Izložba "Bliskost" Tijane Radenković u U10

Izložba "Bliskost" Tijane Radenković u U10

Izložba "Bliskost" Tijane Radenković, biće otvorena 18. aprila u 20 časova u Umetničkom prostoru U10 (Kosovke devojke 3).

 



 

 

 

 

Pogledaj! Vratili su se!
Već izvesno vreme ih nisam videla.
Pa dobro, oni se i pojavljuju tamo gde ih ne vidimo. Najčešće.
Onda bih više volela da ih uopšte ne vidim.
Ali nisu oni za to krivi. Nije uvek lak zadatak opažati stvari iz jedne dublje perspektive. Trebalo bi da makar još jednom pokušaš.
Radije bih rekla: oni su veoma dobri u sakrivanju.
Misliš da to rade namerno?
Ne znam. I nije me ni briga, da budem iskrena. Ali kada su izloženi tako direktno, ispred mog nosa, čini mi se da ima više smisla ako ih uopšte ne vidim. Tako su smrdljivi!
Dozvoli mi da predložim nešto drugo.
Kao šta, na primer?
Svet, onako kako ga mi danas poznajemo, prikazuje nam se na različite i, često, vrlo složene načine, zar ne? U datom slučaju, možda je tvoje svedočenje ove različitosti i ove složenosti takvo da, u stvari, propuštaš neke važne detalje koji su, na jedan ili drugi način, oprečni u odnosu na linearnu perspektivu koju si do sada pratila.
To znači da ja nisam dovoljno otvorena za nove perspektive dok si ti, na primer, mnogo sposobnija da ih doživiš na nekom do sada neviđenom nivou? Uz po moć tvojih „savršenih“ optičkih instrumenata? Ne. Ono što pokušavam da kažem je da si, na svom putu razumevanja sveta pojavnosti, možda naišla na neke... Kako da kažem... Neke prepreke. I one te sada sprečavaju da doživiš neke druge moguće svetove, koji se nalaze u tvom neposrednom susedstvu i zapravo su ti veoma bliski.
„Neke druge svetove“ – koje ja ne umem da iskoristim jer ne želim da pokleknem pred izazovima otvaranja novih horizonata? Umesto toga, ostajem zarobljena u „problemu“ puke percepcije. Znači, ako te dobro razumem, ja sam nesposobna da vidim „stvarnost“ stvari na ovom svetu u neposrednom okruženju vlastitog tela, samo zato što je ta tzv. realnost nepojmljiva ljudskim očima? Je li to ono što pokušavaš da kažeš?
Ali mi sada gledamo u te „nepojmljive“ stvari! One nisu toliko nevidljive koliko se to tebi čini. Zar ne umeš da ceniš moje pokušaje da dam smisao onome što , na osnovu tvojih upornih tvrdnji, predstavlja samo nekakvu glupost?
Način na koji to radiš ne menja moj stav prema njima. Naprotiv, stvara mi samo osećaj neprijatnosti... Kontinuiranu nelagodnost. Čak i strah! Izgleda mi kao da su svuda i da ih mogu sresti bilo gde, kao da nas napadaju sa svih strana, bez obzira na to šta radimo, gde stojimo ili kuda se krećemo. Ovo stvarno prevazilazi moju maštu – i prosto me izluđuje!
Da, oni se pojavljuju i ponovo se pojavljuju, kako im je volja. Ali znaj da naša uloga u ovom procesu nije mala.
Zašto nas ne ostave na miru? I nađu neko drugo mesto za život?
Šta misliš, kako oni nas vide, kako ti i ja izgledamo u njihovim očima? Da li misliš da oni cene naše „gostoprimstvo“ ili bi radije potražili neko drugo sklonište?
Mislim da si ti već preterala sa svojim gostoprimstvom, kako bi im dala mogućnost da budu „ispravno“ izloženi pogledu: napravila si tuce nekakvih skloništa! Ali znaj, to me nimalo ne iznenađuje: uvek si se upuštala u takve stvari, formiranje struktura, posebno kada su u pitanju najbizarniji objekti na raspolaganju. Stvarno si čudna. Kako uopšte možeš da ih dodiruješ?
Ne dodirujem ja njih: mi se stalno dodirujemo, dotičemo jedni druge. Podsvesno. Mi, u stvari, delimo prostor u kome naša tela zajedno borave. Harmoničan boravak, rekla bih. Ali bez emocija… Pokušavaš da budeš duhovita, ha?
Ne. Ozbiljna sam. Sve je to povezano sa različitim načinima života i kako se odnosimo prema tome.
Naš odnos je, u najmanju ruku, veoma profesionalan. Ali je i prilično lične prirode.
Pa šta?
Pa ništa. Radi se o sledećem: kako se približiti svetu pojavnosti na radikalno drugačiji način. Ali pogledaj ih! Bože, pa to je čitava kolonija!
Haha!
Izgleda kao da nas napadaju... I to sa svih strana. Za mene je to neka vrsta okupacije! Pitanje je: ko je kolonizovao koga i pod kojim izgovorom?
Mrzim ih. Tako su zarazni i osećam se bolesno. Ovo je previše - oni su posvuda, mislim da ih mogu osetiti čak i ispod kože! Tako su ružni. Molim te, pusti me, hoću da idem odavde.
Čekaj. Nemoj biti tako negativna, nema potrebe za podgrevanjem paranoičnih fantazija. Ono što sada govoriš, vraća nas na dobro poznati teren – formiranje strahova u detinjstvu, koje večito podstiču odrasle neznalice (naravno, iz određenog razloga – strahovi su uvek bili jednostavan način da nas neko drži pod svojom kontrolom; i ostalo je tako). Ali u međuvremenu smo odrasli, zar ne? I ne želimo da ponavljamo greške iz detinjstva, slažeš se? Hajde da pristupimo ovoj intimnoj neobičnosti na drugačiji način.
Nemam pojma o čemu pričaš ....
Razmišljaj o drugom u odnosu od sebe. I o „strahovi tim“ prikazima istine koja ima veze s tim. Kao što i sama znaš, kroz istoriju su ljudi, nažalost, imali iznenađujuće ograničenu sposobnost da razumeju druga bića, bilo da je u pitanju čovek ili životinja. U najgorem slučaju, ove dve kategorije su bile zamenljive – i to u meri u kojoj se neke grupe ljudi tretiraju lošije i od životinja, čak i danas. Da li treba da te podsetim na najočiglednije primere?
Ne, nastavi. Ne volim da se prisećam devedesetih godina...
U svakom slučaju, ti primeri obuhvataju kako nedostatak empatije i emocionalne inteligencije, tako i nedostatak osećaja krivice. Ignorisanje svega toga ponekad može do vesti do drastično ograničenih razmera mišljenja. Zauzvrat, takvi (ograničeni) horizonti mogu da izazovu procese kojim sebe i drugoga možemo doživeti na ugrožavaju će pogrešan način (sve to može da završi nepredvidivim, čak i tragičnim posledicama, ako mogu da dodam). Molim te, pogledaj samo još jednom ova moja „skloništa“. Pogledaj kako se oni koji u njima borave razmnožavaju i šire u prostoru. Ali to ih, pred ljudskim okom, ne čini ništa manje lepim i privlačnim. Čak i ako emituju mirise, i dalje su neizbežan deo našeg okruženja.
Stvari su jasne: nikada ovde nisu bili pozvani. A oni, bez obzira na to, nastavljaju da se naseljavaju i šire.
Zašto ne pozdravimo njihovu navodnu nastranost kao izvanrednu karakteristiku naše „normalnosti“ (uprkos svim merama samoodbrane preduzetim radi našeg tzv. blagostanja)? Razmisli o tome. Sada možemo da vidimo sva ta anonimna, „nevidljiva“ stvorenja: koliko nam ta činjenica pomaže da proširimo naš kognitivni prostor? Koliko nam ta njihova „okupacija“ našeg fizičkog prostora može reći o međusobno isprepletanim (i potencijalno unapređujućim) susretima između navodno nepovezanih mikro-i makro-kultura?
U njima nema ničeg kulturnog - oni su čisto varvarska i primitivna stvorenja! Zar ti nije muka od njih? Za mene, oni izgledaju tako ružno. Zapravo, oni su tako tamni i tako ružni da bih ih najradije istrebila - jednom zauvek. Ili bih izbegavala da razmišljam o njima koliko god je to moguće. Prestanimo s ovim. Molim te. Ne želim da znam o njima. Paraziti!
To je neka vrsta „zvanične izjave“?
Da.
Moram ti priznati da zvuči prilično rasistički – i naivno: oni su deo sveta u kojem živimo, oni su deo naših vlastitih tela. Na neki način, oni parazitiraju na našim telima, ali oni daju i nove živote! I upravo zbog toga treba ih smatrati skoro ljudskim bićima, ako bas želiš to da čuješ. I nijedna „crna“ ili „bela“ verzija naše navodno superiorne realnosti i blagostanja nikada ne bi mogla zameniti jednu jednostavnu činjenicu.
A to je?
Osnovna potreba da se njihovo postojanje tretira na podjednakom nivou s našim vlastitim.
Hmmm ....
Čekaj, nisam završila. Naša je dužnost, kao ljudskih bića, da priznamo njihov status radi zajedničkog blagostanja u budućnosti. Ovo možda nije „zdrava“ budućnost, u čisto naučnom smislu, ali treba da nastojimo da razvijamo jednu inkluzivniju ekologiju znanja. Stoga, ja ne vidim njihovu „komšijsku“ prisutnost kao nekakav problem (a to je upravo ono u šta su mnogi pokušali da nas ubede, svim mogućim sredstvima). Nikada nisam verovala u savršeno čista, bela tela u poređenju sa onim telima koja su osuđena da ostanu zauvek „prljava“ i tamna. Umesto toga, ja pokušavam da vidim sve nas – uprkos našim očiglednim razlikama (naznačila si samo nekoliko, više ne bih da komentarišem ovu šemu podele zasnovanu na boji, ako se slažeš) – kao uzorke jednog te istog organizma, u potrazi za uzajamno bogatijom koegzistencijom.
Jesi li ti luda? Da li si videla kako narastaju tokom vremena, posvuda? I to na našoj teritoriji! Kao plesni, proširili su se i otimaju svaki milimetar od nas! Halapljiva čudovišta - i sada bi ih trebalo prihvatiti kao „gazd“ naših prostora!
Misliš: naših vlastitih tela?
Prokleti paraziti...
Tvoje telo nije samo tvoje.
E, nije ni tvoje...
Nikada ne koristim isti sunđer dva puta. A ni ti ne bi trebalo to da radiš. I problem je rešen.
Ali oni će ponovo doći, bez obzira na to koji prah stavljam na lice pre nego što izađem na ulicu. Možda je vreme da se skinu „maske“ koje nosimo već dugo vremena, verujući da nam mogu pomoći da izgledamo bolje u očima posmatrača. Možda je vreme da speremo s lica konstruisane „istine“ o sebi i o drugima, od velikih laži i dogmi koje nas drže u okovima naših navodno superiornih, nedodirljivih interesa, uvek na račun svakog „nevidljivog“, „marginalnog“ ili „inferiornog“ manjinskog elementa u našem neposrednom okruženju.
Kad već govoriš o interesima, da li je ovo takozvana METODA kojom si planirala da ponovo privučeš pažnju o „divljim životinjama“, omiljenom predmetu tvojih interesovanja?
Sve neudomljene grupe živih organizama imaju pravo da traže svoju životnu zonu u meri u kojoj ovaj čin ne narušava ne čiju dobrobit. U stvari (a biologija ovde igra svoju ulogu, takođe), nema smisla braniti, tako reći, „etnički čistu“ telesnu teritoriju kao isključivo ličnu i prirodom datu. Rekla bih da postoji nešto što možemo, možda, i naučiti od ove „kolonije“ (kako si ti to nazvala) koja okupira sve oko sebe – uključujući i tvoju četkicu za zube. Za mene je mnogo značajnije da se ovo učenje razume u smislu interkulturalnog suživota, pre nego samo kao moje interesovanje za „divlje životinje“. Ja, svakako, ne mogu sprečiti ljude da gledaju sa omalovažavanjem i gađenjem na organizme koje ti isti ljudi imaju tendenciju da vide kao jednostavno patogena bića, ili „čudovišta“ opasna po život. Ali, što se mene tiče, ja održavam bliskost sa tim organizmima, držim se blizu njih, na skoro intiman način. Za mene je to način učenja o svetu koji delimo, kao i način da se prizna i prihvati njihovo pravo da egzistiraju na ovom svetu onakvi kakvi su: naši neizbežni saputnici, nezaobilazni gosti i čak dobrodošli prijatelji, čije je prisustvo (i dugovečnost!) podstaknuto upravo toplotom naših živih tela, ali i neživim objektima sa kojima su naša tela u svakodnevnom kontaktu. I veruj mi, kad ti već ponovo govorim istu stvar, bez obzira koliko tebi to glupo zvučalo: tvoje telo nije samo. To je zajednička teritorija na kojoj se akumulira nama ranije nepoznato znanje, i to zajedno sa mikroorganizmima – svim onim neizbežnim i jedva vidljivim, mada izuzetno moćnim „gostima“. Oni nas mogu naučiti nečem novom: novim načinima življenja zajedno, u svetu koji je sve više otuđen. Na kraju krajeva, UČENJE nije ništa drugo nego lično iskustvo poremećaja - poremećaja koji nastaje kroz pukotinu u našoj rigidno uspostavljenoj percepciji sveta.

Marko Stamenković

Tijana Radenković (1991), osnove studije Fakulteta likovnih umetnosti završila je u klasi prof. dr Čedomira Vasića, master studije Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu završila je 2014. godine u klasi prof. dr Milete Prodanovića. Kao student doktorand bila je na Erasmus razmeni na Fakultetu za umetnost i dizajn, odsek Intermedija, Bratislava, Slovačka 2017. godine, kod prof. Ilone Nemet. Učestvovala je na više grupnih i samostalnih izložbi u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Francuskoj, Italiji, Nemačkoj. Živi i radi u Beogradu.

Izložba će biti otvorena do 25. aprila 2019. godine.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text