Uroš Petrevski

Uroš Petrevski, industrijski dizajner, specijalista digitalnog dizajna i inovacije.
Uroš je rođeni Beograđanin, sa prebivalištem u Parizu, već punih devet godina. Studije industrijskog dizajna je završio na prestižnoj Pariškoj školi ENSCI (Ecole nationale supérieure de création industrielle), na kojoj je danas šef Digitalnog studija (StudioDigital) gde predaje i drži radionice sa samo dvadeset devet godina. Paraleno sa tim, drži agenciju Nodesign zajedno sa Jean-Louis Frechin-om, njegovim nekadašnjim profesorom. Nodesign je agencija za „design numérique“ (digitalni dizajn) specijalizovana u kreaciji, inovaciji i strategiji vezanoj za informacione tehnologije u industrijskim i projektima iz oblasti kulture. Pored toga uputiće vas i na najbolje chocolaterie i Japanske restorane Pariza.

Intervju sa Urošem Petrevskim: Dragana Trgovčević
 

U opisu tvog rada se konstantno susrećemo sa rečima kao što su : approche non technologique, hacking, la scénographie numérique, l’innovation d’usage, la signalétique dynamique, programmation génétique, les réseaux de neurones... objasni nam čime se baviš i na čemu se zasniva tvoj rad?

Posebno sam zainteresovan za “inovaciju hakovanjem”, to je jedna od istraživačkih metoda koja se javlja u savremenom dizajnu. Moje polje delovanja je uvek dizajn, ali istražujem i mnoge druge oblasti, posebno naučnu ali sa tačke amatera modernog doba, hakera, pokušavajući da primenim nove koncepte u oblasti dizajna. Dizajniram proizvode visoke tehnologije, ali sa ne-tehnološkim pristupom. Zapravo, uvek se trudim da sam humanista na prvom mestu, u srcu i umu.

Sa svim novim tehnologijama, iPhone-om, iPad-om, ogromnim protokom informacija dostupnim svuda i uvek, koja je po tebi uloga dizajnera danas i da li se ona menja?

Uloga dizajnera se ne menja. U Nodesign-u tehnologiju nikada ne stavljamo na prvo mesto, nego njene korisnike, ljude. Tehnologija je samo sredstvo, ona nije cilj sam po sebi. Naša glavna preokupacija je stvoriti proizvode koji će služiti ljudima, koje mogu voleti i čije korišćenje će im pričinjavati zadovoljstvo. S’ druge strane proizvodi ne padaju s neba, oni su deo naše kulture, nosioci su raznoraznih simbola i iako novi, često nastavljaju tradiciju. Pomiriti kulturu sa industrijom i tehnologijom je jedna od naših glavnih preokupacija u svakom od projekata. Što se tiče iPhone-a njemu nećemo nikada biti dovoljno zahvalni za ono što je otkrio svetu. Njegova vrednost je u dizajnu samog interfejsa a ne u fizičkom izgledu. Njegov uspeh je načinio da konkurenti postanu svesni da je taj interfejs neko morao dizajnirati, jer on nije samo deo tehnologije kako se u većini slučajeva do sada tretirao. Dizajn interfejsa je srce našeg zanimanja. Mašine i tehnologija su beskrajno kompleksni, dizajn je tu da ponudi formu u vidu načina na koji se nešto koristi, kako se ono ophodi prema nama kao i način na koji doživljavamo iskustvo korišćenja nekog od takvih proizvoda. Tehnologija mora biti kompleksna kako bi njena upotreba mogla biti jednostavna i delovala prirodno. Sa svim novim tehnologijama koje se rađaju svakog dana, dizajneri se menjaju iako njihova uloga ostaje ista. Savremenu tehnologiju kao dizajneri moramo razumeti i znati je primeniti. Moramo vladati znanjima epohe u kojoj živimo jer je tehnologija naša primarna materija za stvaranje i bez nje se ne može. Jednako ona nameće tip istraživačkog rada dizajnera. Nekada se to radilo u radionicama sa strugom i testerom, danas se istraživački rad odigrava uz pomoć programskih kodova i sa lemilicom u ruci. Nasuprot tehnologiji koja napreduje niko ne ostaje nevin, ni korisnici ni kreatori.

Na čemu trenutno radiš?

Na mnogo stvari u isto vreme. Ipak, izabrao bih projekat MO, ANR (Agence Nationale de la Recherche) koji predvodi IRCAM (Institut de Recherche et Coordination Acoustique/Musique) sa mnogim drugim usko specijalizovanim partnerima. To je istraživacki projekat u čije je srce integrisan dizajn od samog početka. MO bi trebalo da ponudi moguć odgovor na pitanje : “Šta će biti sledeći muzički instrument”?



Odgovor nije u vidu jednog instrumenta nego više modula koji svojim spajanjem daju originalni muzički instrument. U muzici je oduvek bio važan gest koji se prilagođava samoj formi instrumenta. U slučaju MO-a muzičar prilagođava instrument željenom gestu, izmišljajući nov instrument. On se može dobiti kombinacijom ponuđenih modula ili dodavanjem sopstvenih senzora ili akcionera sa malo znanja elektronike i lemljenja. Glavni modul MO-a na koji se dodaju svi ostali je opremljen vrlo osetljivim senzorima koji mogu da detektuju najmanji trzaj ruke. Gest se interpretira kako bi komponovao novo delo, ili interpretirao već poznato. Moduli su bežični i čine internet muzičkih instrumenata, što omogućava kolektivne koncerte. Projekat je u fazi izrade industrijskih prototipa koji već vrlo dobro funkcionišu. Trenutno se bavimo dizajnom programa za korišćenje MO-a sa strane kompjutera.

Sa pozicije osobe koja donosi inovacije i pomera granice, kakav je odnos kreativnog razmišljanja i tehnološkog/tehničkog znanja u dizajnu kojim se ti baviš, da li jedno može bez drugog?

Ne može. Moj duh je vrlo praktične prirode. Neprestano pravim interaktivne makete i elektronske prototipe, rad na njima je kreativni proces kao što je crtanje ili modelovanje u maketarnici. Jedan sam od pionira Processing i Arduino tehnologija u Francuskoj koji su besplatni i open source alati za brzi prototajping. Uz pomoć takvih alata ideje se vrlo brzo materijalizuju. Oni sami stvaraju jednu kreativnu platformu u kojoj je pojedinac u stanju da realizuje bez ičije pomoći kompleksne projekte koristeći savremene tehnologije. Alati poput Arduino-a i Processing-a su omogućili dizajnerima da diskutuju sa inženjerima i industrijalcima na potpuno drugačijem nivou, predstavljajući im prototip koji zapravo funkcioniše. Počevši od alata jednostavih za korišćenje, čitavi produkcioni sistemi su nastali (MakerBot, RepRap-a itd). Takva vrsta alata čini tehnološku emancipaciju pojedinaca, a od dizajnera može da stvori industrijalca koji ima sopstvenu fabriku u svojoj kući. Istorijski primer su savremeni tipografi. Danas najveći industrijalci tipografije su zapravo pojedinci koji ne koriste ništa više od jednog Mekintoša.

Wablog | Internet of things | Nodesign from NoDesign on Vimeo.

Odakle crpiš inspiraciju i kakav ti rad najviše prija?

Ne znam. Nemam vremena da se bavim takvim pitanjima. Imam jako malo vremena za reagovanje, moram biti kreativan u trenutku. Vremenom naučite da se kreativnost i inventivnost ne čekaju, nego izazivaju. Ko je kreativan, kreativan je bilo gde i bilo kada. Interesujem se za sve i svašta, čitam, surfujem po internetu, idem po izložbama i koncertima, gledam filmove, učim nove oblasti iz elektronike i informatike. Društvo su mi jednako umetnici, dizajneri, inženjeri i naučnici. Sve me zanima, pogotovo ako je vezano za kulturu, nauku, inženjerstvo i tehnologiju. Nove proizvode koje kupim često otvorim da bih shvatio kako rade, neke prvo otvorim pa ih tek onda koristim. Volim da se bavim hakerisanjem svega i svačega, mnoge projekte smo započeli u agenciji baš na taj način, primer je WaPix koji će se za par meseci naći u prodaji (Parrot - Dia, foto kadar). Dizajn traži svestranost. On je posao koji se radi 24h/24h a može se primeniti na sve moguće oblasti čovekove delatnosti. Dizajner mora biti spreman da se uživi lako u neku novu oblast, da da dobru ideju, obrazloži je i odbrani. Uostalom to ne važi samo za dizajn, čovek mora pokušati da vlada epohom u kojoj živi i svime što ona pruža, samo na taj način može da daje odgovore na teška pitanja koja mu se postavljaju. Ne volim specijalizaciju, idem u širinu. Takav profil ljudi tražimo za Nodesign, svestran, volimo da se bavimo vrlo različitim problematikama za šta je potrebnije široko obrazovanje od uske specijalizovanosti.

Wapix YJMM from NoDesign on Vimeo.

Kako izgleda jedan radni dan u Nodesign studiju, ko su klijenti koji dolaze kod vas i šta im treba?

Apsolutno nepredvidivo. Mi smo mala agencija, što nam pruža veliku slobodu u izboru projekata na kojima radimo, te se stoga bavimo vrlo različitim problematikama digitalnog dizajna, od dizajna interfejsa, preko digitalnih scenografija, uredničkog dizajna muzejskih izložbi, dizajna servisa, arhitekture informacija, završno sa strategijom inovacije za velike firme. Volimo da radimo sa velikim i zahvtevnim kijentima kao sto su : SEB, France Telecom, Renault, Alstom...A jednako radimo i sa mladim startup firmama koje razvijaju vrlo napredne tehnologije, sa kojima obično ulazimo u partnerski odnos, jer jako često i sami ulažemo u izradu njihovih proizvoda : Senda, SogeoCompany, Comwax...

Ove godine ste dobili glavnu nagradu Musée des Arts Décoratifs de Paris, za projekat FabWall, u pitanju su interaktivne tapete, koje sadrže digitalne informacije. Reci nam više o projektu, da li je prosečan klijent spreman za tako nešto i koliko je ta nagrada značila za nastavak života projekta, da li sledi proizvodnja?

Ne vidim zašto klasičan klijent ne bi bio spreman za tako nešto. FabWall je trenutno izložen na Bijenalu dizajna u Saint-Étienne-u i ljudi su ga vrlo dobro prihvatili, pogotovo deca. Radi se o tapetu ispred kojeg, kada prevučete iPhone vidite jedan potpuno drugačiji svet na vašem zidu. On je sačinjen od ličnih fotografija, poruka, twitter feed-ova, rss-a, omiljenih linkova itd.



U samom tapetu nema nikakvih specijalnih hajtek dodataka, samo mastilo i papir. Međutim dekor je sačinjen od optičkih tagova koje iPhone prepoznaje i na njihovom mestu prikazuje sadržaj. FabWall projekat predstavlja proizvod koji sami vlasnici dovršavaju, u početku je samo prazan tapet, onda uperite iPhone ka njemu i izaberete sami šta želite gde da stavite. On je realizacija večnog sna svakog dizajnera da serijski proizvodi unikate i predstavlja nešto više od same personalizacije, jer su korisnici ti koji proizvode sadržaj. To je dobar primer kako se dizajnom mogu predložiti potpuno novi produkcioni sistemi u oblastima koje predstavljaju veliku tradiciju i u kojima se dugo vremena ništa novo nije desilo.

Mi ne izmišljamo novi dekor, nego predlažemo novi produkcioni sistem koji dajemo kreatorima i korisnicima na raspolaganje. Nekoliko poznatih ilustratora tapeta je zainteresovano da nacrta nove optičke tagove dok je na krajnjim korisnicima potpuna sloboda šta će biti sadržaj koji će staviti na svoj zid. Naravno, dobitak te prestižne nagrade nam je omogućio da lakše nađemo industrijalca koji je spreman da se upusti u proizvodnju (Lutece), ali više od ičeg drugog, ta nagrada je Jean-Louis i meni, donela ličnu satisfakciju. Mi nismo dekorateri, mi smo dizajneri, nagradu nismo dobili za kvalitet ilustracije nego za inovaciju.

FabWall - WallPaperLab 2010 from NoDesign on Vimeo.

Najveća potvrda i satisfakcija koju kao dizajner možeš da dobiješ?

Kada se ispostavi da si bio u pravu. Dizajn i inovacija su rizik koji treba prihvatiti, intuicija je jedina stvar u koju se možemo uzdati. Uspeh ili neuspeh nekog budućeg proizvoda se ne može izračunati ni jednom naučnom metodom, te samim tim sva istraživanja tržišta i javnog mnjenja ne donose ništa dobro i ne služe apsolutno ničemu. Zato Apple ima toliko uspeha, oni veruju svojoj intuiciji.

Čiji rad na tebe ostavlja najveći utisak, i da li su to uopšte kolege dizajneri?

Ovo je društvo sa kojim bih voleo da diskutujem: Galileo Galilej, Zak de Vokason, Nikola Tesla, Norbert Wiener, Alain Turing, John Von Neumann, Benoit Mandelbrot, David Deutsch, Dennis Ritchie, Steeve Jobs.

Da li radiš i van Francuske?

Radimo za Institut Français de Bucarest na projektu dinamičke signalizacije za njihove prostorije, što nam je već drugi zajednički projekat. Bukurešt je fantastičan grad, trenutno u potpunoj renesansi i prepun energije. Paraleno počinjemo saradnju sa KIBU laboratorijom iz Budimpešte. Obožavam Mađarsku i putujem tamo barem jednom godišnje kada me pozovu da govorim na nekoj od konferencija. Zatim, radimo i na realizaciji projekta FabWall sa amsterdamskom firmom SogeoCompany. Ta tri grada mi se jako sviđaju i u njima se nikada ne osećam kao stranac. Imao sam par ponuda vezanih za Latinsku Ameriku i mislim da mi je to sledeća destinacija.

Kakva je Francuska dizajnerska scena danas, industrijski dizajn, grafički dizajn, šta se dešava...?

Dešava je jako puno stvari, o kojima svedoči Bijenale dizajna u Saint-Étienne-u. Optimista sam, studentski radovi govore o novoj dobroj energiji, a sve više se postavljaju pitanja vezana za savremene tehnologije, digitalni dizajn itd…

Walina from NoDesign on Vimeo.

Paralelno sa radom u studiju, redovno držiš predavanja i radionice na ENSCI (Ecole nationale supérieure de création industrielle) i širom Francuske. Da li je to nešto u čemu uživaš, da li i ti iz tog rada učiš, kakav je rad sa ljudima koji često i nisu puno mlađi od tebe?

Govorim francuski sa tvrdim srpskim naglaskom, a kada se zanesem često pravim jezičke greške, ali uspem da ih naučim ono sto želim bez izuzetka. Predavanje je moja druga strast posle dizajna, volim da radim sa drugima, da delim svoje znanje i viziju sveta koju imam. Za mene je predavanje isto toliko bitno koliko i sama inovacija u mojoj profesiji. Pokušavam da obučim buduće dizajnere da rade sa novim alatima savremene tehnologije i tim gestom učestujem u zajedničkom kreiranju budućnosti sa njima. Živim u budućnosti i to je jedino mesto gde želim da postojim. Kada bi svi znali da prave interaktivne prototype, onda bih verovatno predavao nešto drugo, što ne postoji u prezentu ili je retko.

Da se vratimo unazad, zašto Francuska posle srednje škole, zašto ENSCI? Kako su izgledali ti počeci?

Ko je bio u Vladislav Ribnikar osnovnoj školi on je “kabliran” da završi u Francuskoj jednog dana. Radovao sam se kada smo srušili vlast na ulici 5. oktobra i tada mi je proletela na trenutak misao kroz glavu, zašto sada da napustim zemlju kada će nam biti super? Bio sam vrlo mlad i znao sam da ne želim da više čekam, uradio sam za zemlju ono što je moralo da se uradi. Sve što sam želeo je da se konačno bavim malo sopstvenim životom, uostalom kao i mi svi posle 5. oktobra. Ako sam već morao da napustim svoju zemlju rešio sam da to uradim sa stilom. Posle svih nedaća, ludaka na vlasti, ratova i propalog prijemnog na primenjenoj jer se nije imala veza, mislim da je Pariz bio prava mera. Spakovao sam kofere i otišao u inostranstvo uz podršku roditelja. Bilo mi je jezivo teško jer sam morao učiti francuski iz početka, sa druge strane, prijemni je bio fer, a tokom celih studija ocenjivali su me po mojim sposobostima u dizajnu a ne znanju francuskog. ENSCI je bila čista slučajnost, želeo sam industrijski dizajn, ali tada nisam znao da konkurišem za najbolju školu u Francuskoj. To sam shvatio kasnije. I dalje sam jedini sa ovih prostora koji je završio ENSCI i koji je i dan danas u njoj.

WazzAL from NoDesign on Vimeo.

Da li pratiš dešavanja u Beogradu i da li si čuo za projekte poput Young Serbian Designers, Young Balkan Designers koji predstavljaju stratešku promociju nove dizajn scene i otvaraju vrata mladim industrijskim dizajnerima i skreću pažnju na značaj i mesto dizajna u industriji?

U kojoj industriji? Kineskoj? Mi odavno više nemamo industriju a i ono što smo imali bili su uglavnom politički projekti. Kako god okrenemo ni mi ni Francuska više nemamo industriju jer je sve otislo u Kinu. Tako da je ono što me zanima danas, kako stvoriti novu industriju u Evropi koja može da bude alternativa a ne substitucija kineskom modelu. Kako stvoriti nove produkcione sisteme ultralokalne prirode koji mogu da daju odgovore na lokalnu specifičnu potražnju (jedinu stvar na koju Kina nema odgovora jer se bave uglavnom velikim serijama). Ultra lake industrije koje mogu svoj proizvodni program prilagoditi od danas do sutra raznoraznim vrstama proizvoda zahvaljujući savremenim informacionim tehnologijama mogu biti novi izvor zapošljavanja, vrednovanja sopstvenog rada i ponos regiona. Takvu vrstu projekata nisam video ni kod Young Serbian Designers-a ni kod Young Balkan Designers-a. Gde i kako će proizvesti sve te super stolice i lampe koje već decenima crtaju? Mislim da je sprskim dizajnerima potreban jedan elektrošok surove istine.
Trenutno radimo na novim modelima industrije sa Jean-Louis Frechin-om u našoj agenciji ali i u ENSCI-u sa studentima na projektu prvog Pariskog FabLab-a.

Kakav je tvoj odnos prema Beogradu danas?

Beograd je moj grad, odrastao sam u njemu. Tamo su svi moji stari prijatelji i mnoge uspomene. On je spoj teškog života, surovosti, impulsivnosti i bahatosti. Nasuprot tome, Pariz je ogroman, prelep, nesavladiv, pun stranaca, neljubazan prema svima i čini se da jede žive ljude. Ujedno i jedan i drugi imaju neverovatnu energiju koja je ponekada kreativna a ponekada razorna. To su dva grada/zemlje koje najviše volim, svaki/svaku na svoj način. Volim kada idem iz i kada se vraćam u njih. Danas imam duplu kulturu koja me čini nekom vrstom neopredeljene ličnosti, koju je teško podvesti pod bilo kakvu kategoriju. Srbin ali francuski kreator.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text