"Male bele laži" – izložba fotografija Blake Andrews-a u galeriji Artget

"Male bele laži" – izložba fotografija Blake Andrews-a u galeriji Artget

Galerija Artget i Belgrade Raw predstavljaju izložbu fotografija Blake Andrews-a "Male bele laži" koja će biti otvorena u petak 25. oktobra u 19 časova u galeriji Artget.


Jedan od najuticajnijih foto-blogera, poznat prosto kao B. – autor je nepogrešivog osećaja za stanje stvari u fotografiji, duhovit, svestran i temeljan. 



Blake Andrews je odličan fotograf, čija je tema pre svega ulica, koju obrađuje metodično, ali sa puno duha, ne odustajući od Leica-e, crno-belog filma i laboratorije. Na izložbi u Beogradu, predstaviće se tradicionalnim crno-belim printovima koje sam izrađuje. 

Naziv izložbe je "Male bele laži", a evo teksta samog autora istog naziva:

"Odrastao sam na severnoj obali Kalifornije, oko 20 milja od Pacifika. Roditelji su mi bili bivši hipiji i, kad su prošle šezdesete, a njima se smučio život u gradu, kupili su 40 jutara zemlje, bogu iza nogu, skupili neke daske i sklepali daščaru od sedamdesetak kvadrata da bi podigli mene i sestru. Živeli smo na selu. Lokalna privreda je živela od dva glavna useva, sekvoje i marihuane. Najbliži grad od 1000 stanovnika bio je udaljen oko 8 kilometara. Odatle je vodio asfaltni put, pa onda nekih 3 km uzbrdo  zemljanim putem do vrha Elk Ridge-a gde smo mi živeli. Svaki dan smo se tuda vraćali stopom iz škole.

Prvi susedi su bili skoro kilometar od nas, a da bismo videli druge ljude trebalo je dugo hodati ili ići kolima. Tako sam kao dete naučio kako da se sam zabavim. Pišao sam na kolonije mrava i penjao se po drveću i ubacio mnogo lopti u improvizovani koš. Mnogo sam istraživao, oko kuće i po obližnjem gradu. Čak i u mestu koje se nije baš menjalo, mnogo toga sam otkrivao. Iz toga još i danas crpim materijal za svoje fotografije. Volim da vidim šta ima iza ugla. Pola uživanja je pravljenje fotografija, ali deo toga je i radost svedočenja o nečem novom. Mislim da je radoznalost najbitnija za bavljenje fotografijom ili bilo kojom drugom umetnošću.

Bio sam seoski klipan. Još se sećam trenutka kad sam prvi put video stanicu metroa. Imao sam 12 godina i pošao sam s prijateljem u Jezersku oblast. Nekako smo dospeli na stanicu “Shattuck Bart” u centru Berklija. Pojma nismo imali šta je to. Pomislio sam da smo zalutali na snimanje nekog naučno-fantastičnog filma. Sva ta blistava svetla i ljudi koji klize pokretnim stepenicama gore-dole. Komično je što sada provodim toliko vremena krstareći gradovima da bih fotografisao. U detinjstvu sam imao jako malo dodira s gradskim životom.

Kao dete sam bio opsednut časopisom Mad Magazine. Naučio sam da crtam preslikavajući karikature. Neko vreme sam ih držao u velikom svežnju koji bih petkom poneo u školu da bih se menjao sa ostalom decom. Konačno je svežanj postao prevelik, pa je stajao u uglu moje sobe gde je polako rastao. To je bila najava za neke stvari koje će kasnije doći.

Voleo sam humor u Mad-u. Taj smisao za nepoštovanje i apsurd pojavljuje se na mnogim mojim fotografijama. Mislim da me je upravo Mad Magazine usmerio ka korišćenju snage parodije i satire. I dan danas me te stvari fasciniraju, već više od trideset godina. Moje fotografije su neka vrsta parodije stvarnog sveta. Volim da se igram idejom identiteta i predstavljanja. Volim da pokažem nešto na način koji nije jasan, tako da možda izgleda kao nešto drugo. Na neki način, moje fotografije su parodija stvarnosti, kao što su parodija i satira osnove za moje pisanje.

Kao dete sam obožavao da crtam ali me fotografija nije privlačila. Mislio sam da nema nikakvog smisla dokumentovati život. Mislio sam da bi to moglo nas ometa u življenju. I bio sam u pravu, donekle. Ali ono što tada nisam shvatao jeste da fotografija može biti više od dokumenta. Ona može da transformiše. Može da kreira nešto novo. Ali kao klinac sam bio neznalica. Nisam to video.

Prvi put sam snimio fotografiju kad sam imao 16 godina. Jedan moj prijatelj i ja smo proveli dan na okeanu, tripujući na esidu. Sve je izgledalo sjajno. Muvali smo se bosi po toj prekrasnoj livadi i pogledao sam u svoje patike koje su stajale ispred mene i u tom trenutku mi se činilo da su najlepše na svetu. Dodaj mi taj aparat! Ceo film sa ispucao na patike. Naravno, kad mi se razbistrio um nakon par dana, fotografije nisu više imale istu auru. To je bila moja prva lekcija iz fotografije. Ono što oči vide nije nužno ono što aparat snimi. Mislim da sledećih pet godina nisam snimio ni jednu fotografiju.

Katedra za fotografiju na mom koledžu je bila odlična, ali nikada nisam otišao na časove. Nisam imao ni vremena ni interesovanja. Najbliže što sam joj prišao bilo je na drugoj godini studija. Hteo sam da se uvučem u krevet jednoj devojci, a ona je bila fotograf, pa sam je nagovorio da mi daje privatne časove u školskoj laboratoriji. Tad sam prvi put video kako se razvija fotografija u laboratoriji. Ljudi obično taj trenutak opisuju kao otkrovenje, ali meni nije tako izgledalo. Moje misli su bile negde drugde.

Ipak, mora da je ostavilo trag, jer mi je posle koledža dunulo da upišem kurs fotografije. Bilo je popunjeno, pa su me prebacili na slikarstvo. Kakogod. Bilo mi je svejedno. Kupio sam boje, a onda su me nazvali i rekli da ipak mogu da idem na fotografiju.  Otišao sam, i to je bilo to. Smešno je koliko sam bio blizu toga da se nikad ne bavim fotografijom. Ko zna kako bi mi danas život izgledao? Ponekad na putu ima skretanja koja su užasno blizu ali vode u skroz različita mesta. Tako je i sa fotografijom. Mali vizuelni elementi mogu imati veliki efekat.

Kurs je bio iz osnova crno-bele foto laboratorije i instruktor je bio odličan. U početku je sve bilo misterija, ali su stvari postepeno došle na svoje mesto. Instruktor nam je davao različite jednostavne zadatke. Od početka me nisu zanimale lekcije koje su sadržale nameštene scene. Voleo sam zadatke koji su nas terali da nalazimo stvari. Možda me je to podsećalo na dečačka istraživanja. Nisam siguran, ali to je ostao moj način rada. U stvari, nisam se mnogo promenio od tog svog prvog časa. Snimali smo manuelnim 35mm aparatima i s crno-belim filmom, sami smo razvijali negative i fotografije u zajedničkoj laboratoriji. I dalje tako radim. Pretpostavljam da ćete reći da uopšte nisam evaluirao. Stojim u mestu dok se svet okreće oko mene. Ili, može se o tome misliti i na drugi način - našao sam način da se izrazim, čini mi se pravi, i nastavio da se igram s njim 20 godina.

Tada sam imao posao od 9 do 5 koji mi nije ostavljao mnogo vremena za fotografiju. Ali kad god sam imao slobodan sat, šetao sam Portlandom s aparatom i tražio. U početku nisam znao šta da snimam, pa sam uglavnom skupljao tipične urbane prizore. Grafite, zanimljive zgrade, stare automobile, dosadne gluposti. Tada uopšte nisam slikao nepoznate ljude. Nisam ni znao da se to može. Zanimale su me forme i grafički oblici. Snimao bih nekoliko nedelja, a onda odneo film u zajedničku laboratoriju da razvijem fotografije. Postepeno je to postajala redovna aktivnost, sve dok nije postalo sastavni deo mog života. I još je. Generalno, jedan dan nedeljno provodim u laboratoriji proučavajući film i izrađujući probne printove.

U početku sam provodio mnogo vremena u biblioteci proučavajući druge fotografe, pokušavajući da shvatim istoriju fotografije i ko je šta napravio. Friedlander, Winogrand i mnogi drugi. Kad se osvrnem na njih, sada shvatam da su svi oni bili “ulični” fotografi. Ali tada to nisam shvatao. Samo sam znao da me ti radovi privlače. Biblioteke i knjižare su i dalje glavna mesta za istraživanje rada drugih fotografa, iako je za mene sada  internet verovatno glavno sredstvo.

Postepeno sam postajao sve bolji, ali sam vizuelni stil razvio tek kad sam postao fotograf po profesiji, 2003. godine. Sate i sate sam provodio snimajući svaki dan, razvijaću filmove i bistreći kontakt kopije cele noći. I shvatio sam da me najviše uzbuđuju zbunjujuće fotografije, one koje su kombinacija grafičke forme na dvosmislen način ili koje pričaju priču koja baš I nije istinita. Te fotografije čine jezgro ove izložbe, Male bele laži.

2005. sam neke od tih fotografija poslao u In-Public. Kad su me pozvali da se pridružim grupi, to je obezbedilo širu publiku za moj rad. Odjednom sam se povezao sa najrazličitijim ljudima koje je zanimala ista vrsta fotografije kao i mene. Po prvi put sam se osetio kao deo fotografske zajednice, ulične zajednice. U dobru i u zlu to je od tada oznaka za moje fotografije. One se nazivaju “ulične” fotografije iako im taj izraz ponekad ne odgovara. Kad uzmemo u obzir  podele u fotografskom svetu, verovatno je I najbolji.  Ali ja se sve češće osećam pomalo kao okrugli klin u četvrtastoj rupi. Ja samo radim svoje i osećam da je to teško ubaciti u ovu ili onu kategoriju. U osnovi, radoznao sam da vidim kako izgleda svet kada se prevede u dvodimenzionalnu crno-belu sliku. Svaka fotografija je nova prilika."

Izložba je otvorena do 20. novembra.

Za više detalja o izložbama iz programa za 2013. godinu, posetite sajt Raw Sezone.

 

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text