Izložba '80 i '90 danas - The Rhythm Divine

Izložba '80 i '90 danas - The Rhythm Divine

Izložba '80 i '90 danas - The Rhythm Divine predstavljena je od 13. do 28. maja u Oficirskom domu, GSLU u Nišu.

 

Izložba ‘80 i ‘90 danas – The Rhythm Divine predstavlja jedan od mogućih izbora radova umetnika koji su prihvatili načela postmodernizma (generacije ‘80 i ‘90 ali i određeni broj umetnika koji su se na umetničkoj sceni Srbije pojavili ‘70 godina 20. veka).

 

 

Izložba '80 i '90 danas - The Rhythm Divine autorski je projekat ART-ZUM tima koji čine čine umetnik Dragoslav Krnajski, umetnik Vladimir Ristivojević i Ivona Fregl, istoričar umetnosti.

Na izložbi učestvuju: Aleksandar Rafajlović, Anica Vučetić, Darija Kačić, Dobrivoje Krgović, Đorđije Crnčević, Dragoslav Krnajski, Dušan Petrović, Igor Antić, Marija Dragojlović, Nina Todorović, Perica Donkov, Slobodan Kojić, Slobodanka Stupar, Srđan Apostolović, Vladimir i Milica Perić, Vladimir Ristivojević, Zdravko Joksimović.

Radovi predstavljeni na izložbi datiraju iz perioda od ‘80 do danas, te se “danas” u naslovu izložbe istovremeno odnosi i na recentnu produkciju navedenih umetnika i na današnju recepciju njihovih umetničkih dela nastalih tokom ‘80 i ‘90 godina.

U prvoj polovini ‘80 postmodernu  su obeležili povratak umetničkoj tradiciji  (dolazi do obnove klasičnih umetničkih medija - slike i skulpture, ali u izmenjenom obliku  - „nova slika“, „nova predstava“), neoekspresionizam, umetničko intervenisanje na citatima iz istorije umetnosti („ponavljanje s razlikama“) i eklekticizam matrijala, stilova, tehnika; u drugoj polovini ‘80 javlja se ne-ekspresionizam, kao ponovno interesovanje za apstraktni izraz kroz neogeometriju i neokonceptualizam.

‘80 su označile početak doba lingvističkog pluralizma koji predstavlja istovremeno prisustvo različitih umetničkih načina izražavanja koji se jednako vrednuju. U ovako širokom dijapazonu različitosti koju potenciraju česti kontakti sa kulturnim centrima Evrope, utemeljene u duhu i kulturi vremena i mesta (književnost, pozorište, film, rok muzika) i velikoj podršci institucija kulture, javljaju se karakteristične umeničke prakse koje ne karakterišu toliko međusobne koncepcijske podudarnosti, već saglasje umetničkih senzibiliteta.

Krajem ‘80 svet se sve više približava realizaciji ideje globalizacije – početak prevlasti ove ideje simbolično predstavlja rušenje Berlinskog zida 1989. godine. No, na našem podneblju situacija je upravo suprotna – dok se u Evropi ruše faktički i imaginarni zidovi, u našoj bivšoj jugoslovenskoj državi oni počinju ubrzano da se podižu, te umesto globalizacije dobijamo naglu lokalizaciju. Okviri kretanja, fizičkog i mentalnog, sužavaju se skoro do potpune izolacije društva, getoizacije kulture i marginalizacije umetnosti koja sve manje zanima društvo, nespremno suočeno sa egzistencijanom krizom.
Kao odgovor na rat i krizu svih dotadašnjih vrednosti (moralnih, kulturnih, ljudskih), neki umetnici postmoderne započinju akcije koje u svojoj suštini imaju ideju protesta i kritiku stvarnosti (Led Art, na primer), dok se drugi “distanciraju”, odnosno nastavljaju da se bave svojim poslom i njihovi radovi iz ovog perioda ne odražavaju očiglednu utemeljenost u kontekstu nesrećnih vremena i skučenog prostora u kome nastaju. Mišljenja sam da su i takvi postupci, kao vid otklona od stvarnosti, predstavljali deo bunta, ali ne kroz jasno definisane aktivnosti koje su odražavale stav “protiv”, već kroz pasivno stvaranje ličnih mikrokosmosa u pokušaju da se nepovredivost i autonomija umetnosti očuvaju za neka bolja vremena. Značajno je da oba vida protesta zadržavaju težnju ka visokim kriterijumima umetnosti kao dominantnoj odrednici.

Krah svih vrednosti ’90 rezultirao je opštom krizom čije posledice osećamo i danas;  sa druge strane, još uvek su prisutne i posledice ‘80ih. U ovom našem, poslovično, polarizovanom društvu, danas ponovo postoje dve struje – jedna koja se baštini na nasleđu ‘80ih (otvorenost, evropska i svetska orijentisanost, s tim što se nekadašnji “mejnstrim” (ukoliko se o mejnstrimu uopšte može govoriti u kontekstu ’80 godina) danas očitava kao alternativa, dok je nekadašnja alternativa danas minorna subkultura), a druga na nasleđu ‘90ih (tradicionalizam, nacionalizam, kič kao mejnstrim).
Suviše etablirani da bi predstavljali alternativu, suviše brojni da bi bili subkultura, umetnici postmoderne u današnje vreme simulakruma normalnosti ostaju verni sebi i pozicioniraju se u odnosu na novu, angažovanu umetnosti današnjice. Bitno je da ne prestaju da stvaraju.



U želji da novoj, mladoj publici predstavimo različite načine iščitavanja umetničkog dela na primerima  savremene produkcije, krećemo od ritma kao jednog od ključnih pojmova za razumevanje  ne samo umetnosti (i ne samo vizuelne, već i književnosti, muzike, baleta, pozorišta i filma), nego i celokupnog mikro i makro univerzuma i života u njima.
Koncept ove izložbe ne treba shvatiti kao “ulaznicu” koju publika dobije i onda u svim izloženim delima teži da prepozna samo dobijeni “zadatak”, jer je svako umetničko delo mnogo više od onoga šta nam bilo koji koncept može predočiti. Koncept treba shvatiti samo okvirno, kao jedan od mogućih vidova objedinjavanja inače autonomnih radova koji sadrže mnoštvo različitih vrednosti i nivoa značenja.

Ne ulazeći u definicije različitih tipova ritma, možemo reći da postoje dva načina ispoljavanja ritma u umetničkom delu – spoljašnji, vizuelni ritam i unutrašnji, konceptualni ritam. Dok vizuelni ritam više utiče na način percepcije umetničkog prostora, konceptualni se više odnosi na tempo utiskivanja i otkrivanja ideja rada.
U današnje vreme, kad je sve sintetizovano, “kompresovano”, jer jedino kao takvo može da odgovori brzini i velikoj količini informacija koju nam savremeni život nameće, mnogi će se pred nekim od ovih umetničkih dela naći kao pred zidom. Ostajuću u okvirima stručnosti, izložbom ‘80 i ‘90 danas – The Rhythm Divine ART-ZUM teži da razjasni, olakša i približi percepciju umetnosti postmoderne, ali ne i da je banalizuje.
Ivona Fregl, istoričar umetnosti.

O izloženim radovima

Umetnici Aleksandar Rafajlović i Perica Donkov krenuli su sa sličnih umetničkih polazišta, a ovde se predstavljaju sa dva rada potpuno različite likovnosti.

Poliptih Aleksandra Rafajlovića Žuto cveće odmah nam privlači pažnju svojim razigranim, jarkim koloritom. Detalji istog motiva, buketa cveća u kojima dominira žuta boja, ponavljaju se na svakoj od 20 fotografija, stvarajući vizuelni nasumični ritam, sličan ritmu šljunkovite plaže. Ipak, fotografije su postavljene po tačno određenom redosledu – dužim posmatranjem zapažamo da vizuelna struktura poliptiha ima svoju piktoralnu logiku. Rad Žuto cveće obiluje konceptualnim kontradiktornostima i ima različite slojeve iščitavanja – na prvi pogled šareno, veselo cveće suštinski predstavlja iskadrirane snimke buketa sa groblja. Ipak, u kontekstu u kome ga umetnk predstavlja, rad ne predstavlja “memento mori”, nego “viva la vida” – podseća nas da uvek neki život nastavlja da postoji, da život kao fenomen ne nestaje. Spoj kontradiktornosti – život i smrt, šarenilo i žalost, cveće i tuga ukazuje na ciklični ritam života i smrti.

Gluva soba Perice Donkova monumentalnih dimenzija predstavlja izuzetno emotivan, stejtment-rad. U gluvoj sobi nema nikakvih zvukova, čovek i proces održavanja života su jedini zvuci – otkucaji srca, disanje, “zvuk” misli koje upijaju zidovi sobe. Gluva soba predstavlja prostor apsolutne izolacije jedinke. Vizuelni ritam odaje sporost, nepromenljivost, a konceptualni ritam promišljanja i kontemplacije i, najviše, emocije. Rad karakteriše minimalistički, konceptualni pristup umetnosti i potpuna apstrakcija – sveden, pesimistički kolorit (siva, crna), horizontalne linije i površine – kao ograda, granica; nematerijalnost prikaza upućuje na beg u duhovnost ličnog mikrokosmosa umetnika suočenog sa užasima degradiranog i banalizovanog sveta koji ga okružuje.

Izrazito taman kolorit prisutan je i u opusu Vladimira Ristivojevića. Njegov novi rad, tetraptih naslovljen Minimalna ekspozicija najjasnije oslikava poziciju “modernizam posle postmodernizma”. Naziv rada predstavlja i igru reči jer u fotografiji minimalna ekspozicija označava nedostatak svetla, crnilo. Rado karakteriše izrazito intelektualan pristup umetnosti, odsustvo pojavnosti i crna boja “oživljena” pigmentima. U tom magično privlačnom crnilu ipak ima dešavanja – potezi, reljefnost, kompoziciona geometrizacija površina u tačno određenom rasporedu. Preciznost izrade, ritam tekstura, poteza i svetla koje je nezaobilazni “spoljni” element svake Ristivojevićeve “crne slike” stavljeni su u funkciju sublimacije kognitivnih procesa koje umetnik ne otkriva, vać samo nagoveštava. Mentalne, konceptualne slike-objekti govore u prilog apsolutnog podržavanja autonomije umetnosti.

Tamne, skoro monohromne fotografije sa tek po kojim svetlosnim i kolorističkim akcentom čine instalaciju Defensive Structures Underground Nine Todorović. Iako zadržavaju dokumentarnost, fotografije ponajpre izražavaju emotivni aspekt intimnog sučeljavanja sa strahom od “drugih”. Mračna atmosfera otuđenosti vlada u podzemnim prostorima artkulisanim arhitektonskim elementima (potpornim betonskim stubovima i žičanim ogradama kao kavezima) koje umetnica precizno, analitički kadrira. Motiv žičane ograde prisutan je skoro na svim fotografijama – njeno ritmično ponavljanje i preklapanje artikuliše vizuelnu dubinu i slojevitost, u isto vreme pojačavajući osećaj izolovanosti i usamljenosti. Ograde su svuda – čak i kada se u centru kompozicije nalazi prazan prostor, one su tu negde, naziru se sa strane ili osećamo da su skrivene u mraku. To nisu samo”naši” kavezi, već i kavezi “drugih”, postavljeni jedni pored drugih. Rad odiše tišinom – nema komunikacije, ovde je svaki čovek “ostrvo za sebe”.

Intimistički pristup obeležava i video rad Izvan fokusa Anice Vučetić. Interakcija dva paralelna sveta, dve paralelno prisutne realnosti, umetnica prikazuje kroz ritam osvešćivanja njihovog međusobnog preplitanja. Fokus rada je na samoj umetnici, ona je istovremeno i subjekat i objekat ovog mentalnog i emotivnog ulaska u dimenziju svog drugog “ja”. Rad generiše dijalog između realnog, otuđenog i ranjivog  “ja” i idealizovanog, primamljivog,  tehnološkog “ja” koje se u jednom trenutku “materijalizuje” kroz simbol pružene ruke jasno pozivajući umetnicu u svet World Wide Weba. Rad je zasnovan na posledicama globalizacije pristupa informacijama i delovanju medija interneta na svakog subjekta kroz čestu nemogućnost uspostavljanja zdravog odnosa između realnog i virtuelnog života. Vizuelni ritam fizičkog priklona i otklona tela prati konceptualni ritam agonizujućeg procesa donošenja odluke o napuštanju realnosti i odlasku u drugost.

Friz Voda Marije Dragojlović predstavlja pet autorskih fotografija na kojima je umetnica intervenisala bojom, utiskivajući ličnu notu, deo svojih sećanja i emocija u rad. Predstava mora koje se mreška udarajući u beli kamen venecijanskog kanala budi u nama osećaj prisnosti, atmosferu sećanja, evokaciju ličnih doživljaja mora, ritam nadirućih misli i emocija. Ritam formiranja talasa i raspršavanja kapi vode, zaustavljene uspomene koje se nadovezuju jedna na drugu i ponavljaju u beskraj kroz meditativno i kontemplativno posmatranje rada emotivno oživljavaju trenutak spoznaje velikog značenja malih stvari koje nam ponekad predstavljaju čitav svet.

Nedavno preminula umetnica Darija Kačić prisutna je na izložbi svojim prefinjenim, skoro taktilnim i nežnim crtežima Morske priče i White Horse. Tananost, fragilnost, osetljivost, krhkost, prefinjenost i delikatnost fragmenata maštanja i emocija izvučenih na svetlost papira iz najdublje intime ličnih fantazama donose ritmično u talasima jedan raskošni ali nenametljiv intimistički senzibilitet za ljubav prema malim stvarima i unutrašnjim svetovima.

Stepenice kao motiv poslednjih nekoliko izložbi Slobodanke Stupar predstavljaju poziv na kretanje, na akciju kao prostori nepredviđeni za zadržavanje. Kao spone između različitih spratova (svetova) čiju nam sadržinu umetnica ne nagoveštava vizuelno već samo nazivom rada, ovi međuprostori stogo funkcionalnog značaja su upravo ono što okupira njenu pažnju. Umetnica je fotografisala stepenice poznatih svetskih muzeja savremene umetnosti . Instalaciju MSU Atina čine četiri fotograjije stepeništa i njihovih detalja koje prati zvučni zapis. Iako poseduju nivo dokumentarnog, fotografije nisu verističke, već predstavljaju intimni doživljaj skrivenih delova građevina koje su za umetnicu od izuzetog značaja. Uočavamo svedeni kolorit, ritam horizontal i vertikala, ritam postavke samih fotografija u okviru instalacije koje vode naš pogled kružnom putanjom oko geometrijkog centra postavke; Zvuk je u funkciji pojašnjenja atmosfere i pomaže pri percepciji celovitosti ambijenta
Nema ljudi – sami smo okruženi trima mogućnostima: gore, dole, ili “stand by”.

Srđan Apostolović i Dobrivoje Krgović predstavljeni su radovima koje karakteriše postupak preformulacije, koji se kod Apostolovića više odnosi na vizuelnu, estetsku, a kod Krgovića na konceptualnu sferu.

Rad Dual Activ Srđana Apostolovića nastao kombinovanjem i kolažiranjem dva molitvena ćilima predstavlja spoj redimejda i konceptualne logike. Na prvi pogled nelogično fragmentiirana i ponovo sastavljena predmeta kao krajnji produkt čine, u svom tom “neskladu”, harmoničnu i dinamičnu dvojnu instalaciju, punu vizuelnih dešavanja, kao pozitiv i negativ. Ritam šara samih ćilima, ritam umetničke intervencije fragmentiranja, otkrivanja i pokrivanja, ritam boja stvaraju razigranu elegantnu konceptualne mozgalicu neočekivanog prekrajanja u smislu “a može i ovako”.

Serija Migration Pattern Dobrivoja Krgovića zasniva se na inicijalnom radu koji je umetnik na poziv Centra za grafiku i vizuelna istraživanja kreirao za prestižni kalendar 2018. godine. Privučen rezultatima kompjuterskog softvera Circos kreiranog za potrebe grafičke vizuelizacije statističkih podataka, Krgović koristi generisane paterne migracija na kojima interveniše tokom postprodukcije, zadržavajući pri tom relativne odnose pomeranja stanovništva u svetu. U prikazanim celinama dominira ritam kružnih oblika živih boja koji predstavljaju geo-politički definisane delove kontinenata, ritam lukova - pravaca migracija stanovništva, dok širine lukova odgovaraju procentualnom učešću svakog geo-političkog entiteta u migraciji. Serija Migration Pattern sastoji se iz pet radova koji prikazuju podatke u vremenskim intervalima od po pet godina, počev od 1990. do 2015. godine. Krgović ni ovde, kao ni u jednom od svojih radova, ne iznosi konačne sudove, ne zatvara formu, već ostavlja otvorenu strukturu unutar koje su moguća različita iščitavanja. Same migracije mogu biti dobrovoljne ili prisilne, ekonomske, emotivne, podstaknute katastrofama, itd. Vizuelno, Migration Pattern se isprva čine “veselo i šareno”, razigrano, čak i previše. Ipak, dužim posmatranjem dolazimo do spoznaje da je reč o veoma sofisticiranoj celini sličnih formi u skoro identičnim kompozicijama čija su potencijalna značenja različita od onih isključivo statističkih, a da je razigranost “eyecatcher” koji prikriva mračniji narativ.

Osim u radu Žuto cveće Aleksandra Rafajlovića, floralni motivi bili su inspiracija i radova Vladimira i Milice Perić, Igora Antića i Zdravka Joksimovića.

Instalacija pod nazivom So zemlje Vladimira i Milice Perić nastala je ne kao preformulacija, nego pre kao konceptualna nadogradnja njihovog rada Kleine Garten (Male bašte). Kolažiranjem istog detalja 37 različitih autorskih fotografija ograda jednog austrijskog seoceta i rastinja iza i ispred njih nastaje 37 kaleidoskopskih paterna - “malih bašti” osmougaonog oblika kojima umetnički tandem Perića podaruje novi život. Vizuelni ritam definiše radijalno širenje paterna ograda sa zelenilom u centrima oktagona, a konceptualni nastavak rasta i novog života koji se dešava u teglama sa zemljom pod njima. Artificijelne male bašte stvaraju aluziju na veštački, “plastičan” život u post-humanističkom dobu, dok nas prirodni procesi nastanka i bujanja plesni i bakterija u i na zemlji u teglama vraćaju na same početke nastanka života na zemlji.  Mini-instalacije (mala bašta na tegli ispunjenoj zemljom) ponašaju se kao jedinke – svaka za sebe, ali zajedno čine jedinstvenu celinu različitih biljaka.

Artificijelne biljke kao idejno polazište prisutne su i u radovima Zdravka Joksimovića i Igora Antića. Živa ograda Zdravka Joksimovića predstavlja nastavak serijala radova u kome Joksimović istražuje pitanje linije i forme, podstaknut slikarskom praksom Bore Iljovskog. Joksimović zadržava jezičku autonomiju i kompleksnost izraza Iljovskog,  ali ih transponuje iz dve u tri dimenzije – iz slikarske ravni u skulptorski prostor.  Posežući za postmodernističkim citiranjem autentične likovnosti kompozicija Bore Iljovskog kao osnovom za dalje umetničke intervencije, Joksimović gradi originalnu, dekorativnu i ornamentalnu formalističku kompoziciju prepoznatljivog, njemu svojstvenog senzibiliteta.  Vizuleni ritam izuvijane dekorativne linije, četiri “plošne”površine koje definišu prostornost skulpture – objekta i četiri stranice postolja koje čini integralni deo ove instalacije Joksimović povezuje ritmičnom alternacijom dve nijanse plave boje u zaokruženu celinu. Nazivom dela, Joksimović takođe obezbeđuje i referentnost svog rada u odnosu na pojavni svet, kao i ritmičnu igru bukvalnog i prenesenog značenja.

Umetnička praksa Igora Antića zasniva se na instalacijama in situ u okviru kojih umetnik preispituje različite odnose između umetnosti, mesta i situacija, kroz stvaranje originalnih instalacija. Projekat Nedovršene forme koji je Igor Antić započeo 2018. godine sastoji se iz realizacije različitih artificijelnih biljaka koje na svojim granama, listovima ili cvetovima (zavisno od izgleda biljke i od okolnosti) nose ispisana pitanja u vezi sa temom koju je umetnik izdvojio kao bitnu i odlučio da je u svom radu problematizuje. Umetnik je predvideo da ove biljke vremenom rastu i granaju se, a sa njima i broj pitanja. Nedovršene forme #3-2 osmišljene su u kontekstu mesta (vojne ustanove) i problematizuju odnos vizuelnih umetnosti i umetnosti kamuflaže. Struktura instalacije sastoji se od PVC cevi kao “grana” biljke koje podsećaju na vojne barikade i osmougaonih “listova” od platna kamuflažnog vojnog kolorita sa na kojima su ispisana pitanja kojima Antić ukazuje na konfrontaciju poznatog i nepoznatog, jasno vidljivog i skrivenog, kamufliranog. Umetnik nam ne daje odgovore, već nam nudi način da sagledamo okolnosti u kojima se nalazimo iz više različitih, ponekad neočekivanih uglova posmatranja. Vizuelni ritam horizontala i vertikala “grana” i rasporeda “listova” sa pitanjima uvode nas direktno u konceptualni ritam iščitavanja i sagledavanja ideje umetničke intervencije u prostoru. Instalacija Nedovršene forme #3-2 predstavlja zaokruženo konceptualno i kontekstualno umetničko delo – konceptualno jer je nosilac rada ideja problematizacije odnosa dva vida umetnosti  (vizuelne i kamuflažne), ne samo fizičke karakteristike dela, a kontekstualno jer predstavlja angažovanu umetničku intervenciju u datoj situaciji i prostoru, odnosno u jasno određenom kontekstu mesta i vremena. 

Radovi Dušana Petrovića, Dragoslava Krnajskog, Slobodana Kojića i Đorđija Crnčevića pripadaju sferi “skulpture u proširenom polju” koju je prva definisala Rozalind Kraus (Rosalind Krauss).

Posle duže vremena ponovo izložen rad Podzemni prolaz (Underground) Dušana Petrovića sačinjavaju dva paralelno postavljena trougaona monumentalna objekta artikulisana masivnim drvenim pragovima. Rad karakteriše geometrizacija, svedenost i izuzetna snaga umetničkog izraza. Ritam isturenih i uvučenih horizontalno postavljenih pragova omeđanih drvenim okvirom stvara jednakokraki trougao koji stremi uvis, kao strela u nebo, određujući pravac sagledavanja rada i njegov uticaj na okolni prostor. Konceptualni ritam ukazuje na drugu dimenziju, koncentraciju sile u vršnoj tački sučeljavanja dve masivne drvene grede. Drugi trougao je jednakostraničan, artikulisan samo okvirom i nagoveštava koncept ulaza u nov prostor. Kao kapija novog vremena i mesta, artikuliše prolaz koji nas vodi u drugu dimenziju postojanja.

Rad Slobodana Kojića Bez naziva predstavlja četiri elementa od terakote heterogenih oblika i tekstura koji potiču iz različitih perioda Kojćeve umetničke aktivnosti. Autorovu sitnu plastiku karakteriše čista likovnost i apstrakcija kao odsustvo svakog viška narativnosti. Konceptualni ritam ideje ostavljanja traga u materijalu vizuelno se iščitava kroz ritam intervenisanja u oblikovanju forme i definisanju teksture površina, odnosno kroz percepciju umetnikovog istraživanja forme i zapisa u/na njoj.

Prostorna instalacija Skulptoralni prostor Đorđija Crnčevića izmešta nas iz prostora galerije u otvoren prostor – redefinišući percepciju svoje okoline, skulptoralna instalacija svojom prafiguralnom poetikom i monumentalnom snagom stvara oko sebe idealizovni, primordijalni prostor koji u mašti nadograđujemo. Vizuelnoj dinamici doprinosi ponavljajući ritam vidljivih grubih poteza alata u teksturi drveta. Ritam manjih elemenata preseca veliki dominantni dijagonalno postavljen horizontalni deo naglašavajući igru arhetipskih oblika velikog asocijativnog potencijala čiji je idejno uporište u prafigurama našeg podneblja. Skulptoralni prostor iz nas izvlači fragmente potisnutog kolektivnog sećanja na početke postojanja ljudske vrste. 

Objekat velikih dimenzija Dragoslava Krnajskog naziva Apokalipsa asocira nas na formu trube/levka od metalnih i drvenih delova. Elegantna svedenost boja i skladnost oblika prečišćene plastičnosti kao odlika umetničke prakse Dragoslava Krnajskog prisutna je i u njegovom novom radu. Precizno izrađene radijalno postavljene drvene letvice vode ka krešendu velikog kružnog otvora kroz koji “čujemo”, odnosno “osećamo” zvuk truba kao simbol anđeoske najave apokalipse posle otvaranja 7. pečata. Naziv aludira na sudnji dan, te ovu smirenost oblika išitvamo i kao zatišje pred buru.
Umetnički rad – objekat baziran je na skladu suprotstavljenih elemenata, odnosno ujednačenom ritmičnom sučeljavanju kontrasta:  vizuelno dominantan radijalni ritam koji kulminira u velikoj kružnici kao svoju suprotnost ima tamnu savijenu usku cev/duvaljku, dok je konceptualni ritam zasnovan na suprotstavljanju elegantnih oblika i pretećeg naziva rada koji nas ostavlja u dualističkom iščekivanju propasti ili radosti, zavisno od nas samih.

U današnje vreme, kad je sve sintetizovano, “kompresovano”, jer jedino kao takvo može da odgovori brzini i velikoj količini informacija koju nam savremeni život nameće, mnogi će se pred nekim od ovih umetničkih dela naći kao pred zidom.

Ostajuću u okvirima stručnosti, izložbom ‘80 i ‘90 danas – The Rhythm Divine ART-ZUM teži da razjasni, da olakša i približi percepciju umetnosti postmoderne, ali ne i da je banalizuje. Ivona Fregl

 

Fotografije: Vladimir Perić Talent

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services