti. Kroz arhitekturu radnici, a možemo reći i građani, trebalo bi da iskuse (benjaminovskim rečnikom) kapitalizam kao religiju. Ležernost u prostoru je tu da pobudi spiritualnost - najvrednije iskustvo života prema New Age pokretu.

Kakav je odnos između arhitekture i ideologije? Zašto je arhitektura često prenosilac poruka i sredstvo legitimizacije države? U kojoj meri je arihitekura politička kategorija i šta je politika u arhitekturi? Da li je urbana forma ishod sukoba tj konsenzusa ideologije i arhitekture? Ovo su neka od brojnih pitanja koja nameće ova vrsta rasprave.

Arhitektura je uvek bila u tesnoj vezi sa politikom. Egipatske piramide i gotske katedrale u Evropi su upravo demonstracija i izraz političke moći. Pa sve do kolosalne zamisli Alberta Špera da izgradi (Hitlerov) Berlin, koja se zasnivala upravo na političkoj ideologiji. Međutim, arhitektura nije sama po sebi indoktrinirajuća već uvek govorimo o nečijoj potrebi da putem arhitekture zadobije mogućnost prenošenja poruke. U tom smislu arhitektura je alat u rukama vladajućih klasa i često služi kao simbol države i podupire specifičnosti režima. To je praćeno specifičnim ritualima, ceromonijama, formama i simbolima koji su deo arhitektonskih objekata i kroz koje politički projekat traži svoju legitimizaciju. Altiser, govoreći o vezi između moći i arhitektonskih praksi, kaže da država pomoću ideoloških agenasa pokušava da ostvari željenu arhitektnosku kulturu.

Arhetektonski objekat u prostoru postaje deo svakodnevice prostora i vremena. On utiče na prostor tako što ga oblikuje u kulturnom, fenomenološkom i idejnom (odnosno ideološkom) smislu. Iako arhitektura s jedne strane podrazumeva autoreferencijalni odnos između linija, materijala, površine, strukture itd, s druge strane ovi elementi u svojoj kombinaciji i interakciji sačinjavaju fizičku i vizuelnu formu na osnovu koje se definiše novi prostor i kontekst. I tu je polje delovanja tj ostvarivanja ideologije. Arhitektura ima moć da transformiše i reprezentuje reči i pojmove. Da kontroliše i reguliše prostor specifičnim konstrukcijama koje ‘’daju život’’.

Ideološka arhitektura utiče na i radne prostore savremenih preduzeća. Na primeru arhitekture u post-indurstrijskom (pametnom) tržištu enterijer bi trebalo da radnika oslobodi osećaja komodifikovanosti. Zbog toga su arhitektonska rešenja često na liniji New Age ideologije, podstičući posao koji bi trebalo da se obavlja gotovo religiozno, sa oduševljenjem i neumorno. Radnička klasa, koja je ekonomski prinuđena da prodaje sopstvenu radnu snagu, u ležernom prostoru bi trebalo da kompenzuje doživljaj sopstvene potrošenosti. Zaposleni bi, ovako posredno, mogli da iskuse (benjaminovskim rečnikom) kapitalizam kao religiju.

U urbanom prostoru, planiranju grada, treba otvoriti pitanja protivrečnosti ideoloških interesa i doktrinama u arhitekturi koje negativno ili pozitivno deluju na grad. O ideološkom kontekstu centra grada i javnih građevinama kao produktima uticaja ideologije. Treba istraći dva najčešća procesa ideološke reprezentacije i reprodukcije. Prvi je proces internalizacije koji znači svojevrsnu normalizaciju ideoloških preferencija, u smislu prenošenja tih preferenciji od moćnika prema ‘’običnim’’ ljudima. Drugi proces je proces estetizacije reprezentacije. Ovde je reč o determinisanju simbola i vrednosti. U ovom procesu ideologijom se šalju simboli o svakodnevnoj lepoti i ružnoći, a ‘’konstruisana okolina’’ dobijaju svoju jasnu vrednost.

 

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Tip of the day

"If you are not curious, forget it.” 

Achille Castiglioniviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services