Radomir Vuković

Arhitekta i grafički dizajner. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1967. godine. Kao samostalni projektant radio je devet godina u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Beograda. Od 1979. do 1984. godine vodi Salon arhitekture u novoosnovanom Sektoru za arhitekturu i urbanizam u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Od 1985. godine je u statusu slobodnog umetnika, a od 1993. godine dobija zvanje istaknutog umetnika. Osnivač je kultnog časopisa za dizajn i komunikaciju Kvadart. Dobitnik je mnogih stručnih priznanja i nagrada na konkursima. Autor je mnogih tekstova i referata o grafičkom dizajnu, član uglednih žirija. Grafičkim dizajnom intenzivno počinje da se bavi već početkom sedamdesetih. Nakon odluke da napusti svoju profesiju i da radi kao slobodni umetnik, Radomir Vuković već 1975. godine ima svoju prvu samostalnu izložbu "Jugoslavija” u “Galeriji 73”, koja je predstavljala samoinicijativnu vežbu na temu grbova i državnih oznaka. Nakon toga dobija ponudu da radi naslovne strane i grafičke priloge za listove “Student” i “Omladinske novine”. Izdavački projekat Kvadart započinje sa Nenadom Novakovim još 1989. godine. Prvi broj časopisa Kvadart izlazi 1994. godine, i sa ukupno 27 brojeva traje sve do 2006. godine. Vuković je pokretač, autor, urednik i izdavač trilogije Znakovito (Alfabeti, Piktogrami, Logotipi) koja izlazi 2002. godine, sa oko 3.000 slika isključivo domaćih autora. Već sledeće godine, 2003, trilogija Znakovito dobija Nagradu Pavle Vasić kao poduhvat godine iz oblasti primenjene umetnosti. Radomir Vuković 2006. godine doživljava tešku saobraćajnu nesreću nakon čega časopis Kvadart prestaje da izlazi. Višegodišnji rad i ogromno iskustvo doneli su Radomiru Vukoviću 2004. godine i retrospektivnu izložbu – “Radomir Vuković trideset godina rada u kulturi”, u Paviljonu Cvijeta Zuzorić. Radomir Vuković je autor mnogih logotipa i vizuelnih sistema. Potpisao je dizajn za veliki broj kataloga za izložbe “Salon arhitekture” koje je nominalno vodio i kao kustos. Dobitnik je prve nagrade na konkursu za sistem sportskih oznaka XIV Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Sav materijal koji je prikupljao godinama i koji čini zbirku koja trenutno broji oko 6.000 predmeta, Radomir Vuković je poklonio Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Povodom toga, Muzej organizuje izložbu pod naslovom “50. godina grafičkih komunikacija u Srbiji 1960-2010.” koja će biti otvorena od 01 do 25. septembra 2011. godine. O ovoj izložbi, o svom poslu, otvoreno, iskreno i bez dlake na jeziku, pričao je sa nama gospodin Radomir Vuković.

Intervju: Ivana Srdanović
Fotografije Radomira Vukovića: Ana Kostić
 

Evo dok listamo poslednji broj (br.27) časopisa Kvadart, odakle je na neki način ceo ovaj obiman sakupljački projekat pokrenut, da li možemo da kažemo da je Kvadart bio neka vrsta prekretnice u vašem životu i karijeri?
Pre nego što sam nastradao, taj broj (br.27) je izašao, i to su moja deca objavila. U tom broju se nalazi jedna antologijska rečenica, meni važna. Naime, u mojoj kući davno su doneli iz neke knjige, pesmu sa ilustracijom meksičkog pesnika Omera Aritisa (Omero Arithis), i pesma se zove Viva Zapata. I pošto smo mi tu zadnju strofu govorili svi u kući, ja ležim mesec dana, praktično, već sam sa one strane života, moja deca tehnički završe taj broj i ubace tu strofu. A strofa glasi: „Nije umro izrešetan na vratima hacijende tog aprilskog dana kad su vojnici dok je odzvanjao poslednji zvuk trube ispraznili dva puta naboje pušaka kažu oni koji su ga videli da je na svom lakom riđanu otpornom na metke na ljude i na vreme ispruženom u galopu ušao u smrt ceo...“ Pa mislim, sudbina...

Kvadart je prvi ozbiljan časopis te vrste kod nas, pokrenut je u najgore vreme, trajao tolike godine, i uspeo da ih preživi. Kako?
Tako je. Ja sam imao sa časopisom jednu osnovnu misiju, i beskrajno sam zadovoljan jer sam je ispunio. Pošto je časopis pokrenut u najtežim društvenim i političkim vremenima, onda sam rekao: „ Mi ćemo da pišemo samo o našim ljudima”. Mi smo rekli ne, i objavljivali smo samo naše ljude. Moja žena sada pred izložbu kaže, jel si javio Čedi iz Vranja. Ko je čuo za Čedu iz Vranja, Kontra grupu iz Niša, za Kneževića iz Sremske Mitrovice....Svi ti ljudi su slali svoje radove. Dejan Mraović, naš dečko koji završava u Americi, on je fantom, on se meni javio: „Gospodine Vukoviću, ja sam dobio za diplomski da radim novčanice Srbije, da li biste vi meni dozvolili da ja njima predočim one Vaše četiri šljive”. Ja mu kažem: „Da“. I pošaljem mu. On mi posle kaže da su svi oduševljeni, jer su videli da je to u stvari lepo, to je naš proizvod. I ja kažem, naš proizvod, četiri šljive - samo šljiva šljivu šljivi. I tu sada ima jedna pikanterija vezano za Kvadart. Naime, Kongresna biblioteka u Vašingtonu je otkupila časopis, svih 27 brojeva. Jedva sam nabavio sve, jer broja 1 nema. Pojavio se čovek telefonom i rekao da se javim njihovoj ženi, koja ovde to za njih otkupljuje. Imam rok deset dana. Kako da nađem broj jedan? I ja se setim ko je bio dizajner na broju 1 u štampariji. Jer Dušan Aranđelović je radio dizajn, ali ja dođem do čoveka koji je vodio nadzor u štampariji, Rosić, čini mi se, javim mu se, a on kaže: „Živ si“? „Jesam“, kažem, „Neću mnogo da te mučim, koliko imaš primeraka broja jedan.“? On kaže: „Tri“...

Na Limundu se nedavno prodavao komplet od 10 brojeva časopisa. Da ste samo znali?
Nije moguće, ovo je sada vrhunski.... Jer, mi smo pre dva dana podigli sajt Znakovito, i čovek koji mi je radio, dečko, za mene dečko, on kaže da bi bilo dobro da na kraju, napišemo jer ljudi hoće da vide da li mogu da kupe, ne mogu da kupe. I ja napišem „Raspoloživi komplet časopisa Kvadart u ovom trenutku ima 18 brojeva.“ Kroz neko vreme će imati 17 brojeva. Mi to već neko vreme zovemo „raspoloživi komplet„ to jednostavno znači da nema kompleta, ili komplet bez broja 14, bez broja tog i tog.... Imamo fajlove, ali ništa ne znače, jer ko će sada..., koja je ta energija koja bi to pokrenula. A i Kvadart je već postao antologija. Meni se javila pre mesec i po dana devojka: „Gospodine Vukoviću, znate meni je za diplomski rad odobrena tema časopis Kvadart“. I ona je tražila da uz moju pomoć doda još neke impresije i rekao sam joj: „Samo da me zoveš kada bude bila odbrana.“ Onda su se ovde pre deset dana pojavili muž i žena sa Princeton University New York, oni predaju istoriju dizajna. Ona je Grkinja, on je naš čovek. Ona je dobila zadatak da piše o Olimpijadi u Sarajevu, od koga, ne znam. Došla je naravno do mene, bila je tri dana u Sarajevu, i ispričao sam joj sve što je nju interesovalo, u jednom trenutku ja izvadim i dam joj Kvadart. Kada su oni počeli da gledaju, onda ja izvadim kao još jedan, slučajno, i kažem joj da imamo 27 brojeva. Oni nisu mogli da veruju da je to ovde uopšte postojalo. Onda joj kažem da ih je Kongresna biblioteka u Vašingtonu otkupila, znači ona sve to može da proveri. Da bi na kraju bila porušena kada sam joj rekao za izložbu, pa joj pokažem ove tri knjige Znakovito, ona gleda, ne može uopšte da veruje, da bih ja rekao da evo sada pripremamo i treću, i pokažem joj da tu postoji i jedan deo na engleskom. Ona počne da čita i shvati da je to u stvari knjiga koja njoj treba. Tu je napisano sve. Pet knjiga su naručili, poslaće svoju sestru po knjige kada se otvori izložba. I ona kaže: „Izložba Vukoviću mora da dođe u Njujork„. I ovo što gledamo je u stvari špigl knjige koja je u ovom trenutku na putu za Beograd, to je katalog Znakovito 2. To je tekst od 70.000 znakova. Mi smo objavili u obe knjige i index autora, ćirilicom i latinicom. Tu možete svakog da pronađete, evo Marko Milin, br.181, evo Work in progress, Borut Vild. A na ovome sam jedino insistirao u Muzeju, ovo je poslednji rad, ovo je moj komentar pošto sam ja promašio temu. Slavimir Stojanović Optika Rubel, korektivna sočiva. To je njegov rad. Znači: "Vukoviću sve u redu, ali promašio si temu". Ovo je maketa te knjige koja se čeka danas, ne znam zašto se Geza ne javlja.

Vi ste po obrazovanju arhitekta, po vokaciji ste grafički dizajner, neretko je slučaj da su odlični grafički dizajneri u stvari arhitekti. Ta veza, to interesovanje, šta Vas je povuklo, i u kom trenutku vam se to desilo u karijeri.
U tekstu koji će se pojaviti sada uoči izložbe koji se zove „50 godina grafičkih komunikacija u Srbiji“, ja tvrdim, naravno što svi znaju, al to je lepo napisano, da je državni udar, praktično da je do promene u svesti i vizuelnom izrazu došlo početkom sedamdesetih godina. A to koincidira sa davanjem velikih finansijskih kredita našoj zemlji od strane takozvanog „Zapada“. Uslov je bio između ostalog da se otvori država i društvo. I sedamdesetih godina počinje... znači, posle kamenja koje se valja, i Vudstoka, i svega onoga što je bilo šokantno i za samu Evropu, otvaraju se vrata, i sedamdesetih godina počinje nešto novo. Ko je dao to novo? - oni koji su u stvari najbliže bili sa smislom, organizacijom, pravilima. To su bili arhitekti. Jer za njih je Bauhaus bio kao biblija, znalo se šta tačno... I jedanput, u trenutku su prestali cveće, drveće, raspevani radnici, alati, stegnute šake, i svi smo počeli da…I naravno, pošto sam ja bio mlađi od te prve udarne linije, izložba koja je za mene značila sve, a verovatno kako sam i napisao, ona je za mene bila otelotvorenje. Jer jedno je kada Vi mislite da, a drugo je kada stvar postane institucionalna. Izložba je bila Mašić – Novakov, godina 1972 ili 1973. U Salonu Muzeja, Denegri i Bogdanović napisali predgovor. I ja kada sam ušao unutra, kada sam video, ja samo što nisam počeo da plačem. Jer sve ono što sam ja imao u glavi kao naslućujuće, to se već postavilo. A iza njih su dotrčali Gaković, Bobić, Novakov, Milanče Miodragović, Radovanović. Onda sledeća generacija kojoj i ja pripadam, Kića Lazarević, Đaković…svi su oni bili aktuelni tih sedamdesetih godina. I na to konkretno pitanje šta je uticalo na mene da se bavim ovim poslom, uz ono neizbežno, što sam na poslu gde sam radio, imao prostor za kreativan rad na trećoj decimali, mene je jednostavno teralo nešto da radim. Pošto nije moglo ovde, ja pošaljem rad na konkurs, i kada sam dobio prvu nagradu, to je ovako bio signal. Tako da sam ja rekao ovako: “Na mene su uticale tri stvari - jedna izložba, jedan čovek i jedna knjiga”. Jedna izložba - to je Mašić - Novakov, jedan čovek to je Milan Miodragović, Milanče, koji me je zaposlio kod njega, ono na sat, svi smo crtali kao klinci, i tamo sam video kako on i crta kao arhitekta, i sa mnom radi neke znake, i radi ambalažu…Ja nisam mogao da verujem. I on je za mene bio inspirativan, i stalno sam se trudio. I na kraju knjiga - to je knjiga Viktora Papaneka “Dizajn za stvarni svijet”, izašla je 1972. godine u Splitu, sa rečenicom antologijskom: “Samo je jedna stvar pokvarenija od grafičkog dizajna, to je advertajzing dizajn u kojem vas za pare koje nemate, ubeđuju da kupite stvari koje vam ne trebaju, kako biste se prikazali trećima kojima to ništa ne znači”. I onda, sve mi se sklopilo, samo je bilo pitanje vremena. Vrlo brzo se desilo da imam izložbe, počinju da me zovu. Zapravo desilo se nešto čudno, jer ja sam stalno mislio, odnosno hteo sam uvek da budem drugačiji. To je suština svakog čoveka koji radi, da bude dugačiji. I ja, kada sam počeo time da se bavim, ja kažem, čekaj šta još niko nije smeo da uradi, odnosno nije hteo, i zaključim da se niko nije bavio državnim simbolima. Ali u smislu dizajna. I ja sednem kući i napravim na nivou predloška, crtajući ovako, sa flomasterom u dve boje, napravim seriju priča koju nazovem “Jugoslavija”. Od novog dizajna republičkih grbova, nove zastave…I pošto smo mi stanovali na Banovom brdu, i tamo je bila “Galerija 73”, gde sam se ja već šunjao, radio kao dizajn kataloga, dođe Đorđe Kadijević koji je bio umetnički direktor i ja kažem: “Đorđe, jel mogu nešto da vam pokažem“. I on kaže: “Daj da vidim“. I ja ovako pobacam po podu sve ono. I on onako koliko je visok, kaže: “Vukoviću, mi ćemo ovo sve da prikažemo“. Zašto, jer i njima je važno da imaju materijal. I on izložbu nazove "Jugoslavija". I pojavi se izložba gore, u galeriji, prva samostalna izložba, politika, komentari. To je bilo takvo vreme da svi su mislili kada je meni dozvoljeno, mora da je neko iza toga stajao sa kišobranom. Onda me zovu iz redakcije “Studenta“, i ja dobijem da radim naslovne strane. Ovaj plavi katalog je katalog moje izložbe, ja sam jedini dizajner koji je imao izložbu u Cvijeti Zuzorić. I ovo je na moju sreću, bilo godinu dana pre nego što sam “poginuo”.
Šta je ovo? - Ovo je viza kartica YU Visa - ne postoji Jugoslavija. Šta je ovo? - Beobanka - ne postoji Beobanka. Šta ovde piše? - Radomir Vuković - pitanje trenutka da li postoji. Šta jedino ostaje - ono što je uradio. Tu je po godinama sve napisano šta sam radio, i napravio sam to bez presedana jer sam pisao kako sam dobio posao, nisam ono zakačio po principu evo vam radovi, nego su to priče iz života.

Vi ste sve to vreme radili u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, jel je Vama bavljenje grafičkim dizajnom bio ventil?
To je bio ventil da dođem k sebi, i onda sam 1979. godine prešao u Muzej primenjene umetnosti. To je već bilo onako drugačije. Tu sam vodio Salon arhitekture, i bilo je puno lepog, organizacionog posla, što je važno.

Ali arhitektura Vam se uvek nekako prepliće, u vašem radu, u izrazu? Izložbu Vam sada otvara arhitekta Branislav Mitrović.
Pa jeste, pa naravno, to je sve pod linijom…I ja onda dobijam i Zagreb da gostujem sa izložbom tamo, opet po istom principu. Oni mene zovu u Zagreb, i ja imam i izložbu u Zagrebu.

To su znači bile sedamdesete, tada ste radili dosta i kataloge za Salon arhitekture, a onda 1984. godine dolazi Olimpijada u Sarajevu. Jel ta 1984. godina bio preloman trenutak za vas?
Jeste, to je definitivno, jer počeo sam naravno da imam i posla. Čak sam uradio nešto što je ovako neočekivano. Dao sam otkaz 1985. godine i izašao na ulicu da budem slobodan umetnik, jer je moj posao na ulici u svemu bio značajniji, u novcu, i u svemu ostalom, nego rad u Muzeju gde sam godišnje radio Salon arhitekture i da li još jednu i po stvar pored toga. Kada sam izašao, to je bila ovako ključna stvar za mene. I to se sve u isto vreme poklopilo, ovo 1984, ovo 1985. godine.

Vi ste selektor izložbe u Muzeju primenjene umetnosti koja će prikazati ukupno 6.000 radova, i obuhvata period od 1960 - 2010. godine. Jel ceo ovaj projekat nastao i sakupljan iz fundusa časopisa Kvadart, jer u isto vreme i paralelno sa časopisom ste radili i na trilogiji Znakovito (Alfabeti, Piktogrami, Logotipi). Jel ovo nastavak Znakovito?
Tako je, u sve tri knjige pojavljuje se oko 6.000 radova, i to je sve poklonjeno Muzeju, šta će oni dalje raditi ne znam. Mi smo ovo nazvali Znakovito i tu piše Znakovito, misleći da je to kraj, kao, šta posle toga? Međutim, kako život ide dalje, i pogotovu kada se desilo ovo što se sa mnom desilo, praktično jedino što sam mogao da radim kada sam ustao iz kreveta, jer sam godinu dana ležao u krevetu, ja sam seo za računar, telefon, ljudi su me svi znali, bilo mi je lako da stupim u kontakt, i ja sam tri godine prikupljao, telefonom, putem mejla, od njih materijal, crtao, dorađivao, i ja to sve poklonim Muzeju. Oni su dobili poklon od 5.000 znakova koje nisu oni prikupljali, i oni sada to zovu kao donacija. Ja sam njima poklonio, prvo zato da kod mene ne strada na hard disku, ja kažem, vi ste muzej vi čuvajte. Kada su oni videli šta su dobili, onda oni donesu odluku da naprave izložbu, i ja budem zatečen, jer oni kažu: „Vukoviću izložba: Kako da se zove izložba”. Ja sada ne mogu izložbu da nazovem ne znam kako, hteo sam ipak da se vidi da je nastavak nečega. I sada ja sam uzeo reč Znakovito, i hteo sam da naslov u stvari bude “Dva”. Bilo mi je onako kratko, a onda se srušim, kada shvatim i da “Tri” ima tri slova. I sad će u četvrtak da stoji potpuno isto, samo piše “Tri”. Ova trilogija je “Jedan”. Ovaj referentni katalog je “Dva”, koji se zove "50 godina...", a izlazi broj “Tri”, tu nema teksta, čak objavljujem i radove koje ne znam ko je autor. U trojci će biti sve što nije ušlo ovde.

Koliko je bilo odgovorno prihvatiti se posla koji obuhvata pola veka nečega?
Prošle godine je u maloj galeriji u Grafičkom kolektivu, Gordana Vasić, snaja Pavla Vasića, a žena Čedomira Vasića, ona je napravila izložbu sa naslovom “Između straha i oduševljenja”, ali on u svom nadnaslovu ima - pola veka dizajna u Srbiji, do 1950. godine. I mene zove Vesna Roganović iz Politike: „Vukoviću da li biste hteli da napišete o tome tekst za kulturnu rubriku”? Ja kažem, naravno da hoću i ja tu nju blago iskritikujem. Jer, ne može neko da ima naslov takav, a da u knjizi ima pet logotipa, 18 poštanskih maraka, i 8 plakata iz fundusa Muzeja, i da to treba da bude pola veka. Međutim, ja sam je u tekstu kataloga ovde pohvalio, i rekao sam kakve god primedbe moje bile, to je prvi put da je neko seo, da sintezno ogradi prostor i da počne da misli naglas.

Vaš "projekat" Znakovito je zamišljen kao work in progress, to nije stvar koja će da stane?
Broj ljudi koji je u zadnjih 15 dana bio sa mnom, ili video, ili shvatio da stoji “Dva” i “Tri” jedno pored drugog, rekao je istu stvar: "Slušaj, pa ovo ne može da stane, ovo mora da ide dalje". A ja kažem: "Pa ko će to…", i u momentu kada to kažem, ja shvatim da postoji institucija u koju ja treba da odem, i kažem dobar dan. Danas me je zvao Miloš Majstorović, čovek od mene malo stariji ili mlađi, nije važno, koji je likovni urednik svih izdanja Službenog glasnika. I on kaže: „Vučko vidim moja kuća štampa, jel su moji znaci tamo?”. Sad se on raspituje dal su. Ja kažem: „Ja koliko znam jesu”, on kaže: „Jel možeš da vidiš”, ja njemu: „Pa nemoj bre, uđi na sajt, vidi tamo, piše sve”. On kaže: „Pa ja sam video, pa ne mogu da verujem, pa ono mora da se nastavi. Pa mi moramo da nastavimo”. Ja kažem: „To si ti rekao”. Tako da u stvari, ja čekam to oduševljenje koje će u četvrtak da krene. Broj ljudi danas koji mi se javio, to je neverovatno, jer danas su počele da idu elektronske pozivnice, pošta, počeo da ide glas. Tako da ja verujem da će to da bude dobra atmosfera da ja onda, (i već sam sam sa sobom to dogovorio), da to bude posle godišnjak, imaćemo godišnjak kao bombona. I da pravimo izložbu na kojoj se promoviše godišnjak. I tako ćemo svake godine imati aktuelne slike iz života. Ja sam u penziji, ja uživam u tome, eto. 

E sada taj vaš višegodišnji rad na časopisu, i tolika mreža saradnika, i autora tekstova i fotografa. Kako ste ih sve okupili u ono vreme?
Skoro svi su radili za džabe. Ja sada kada gledam, ja ne mogu da verujem koji je to broj ljudi bio, i kako sam ja došao do tih ljudi uopšte. Ja sam dva honorara platio možda, svi su radili iz ubeđenja da učestvuju u nečem neverovatnom. Dok se ne sedne i ne otvori, nema…Ja kažem, knjiga je preživela i radio i televiziju i internet. Ne može, jednostavno knjiga uzima dve ruke i misao, i tog trenutka je napravljeno sveto trojstvo, i gotovo.

Kvadart je menjao podnaslov, prvo je bio Dizajn*Umetnost 20 veka, pa onda Dizajn*Komunikacija 20 veka. Razrešite nam malo razloge za to - umetnost, dizajn, komunikacija.
Imao sam ja tu ekipu sa kojom sam trenirao misli, i ovaj podnaslov, normalno je, jer po teoriji komunikacija, predmet je da tako kažem, sam po sebi poruka. Jednog trenutka dizajn prestaje da bude poruka, znači šta je onda?. Koja je razlika između dizajna i umetnosti? I sada ulazimo u područje koje je osetljivo, praktično teoretski nema definiciju, da vi kažete to je - sila puta krak. Danas mi se javi jedna novinarka i kaže recite mi gde ste našli ovaj naslov "Sve je znak ko ume da čita. Sve je poruka ko hoće da gleda. Sve je smisao ko može da razume". Pita jel sme da uzme, reko, uzmite. To je komunikacija. I mahanje rukom je poruka pod pretpostavkom da onaj tamo zna šta to znači.

A kada posmatrate danas stanje u profesiji kojom se i vi bavite, kako vam sve to izgleda, današnja scena, današnja situacija u grafičkom dizajnu.
Ja sam na kraju ovog teksta koji se pojavljuje pokušao da budem pametan, i onda sam rekao kako je poslednji pokušaj da se uspostavi međunarodni internacionalni jezik propao, i taj pokušaj se zvao Essperanto. Znači, ogroman je novac potrošen da se uspostavi međunarodni jezik. Globalnim silama to nije bilo u interesu, i sada je međunarodni jezik dizajn. Tako da, sada sva deca praktično suvereno vladaju, i kopiraju, i kače se, jer su oni sada na taj način deo neke svetske populacije. Kad vidite 50% radova koje su meni slala deca, imaju engleski potpis ili engleski natpis. On meni šalje logo, piše na engleskom. Ja sam odbio da budem član žirija kod Džozefa Lončara, jer su oni poslali, nekih deset radova koji su ušli u uži izbor, pa da ja glasam. Ja sam odbio, rekao sam: "Odbijam da učestvujem u žiriju zbog predmeta koji se zove life". Ja smatram, koliko god to izgledalo, kao, pa ti ne shvataš…, ma ja neću da shvatim. Ja sam veliki protivnik anglofilije, to je praktično dobrovoljno pristajanje za gubitak identiteta. Jer ja sam ceo časopis izdržao, koji je daleko skuplja stvar, i nikakvu kompenzaciju i satisfakciju nisam imao, da bih dao satisfakciju da su i Čeda iz Niša, i svi ostali ljudi iz Banja Luke tu prisutni. Pa ja odem u Banja Luku, spavam tri dana tamo da bismo postavili izložbu u Galeriji likovnih umjetnosti, otvaramo izložbu da bi njih 15 dizajnera koje smo animirali bili sa mnom tri sata. A sada u isto vreme treba da dođem ovde i podignem spomenik Džonu Memsfildu, alias Miodragu Pavloviću. Nek zvuči malo i gorko, ali ja jesam za znanje engleskog jezika kao sredstva sporazumevanja, ali sam i za to očuvanje. I sada dolazimo do ključne tačke. Ne radi se o tome da je nacionalni identitet folklorna stvar, jedno je folklor a jedno je identitet. Identitet je samosvest o svom mestu, postojanju tebe, tvog naroda, tvog okruženja. To je identitet, a ti možeš da slušaš i turbo folk i gajde. To je tvoj izbor. Na žalost moje mišljenje je u manjini. Ne treba mnogo čovek da bude pametan, videće u stvari da je budućnost već počela. Pogotovo mali narodi, mi smo svi žrtve tog velikog paketa i engleski jezik biće maternji jezik za svu decu, moraće. Biće trenutaka kada će biti obavezan za upis u školu i gotovo. Ja sam kroz ovu celu stvar, ja sam na primer paket koji se zove ćirilica, ja sam napravio raspored, čak u knjizi lepo ide, znači alfabeti prvo ide latinica, pa onda ide ćirilica, onda idu grčka slova, onda idu aksani i interpunkcije. Ja sam obradio posebno ćirilična slova BGDĐDŽ od onih LJ NJ znači objavio sam sve one akrobacije do kojih sam mogao da dođem, gde su razni ljudi po bilo kom osnovu radili, jer, Muzej je sada rekao oni iz državnih razloga moraju da koriste ćirilicu. I ja kažem, nema te cene, pa pogledaj ovo Д kako izgleda, ko bombona. Dizajneri su ljudi koji rešavaju zadatke, oni se ne bave ulepšavanjem, jer to је ondа l'art pour l'art. Ovo je bio zadatak, kako da napraviš nešto što apriori mora da bude dvojezično a da deluje. Bio sam ja i kod Fileke, bio sam na Fakultetu, zvali su me oni tamo, i oni se bore. Predavao sam neko vreme u jednoj školi i rekao sam: „Nemoj slučajno da se neko od vas bavi tipografijom, odnosno da izmišlja pismo. Da bi se izmišljalo pismo mora se da se ima tri puta više škole nego što vi imate. I svaki pokušaj da vaša generacija pravi svoje pismo je kontraproduktivna. Znači upotrebljavajte fontove koje vidite na računaru, a pustite ljude koji znaju šta je serif, znaju šta je debljina stabla, znaju šta je pokret, znaju šta je odnos". Tipografija je posebna disciplina i zato ja ovde nisam ubacio tipografiju. Ja moram da se poklonim kada bi se Fileki pojavio i Olivera Stojadinović. Kažem, u redu, ja sam smatrao da je to toliko važno i drugačije da nisam uvrstio. Šta sad, ja da objavim font u dva reda, glupost. Neka neko drugi proba. Meni je Fileki, koji je već u godinama, zvao me je, piše neku knjigu pa je objavio neke moje stvari, pa hoće da proširi, kaže: „Vukoviću slušaj, imam onu tvoju plavu, slušaj, nemoj da mi donosiš šta hoćeš, uzmi olovku, zapiši, ja sam video šta ja hoću od tvojih stvari”. Izdiktirao mi je, to, to ,to i to.

Nedavno ste bili član žirija na konkursu za brendiranje Centra za promociju nauke. Kako vidite takve zadatke koji su pred Vama?
Uvek sam govorio deci, da pogledaju godinu kada je nešto napravljeno, jer to u stvari, to prvo pokazuje kontekst. Sada kada sam bio član tog žirija za brendiranje Centra za promociju nauke, ja sam izvukao na mišiće svojim, ajd da kažem svojim autoritetom, taj prvi rad – jer je suvereno najbolji. I ja ih proglasim najboljim. Međutim, pošto smo mi bili selekcioni žiri, pošaljemo radove u London, i oni taj isti rad proglase najboljim. I ja ishvalim tu decu. Jer, sada su me angažovali da radim katalog za organizatore, za Centar. Oni su prošle godine imali arhitektonski konkurs, koji je dobio Čepeler, a taj katalog je sada u štampi, a oni sada hoće po istom modelu da se napravi katalog za ovaj konkurs, i ja sada pišem taj tekst, pravim oblandu. I potrošio sam neko vreme da ih ubedim kako su deca to odlično napravila. U čemu je stvar - SVETLOST, i napišem traktat. Objaviću ga i u časopisu Arh Art, u ovom broju koji treba da izađe, već sam ga napisao i predao. Svetlo, to je kada belu boju pustite kroz prizmu i dobijete spektar boja. A oni su napravili samo jednu grešku, oni su dali ime Svetlost. Ja sam mislio da bude Svetlo. Međutim, obaška što su pogrešili, jer došla je i Aleksandra Drecun iz Centra koja je rekla da je na internetu  videla, Svetlost - radnja u Užicu za proizvodnju optičkih kablova. Svetlost - u Valjevu privatna firma za ne znam ni ja šta. Uglavnom, tako se to razreši. Kada sam nedavno imao sastanak sa tim devojkama u Centru, ja njima odnesem fasciklu iz 1989. godine koju sam radio za Beogradski izlog. Fascikla je potpuno crna, i na njoj stoji, spektar. A fascikla se zove Beo Grad. Belo, i to u prizmi, trouglu, masonski, ko vidi, vidi, ali to je prizma, a kroz prizmu se vidi spektar. Ja sam ove mlade podržao i od njih sam tražio čak i vektorski materijal da bi taj budući dizajner tamo imao više municije da prelomi to nekako. 

Prvonagrađeni rad na konkursu za brendiranje Centra za promociju nauke. Autori: Jovan Mikonjić, Radoš Vujaklija.

Na našoj dizajnerskoj sceni, jel postoji neko koga biste istakli?
Ja sam se trudio između ostalog, i namerno sam ovde u tekstu napisao, da u jednoj knjizi jedan čovek ne sme da ima više od 1% radova. Ja sam uspostavio interno pravilo i piše koji su principi važni da se neko pojavi u ovoj knjizi. Jer, biće ono, po kom principu taj Vuković bira. Ja kažem - po tri principa. Prvi - da je rad dobar. Ko to određuje - Ja. Drugi - da je rad ili autor institucionalno važan. Šta to znači? Ja kažem, to znači da Palančikarnica Đorđević nije bitna, ali Trezor Narodne banke ako je neko uradio, on mora da se pojavi, jer to je Trezor Narodne banke.  Ili, znak je bez veze, ali otkrilo se da ga je radio Đinđić. Kao što sam otkrio da je jedno pet šest radova radio Moša Pijade, znak Nolita, znak Kona, još neki predratni majstori radili su znake za koje mi eto ne znamo. I onda list Epoha, časopis koji je izlazio, zamole oni mene, kažu: „Vukoviću svi vas pitaju šta je najbolje, napišite nam tri najgore stvari”. Ja sednem, kako sam lud, i ja napišem koje su tri stvari najgore, nije bitan redosled. Prvo je vizuelni identitet Jata. To su one tri tačke. Drugi je znak za Nacionalnu štedionicu. I treći, tada je bila kampanja “Lepše je sa kulturom”. I ja napišem u ovome “Lepše je sa kulturom”, ja kažem: „ I dok su nas sa ekrana ovde gledali krave i telci, a Mija Aleksić i Đokica Milaković ubeđivali to, s one strane Drine dešavala su se najgora zverstva i ubojstva”. Glavni urednik napiše naslov „Sakan, Tirnanić, Srebrenica”. Sakan da me ubije…Prvo, jako je nekorektno, jer kako sme da stavi takav naslov. A Tirnanić je tu bio art, Tirnanić je sve to izmislio, Sakan je samo bio kišobran. A on je normalno kupio dva narodna omiljena lika, Miju Aleksića i Đokicu Milakovića koji su izigravali majstore neke, i kao lepše je sa kulturom. Ma naravno, lepše je sa kulturom 1994. godine. I Avžner ovaj, ja napišem, Ivan valjda Avžner, napišem ja da je njegov rad za Nacionalnu štedionicu katastrofalan znak, i tako dalje, kad sada otkrijem da je njegova žena gradski sekretar za kulturu, Ivana Avžner, ja sam mislio da mu je majka, ne poznajem ga, ja nikada nisam video tog Avžnera. A Čehovina, on je radio Jat, njemu kažem da je loše, šta znači to Jat tri tačke, to je „Šijo mi ga Đura”, i objavim jedno pet rešenja isto sa tačkama. Znači, moraš da budeš drugačiji. Ne interesuje me kako, ako si se primio tog zadatka, tvoje je da rešiš, a ne kao: „Moje tačke su bolje od tvojih tačaka”. I treći princip je - da sam uspeo nešto da nađem. Jer postoje odlične stvari, koje nisam pronašao. Npr. u ovoj knjizi dao sam sebi zadatak da ne sme da se pojavi nijedan rad koji nije potpisan, kako može u knjizi koja je o 50 godina grafičkog dizajna da se pojavi rad – ne znam ko je. I ja sam određene stvari morao da eliminišem, zbog moje institucionalne, finansijske i vremenske moći. Znači, ja treba da izgubim, ili, morao bih da imam jedno dva pomoćnika da se sa mnom samo bore: „Dobar dan - dobar dan, juče sam razgovarao sa …, da li znate ko je radio Vaš znak….? Pa čekajte, …ne,… pa to je bilo prošle godine…Milenko jel mi znamo…šta sada, zovite popodne…Milenko otišao na godišnji odmor…Mislim…Ne, nije, Milenko, pa to je njegov neki drug, pa on je doveo nekog dečka…”.

Ova izložba i sva medijska pažnja oko nje je važna, jer će se saznati na čemu ste vi zapravo radili svih ovih godina, i javljaće Vam se sami ljudi u još većem broju.
Ja mislim da će ova izložba da napravi veliku galamu, i mislim da će biti veliki broj ljudi iz struke. Mene danas troje zovu, jeli, jel mene ima na izložbi…

Mi pričamo o pola veka nekakve ozbiljne profesije koju niko do sada nije na takav način sakupio, prezentovao i upoznao ljude sa tim. I u tom smislu naći će se za svaku godinu podosta materijala.
Da, meni se javi Gavrić: „Što si uzeo bre onaj logo bre, ma znaš bre da je onaj bolji”. Ja kažem: „Branko, uzmeš dve hiljade evra u džep, napraviš sebi izložbu, napraviš katalog, ma nemoj sada preko mene da gradiš rejting”. Nisam bio zlurad, ja sam se trudio time što sam rekao da je 1% radova svakog autora, sada je ovde ušao daleko veći broj. A logo izložbe, ja sam ga uradio, ovih pet, to je moj logo, onaj ceo ispis, jer nisam hteo da sklopim od petoro ljudi, jer bi bilo da su oni predodređeni da budu bolji od ostalih. Ali, zato autora ima 287, i tu više nije deset najboljih, pedeset najboljih, ovo je izložba koja pokazuje stanje, ovde jeste blago izvučeno, ali ne pretenduje da vam kaže „evo ovo je najbolje kod nas”. Ovo, neka neko doktorira odavde na ovome. Neka izabere deset najboljih, ajde. Sada vi možete da kažete, da napravite anketu i ispitate tu decu što vas prate, evo imate ovde pogledajte na sajtu, šta vam se čini koji su najbolji, ajde da se igramo, ajde da glasate.

To je sada i najteži deo posla, da vi sa svojim autoritetom morate da izaberete. Radomir Vuković je odabrao, to šta sve sa sobom nosi, to je cena vaše slave, ali vi nekako izgledate i delujete kao čovek koji se dobro bori sa tim. Kako vam je u tome?
Pa to je… Ja prvo mislim da me ljudi takvog znaju. Znaju me. Bio sam i predsednik ULUPUDS-a i predsednik Dizajn sekcije, i pravio avangardni projekat BG Dizajn, i izlagao, i tako je bilo i kada sam sa časopisom izašao na livadu, ja sam znao da ću biti osporavan. Ali, s druge strane, postoji, mislim sve se to na neki način…evo i mali ovaj pikantan detalj koji ste mi rekli da se časopis prodaje kao second hand na Limundu, pa da ovaj kaže - časopis za diplomski rad, ovaj kaže - časopis je u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu. I kada vidim kako ova deca pljuju po internetu, bavim se i time ujutru, uz kafu dok čitam vesti, svi ovi nesretnici u trećem komentaru dođu odmah na nacionalističke vode. Pa ja kažem - "Pa u čemu si ti..?, kao, "Ona nije dobra…, ona je šesnaesta, ona pojma nema...", pa ja kažem - "Pa u čemu si ti šesnaseti u tvojoj ulici, u čemu..?" Tako da sam ja onog trenutka kada sam posumnjao da to znam, imao sam dovoljno vremena da proverim da li je to tačno da ja to znam, onda sam pošao od tog principa da društvo ima mehanizam da zaustavi one koji su krenuli stazom, a nisu se kvalifikovali za tu stazu. Jer, kada je mene zvala direktorka Muzeja: „Vukoviću, ti moraš da napišeš ovaj tekst”. Prvo su me obavestili pismeno da će oni da naprave izložbu, imaju neki umetnički savet. Ja kažem: „Ivanka, pa ja nisam završio tu školu…”, mislim završio sam neku drugu školu, mislim, to što sam ja pisao, objavljivao, to je jedan mali dar koji me izdvaja od ostalih ljudi, jedno je da napišem tekst, a jedno je da napišem tekst koji se zove "50. godina grafičkog dizajna u Srbiji". A ona kaže: „A ko će to da napiše?”. Ona me to pita u gradu koji ima dva i po miliona stanovnika. Apropo ono govorim - "u čemu si ti šesnaesti u tvojoj ulici". I mi počnemo da izdvajamo ko je trebalo da napiše, već je trebalo da napiše ovaj tekst. Trebalo je da ga napiše Kosta Bogdanović npr. koji je vodio seminar vizuelne kulture, itd. Ali, Kosta da bi Bogdanović seo ovde, morala bi država da mu plati godinu dana neke apanaže, da on sedne, da pribavi literaturu, pa sve ovo što je meni prošlo kroz glavu i on bi to napisao bolje i autoritativnije od mene, ali njega država nije kupila sa organizacionim kišobranom da mu da tu vrsti raspoloživosti da on sedne, da napiše 70.000 znakova. Jerko Denegri - Ješa Denegri je to isto trebalo da napiše, i još dva i po imena iza toga se pojavljuju i završava se sa Miroslavom Mušićem koga ja nisam hteo da pustim u Kvadart. Rekao sam mu: „Kada budeš počeo da upotrebljavaš prideve…”. Da mi tekst iz koga se ne vidi dal je nešto dobro, loše, znači on uvek izbegne da kaže, samo naslućuje, nema stav…Tako da, kada sam ja shvatio da ja to znam, umem i mogu, i kada je Ivanka rekla da, onda sam kod kuće, ozbiljno sam razmišljao, pa skoro jedno dva tri meseca. S jedne strane bio je izazov – ja to mogu, a s druge strane, čekaj ali... I onda sam kao pravi arhitekta koji rešava problem, prvo sam napravio matricu po godinama, po deset godina - po decenijama. Onda sam u svakoj deceniji gledao šta označava ta decenija, i koje su stvari i događaji uticali, kontekst. I onda sam počeo ovako, kao Mendeljejev, ubacujem spiskove, koji broj ljudi ovde, ajde sada proba, kada se pojavio projekat Publikuma “Nemoguće”, Grupa FIA. I njih sam ishvalio kao najvažniji kulturološki projekat, što jeste. To što su oni bili podržani od Publikuma, skroz je u redu je, jer što nisam bio podržan ja, a ne Đorđević. Najlakše je kritikovati - kao i ja sam to mogao.

A šta mislite da je najznačajnije u tim decenijama, šezdesetih, sedamdesetih godina...
Pa evo, tako sam i baš pisao. Znači, šezdesete godine, ja sam ta generacija, mislim, ja sam svirao i rokenrol, završio fakultet u lakom zezanju, ja sam šest godina svirao na moru. Svakog leta. Tamo sam i upoznao moju gospođu, ona je bila dete na Braču. A mi beogradski mangupi, sviramo. Znači, Vudstok sam gledao u Londonu, plakao sam, nisam mogao da verujem da kada je Džo Koker otpevao uz malu pomoć mojih prijatelja. Pa nemoguće, mislim da ono… a Džimi Hendriks Vijetnam mitraljezom ruši, onako iz leve ruke…Znači, to je bio trenutak koji je trebalo prepoznati i on se desio ovde, jer su šezdesete godine u stvari bile priprema. Šezdesete godine raspisan je konkurs, to ovde piše, za 20 godina samoupravljanja. Samoupravljanje je počelo 1948. a 1968. godine kada sam u vojsci, raspisuje se konkurs i prvu nagradu dobija Milan Miodragović, čovek kod koga sam ja radio. On dobija 1968. godine konkurs, da se ne veruje, za ovaj znak. Evo, br.135, moralo bi da bude to, evo ga. Ko je mogao da pomisli da će u komunističkoj Jugoslaviji ovo da bude prva nagrada za samoupravljače, 4x5 jednako 20 - 20 godina. I pošto nije mogao da stavi u kvadrat, a mi kao arhitekti morali smo sve da stavimo u kvadrat, on pomera sve što čini znak dinamičnijim, i sve ostalo. I sa ovim, Milanče Miodragović dobija nagradu 1968. godine. I sada meni Čehovin crta Jat sa tri tačke, mislim, koje pravo? Sedamdesetih godina dolazi taj definitivno, ja to zovem, snažan arhitektonski udar, tektonski u stvari udar, koji je promenio način gledanja, i važnije od toga, razmišljanja. I ljudi počinju prvo na konkursima, neverovatan broj javnih konkursa je bio sedamdesetih godina. Kada samo vidite iz ove moje knjige kataloga sa izložbe u Cvijeti, na kojim konkursima sam ja učestvovao, i onda kao deo one velike politike, u Jugoslaviji počinju da se organizuje veliki broj evropskih i svetskih prvenstava u sportu. Čega šezdesetih nije bilo, znači, oni su nam dali šargarepu. Ko je radio vizuelne identitete za te silne i jako važne sportove, naši ljudi. Boško Ševo dobija za odbojku, Nenad Novakov dobija za ovo, Gaković dobija za prvenstvo u Vršcu. Bobić-Gaković, za najvažniji sistem koji je ikada urađen kod nas za drugi program televizije, ovde ćete naći. Oni su fantastični. Miša Bobić i Gaković su bili smrtonosni tandem. I u celom tom paketu dolaze silna sportka takmičenja. Nenad Novakov radi fantastičnu stvar, to je neprevaziđeno, on napravi znak za sportske discipline, za prvenstvo sveta u sinhronom plivanju i skokovima na glavu, pogledaj taj isti pokret ruke. I nisam ta rešenja ređao po godinama. Blago sam se trudio, jer meni je bilo važnije da ova strana dobro izgleda. Oni ljudi koji uzmu ovu knjigu, oni moraju da se oduzmu. I ljudi će shvatiti, ovde su svi u kvadratu, ovde su samo mali, ovde svi imaju vezu sa filmom, ovde su svi logotipi dugački….Evo, ovaj dečko ne znam ga, Slaviša Savić, ima puno njegovih radova… Onda sam naravno pronašao nešto, ima i toga u tekstu, Slovenci izdaju njigu Sodobno oblikovanje v Jugoslavija, iz Beograda njih šest. Onda se ovi naši naljute, kako vi nas šest, onda izdaju knjigu ovde u Beogradu, i naravno bez kriterijuma, svi. Srpski odgovor. ULUPUDS organizuje da pokaže Slovencima da su oni imali “krivo”. A onda ne bude tu dovoljno, nego Upidiv u Vojvodini, izda još bogatiju knjigu, i u boji, i sa tvdrim koricama, i svi Mađari. Naravno, to u ovom tekstu sve piše. Cela knjiga je uz ilustracije propraćena tekstom, i to je tih pedeset godina. I naravno, sve je to deo politike. Antologijska stvar.

I, jel ste uzbuđeni pred izložbu?
Ne, pa ja sam, mislim, već da kažem, oguglao sam. Ja znam da sam pobedio, otvaranje je formalan čin. I ja jesam za prvu impresiju. Ovi koji uđu na izložbu, oni moraju prvo da ostanu bez daha. Da oni počnu da misle, bože, pa koliko je vremena ovome trebalo da sve ovo pripremi. Ja sam još u Kvadartu izdao, došao sam do čoveka koji je rekao da ima sve gramofonske ploče ikada izdate. Ja kao bivši muzičar, odnosno muzikant, ja u pet brojeva Kvadarta objavim pet decenija. On je meni dao omote, mi skenirali, ja pisao. Na po osam duplerica predstavljajući omote. I ja sam pisao o vizuelitetu, analizirao pojave, itd. Znači, taj čovek ima omote iz perioda od pola veka. Jel to negde objavljeno, nije. Da je neko uzeo i objavio knjigu koja bi samo to bila, i to bi bila stvar. Da je neko skupljao salvete iz 50 godina, i to bi bila stvar.

I za kraj koje su po Vama tri stvari koje biste izdvojili kao najbolje za ovih pedeset godina?
Nije mi to problem, jer jednu od tih stvari sam i napisao. Znači, kada sam rekao da nešto mora da bude dobro (ne vređam ako je neko uradio odličan znak za Palančikarnicu Đorđević), ali kvalitet jednog znaka se sastoji u tome koliko je on odgovorno uspeo da dotakne temu najvišeg identiteta. Dečko koga nikada nisam sreo, zove se Marko Stojanović do mene je došao njegov rad “Reforma državne uprave”. Uopšte ne znam da li je to rad iz škole, ali ja sam ga pokazivao drugoj deci, jer on je imao neverovatno težak zadatak. Kako sada - reforma državne uprave. Počni samo da razmišljaš pa ne znaš gde da se uhvatiš. Pa i ja koji imam neko veliko iskustvo, morao bih tri dana samo da mislim, kako da počnem da mislim. Tako da sam ja u odlučivanju šta je važno, uvek se vodio mišlju, šta je dobro, i koliko je to zapravo važno. I ja sam rekao da je možda najbolji znak, znači, dozvolio sam sebi, ipak ovo nije matematika, rekao sam da je možda najbolji znak za mene znak Božidara Mrkonje iz 1989. godine koji se zove “Deveta konferencija nesvrstanih”. To je tada poslednji pokušaj spašavanja projekta pred velikim silama zapada, gde je već doneta odluka, samo nam nije saopštena. I tada su naglo nestale i one sportske igre, i ostalo, a te osamdeset i neke godine, prvo nam se baci kocka Beograd, olimpijski grad. I raspiše se konkurs veliki, i ja budem u žiriju, i dodelimo izvanrednu nagradu, za rad bračnog para Stamenović. Druga stvar za koju mislim da je važna, to je Bobić-Gaković, to je kao vizuelni sistem važno. To je vizuelni sistem označavanja za Radio televiziju Beograd za Drugi program. I treću stvar koju smatram verovatno najvažnijom, jer je ona najdublje vezana za ono što ja strašno cenim, a to je da sedneš sam i da razgovaraš sam sa sobom, znači, ne narudžbina, nego ti si imao potrebu - to je Slavimir Stojanović, "Istorija Srba u 26 slika". Neka mi pokažu svi koji se ne slažu sa mnom šta bi oni uradili da im je neko dao taj zadatak. Inače, Slavimir je moj favorit, i ne stidim se to da kažem, to sam rekao i njemu. On ima sve ono što je neophodno. I mlad je, i dovoljno rano je postao svestan da je važan, i kao čovek je normalan. S druge strane, videće se iz ovoga, podržao sam svu tu decu koja su mi se javila, broj njihovih radova je toliki da će se i oni sami zaprepastiti kada budu videli.