Belgrade Raw
Piše / NEMANJA KNEŽEVIĆ
Fotografije / BELGRADE RAW
KRAJEM APRILA, PROBUDIM SE U BEOGRADU I REŠIM DA KONAČNO ODNESEM ANALOGNI FOTOAPARAT NA POPRAVKU, PA ŠTA BUDE. PRAVAC ZELENI VENAC, KOD MIŠE. U UŽIM BEOGRADSKIM KRUGOVIMA ONIH KOJI SE OZBILJNO ILI NEOZBILJNO BAVE FOTOGRAFIJOM, ZNA SE ŠTA OVO ZNAČI.
SREDINOM SEPTEMBRA, PROBUDIM SE U NJUJORKU I SHVATIM DA NEMAM VIŠE FILMOVA. PANIKA. PRAVAC NAJVEĆA RADNJA ZA FOTO&VIDEO OPREMU NA SVETU, DA SE OPSKRBIM ZA DANE KOJI DOLAZE. OČEKIVANA GUŽVA. PROFESIONALCI, AMATERI, HIPSTERI.
Luka Knežević-Strika
Fotoaparat je popravljen, bilo je potrebno četrdesetak minuta Mišinog strpljivog rada. Rastavljanje na male komade sve te mehanike propraćeno je neobaveznim ćaskanjem sa ovim temeljnim i tihim čovekom srednjih godina, koji je već više od pet godina na Zelenom Vencu. Sačekaće vas tiho, saslušati kakav problem imate s aparatom ili drugim komadom opreme, ili šta želite da nabavite, a nakon toga iskreno posavetovati šta vam je činiti. Nađe se na Mišinom štandu i dosta aparata, objektiva svih vrsta, poneki svetlomer, blic. Čišćenje objektiva, kao i popravke mehaničke prirode uglavnom nisu problem, a ostaćete prijatno iznenađeni cenom ovih usluga. Razgovor je naravno besplatan, a ipak najdragoceniji. Trik je u tome da, i kada nemam konkretnu potrebu, a u blizini sam, svratim do Mišinog štanda. To je zato što se uvek nađe nešto novo, a staro dobro pravilo kaže da ako niste na pravom mestu u pravo vreme svašta možete propustiti. U ovom slučaju to je stvarno istina. Miša o fotografiji i celoj fotografskoj aparaturi zna puno, razvija i crnobele filmove, za 100 dinara po rolni. Kvalitetnije razvijanje nećete dobiti ni u jednoj od beogradskih foto laboratorija, a briga o negativima je zagarantovana. Dobićete ih uredno spakovane i čiste. Ne želim da se i vaš fotoaparat pokvari, ali ako se nekim tužno-nesrećnim slučajem to i dogodi, barem znate kojim putem da krenete. On, Miša Milović je tamo svakog radnog dana od 12h do 17h, a oko tačne lokacije će vam pomoći svaka dobra duša sa pijace. Lepo se osećam kada znam da u našem Beogradu postoji mesto na koje mogu da odem samo po savet, ili odgovor na pitanje koje je u vezi sa analognim aparatima; kada znam da i pored toliko velikih prodavnica, vebsajtova, foruma, i dalje postoji taj jedan stvarni kutak u centru grada do kog možete da prošetate i bez ikakvog ustezanja potražite rešenje za pokvaren fotoaparat, odnesete filmove na razvijanje ili se raspitate o modelu aparata koji biste želeli da imate. Siguran sam i da se Beograd oseća lepo zbog toga.
Andrej Filev
U eri digitalne fotografije, koju niko ne može da ospori, sve je više onih koji se vraćaju analognim fotoaparatima. Ne želim taj broj da poredim sa korisnicima digitalnih fotoaparata, niti da umanjim značaj koji je digitalizacija donela fotografskom svetu. I pored toga, svakodnevno smo svedoci kako neko oko nas ubacuje novu rolnu filma u aparat iz prošlog veka. Trend je svakako jedan od odgovara na pitanje zašto bi neko koristio film. Međutim, postoje i drugi odgovori. Iščekivanje rezultata nakon fotografisanja. Onaj neopisiv osećaj kada prvi put nakon razvijanja/skeniranja gledate fotografije onako brzo i radoznalo, to je ushićenost. Rasterećenost i saznanje da sa sobom ne nosite komad skupe opreme, i samim tim ležernost pri fotografisanju. Na kraju nije ni bitno kojim je i kakvim aparatom nastala neka fotografija; ovde se ne radi o tome, već o pokušaju da shvatimo zašto film nije nestao u potpunosti (kako mu je bilo predviđano ne tako davno), i da razumemo zašto se to dešava.
Beograd ne zaostaje, nepretenciozni autori mahom mlađe generacije ostavljaju svoj pečat, strpljivo i posvećeno. Ponovo se u upotrebu vraćaju aparati naših roditelja, baka i deka, čuvani godinama negde u fiokama i ormarima. Čišćenje od prašine, eventualno mala popravka i rolna filma, dovoljni su da osetimo taj magični svet. Ako i ne rade, ti aparati će inspirisati nabavku drugih. Beogradski buvljaci su mesto na kojima se uvek mogu naći stari fotoaparati, po smešnim cenama. Zemunski buvljak nedeljom, Kalenić bilo kojim danom, samo su neke od preporuka za potragu.
Milovan Milenković
U moru ljudi i okeanu razne opreme, stprljivo čekam u redu na odeljku sa filmovima, ista ona radnja u Njujorku. Ljubazni gospodin mi daje filmove i upućuje me na kasu, a ja u trenutku reših da ga pitam kako ide prodaja, onako neobavezno. Odavno me interesuje kako se drže proizvođači celulozne trake za fotoaparate. Pitam i dobijam odgovor da je prodaja skočila u odnosu na 2008. godinu skoro duplo. Imam rezervu prema ovim podacima, ali sam i očekivao sličan odgovor. Film se vraća na davno zasluženo mesto, doduše ne na velika vrata, ali tako je i bolje.
Nemanja Knežević
Početkom novembra, ponovo se probudim u Beogradu i za dobro jutro me sačeka lep mejl sa dobrim predlogom. Naime, Darko Stanimirović me je kontaktirao sa idejom za nastanak kolektiva koji bi okupio nekoliko beogradskih uličnih/alternativnih fotografa i njihov rad prikazao na vebsajtu. Od ideje, preko okupljanja i dogovora, pa do realizacije i postavljanja sajta nije prošlo više od 20 dana, što mi je dokazalo da se i ovde može nešto uraditi nezavisno od glavnih trendovskih tokova. Glavna ideja je da se Beograd prikaže iskreno, bez ulepšavanja i stavljanja u kontekst turističkog klišea. U bilo kom slučaju, BelgradeRaw prikazuje jak, lični odgovor svakog fotografa na beogradske detalje/priče koje ga mot ivišu. Aktivnosti kolektiva kreću se od zvaničnog sajta na kome se objavljuju tematske fotografske celine, preko Flickr grupe koja je mesto okupljanja drugih fotografa i fotografija slične tematike, do zajedničkih projekata i iniciranja drugih, sličnih ili potpuno drugačijih ideja. I da, fotografišemo analognim aparatima, mada ne nužno i ne uvek.
Belgrade Raw čine Andrej Filev, Darko Stanimirović, Milovan Milenković, Luka Knežević-Strika, Nemanja Knežević.
