Niklas Roy

Kraj marta označava kraj drugog ciklusa Nelt edukativnog programa, koji je realizovan od aprila 2016. godine, kroz saradnju Nove Iskre, G12 Hub i kompanije Nelt. Specijalni gost programa ovim povodom je istaknuti berlinski medijski umetnik Niklas Roy, koji je za učesnike pripremio četvorodnevnu radionicu Photon Attack!, koja je fokusirana na rad sa RGB LED svetlom, koje je tokom proteklih nekoliko godina postalo nezaobilazni vizuelni fenomen. Rezultati će biti predstavljeni u okviru završnog događaja i izložbe u subotu, 25. marta u 19 h u Galeriji Kolektiv (Karađorđeva 53). Tokom gostovanja u Beogradu, Nikas Roy će održati i javno predavanje u Novoj Iskri, u četvrtak 23. marta sa početkom u 18 h.

Niklas Roy koristi umetnost kako bi istraživao tehnologiju. Njegova istraživanja rezultiraju mehaničkim skulpturama, električnim mašinama, interaktivnim performansima i elektronskim spravama. Pre nego što se koncentrisao na umetničku karijeru, radio je kao režiser, 3D animator i supervizor za vizuelne efekte za nekoliko međunarodnih filmskih produkcija. Primio je niz priznanja za svoj rad, dok su njegovi projekti predstavljeni na brojnim izložbama i festivalima, među kojima su Nam June Paik Art Center (Jongin-si), ZKM (Karlsrue), Japan Media Arts Festival (Tokio), Kikk (Namur), La Gaite Lyrique (Pariz), Experimenta (Melburn), Ars Electronica (Linc), Elektra (Montreal), Microwave (Hongkong), Transmediale (Berlin), Siggraph (San Antonio/Anaheim), Todays Art (Hag), Prototype (Sao Paulo) i brojni drugi. 

Razgovarao: Saša Arsić
Fotografije: Niklas Roy
 

Pre nego što si počeo da se baviš projektima po kojima si sada prepoznatljiv, imao si karijeru u filmskoj industriji. Kako je došlo do te "kreativne tranzicije", i da li se tvoji današnji projekti nadovezuju na ono što si radio u sferi filma?

Sada mi deluje da je to bilo jako davno, i zaista ima skoro 20 godina od tada. Još u školi sam bio jako zainteresovan za film, kompjutersku animaciju i programiranje. Tada sam snimao Super8 filmove i programirao sam na Amigi. Pravio sam videe u kojima je bilo snimljenog materijala i crteža koji bi išli preko toga. Kada sam imao 16 godina snimao sam SF film za koji sam izgradio celu scenografiju i svemirski brod u našoj kuhinji, čitav enterijer jedne svemirske letelice. Čak sam pravio i sisteme za trik-snimke, proletanje broda kroz svemir i slično. Uvek me je privlačilo da sam napravim nešto što bi delovalo kao da je ceo tim radio na tome. Fascinirali su me filmovi i želeo sam da sam radim slične stvari. Bio sam jako fokusiran na to da radim u okviru filmske industrije, i to sam i radio nekoliko godina. Onda sam shvatio da ljudi koji rade na filmu zapravo nisu toliko uzbuđeni onim što rade, uglavnom gledaju na to kao na posao. Dok sam radio na specijalnim efektima za filmove, to je izuzetno negativno uticalo na količinu zabave i motivacije koje sam imao. Za mene je to bila čista strast. Tako da sam odlučio da se povučem i da krenem sa nečim novim, iako u tom trenutku nisam znao šta će biti ta nova stvar.


Pneumatic Sponge Ball Accelerator


Kakvo je mesto tehnologije u tvom radu? U filmskim okvirima si radio sa softverom i trikovima, a sada si dosta posvećen elektronici, mehanici, kinetičkim projektima i mikro-kontrolerima. Rad sa elektronikom je došao iz ličnog hobija, ili si imao neko formalnije obrazovanje u toj oblasti?

Da, to je sve bilo zasnovano na hobiju. Kada te zanimaju takve stvari, onda znanje sakupljaš odasvud. Čitao sam knjige i pričao sa profesionalcima, ali nisam se formalno obrazovao na tom planu. Kada je film u pitanju, to je prilično rasprostranjen medij, tako da sam možda koristio neku specifičnu tehnologiju ali pre svega sa ciljem da proizvedem sadržaj za medij. 3D animacija je bila dosta nova u vreme kada sam se bavio filmom, i bilo je malo produkcijskih kuća koje su mogle da priušte kompjutere neophodne za to. Tako da tada nisam radio na animaciji za filmove, već više špice i grafiku za TV emisije. Kasnije sam malo radio i na dugometražnim filmskim produkcijama. Ono što radim u poslednje vreme jer pre kreiranje samog medija. Sadržaj je uvek deo onoga što stvaram, ali čini mi se da su moje instalacije istovremeno svojevrsni "media plejeri". Mogu da ciklično reprodukuju jedan sadržaj, i da kroz njega ispričaju priču.

Da li si imao neke svesne ili podsvesne uticaje iz domena umetnosti ili popularne kulture kada si promišljao svoje nove projekte, one koji su se više okrenuli dizajnu interakcije i kreiranju zanimljivih mašina? A ta praksa može da se isprati kroz istoriju umetnosti sve do Leonarda da Vinčija.

Dok sam se bavio filmom, zanimali su me filmovi koji su bili tehnički sofisticirani. Mogli bi to biti i prastari filmovi, kao što je "Metropolis". Ali i Stenli Kjubrik i "2001". Dopadalo mi se što je bilo lako razumljivo kako su efekti postizani, samo je bilo suludo kakve su zapravo scenografije građene da bi filmovi bili snimljeni. To me je jako inspirisalo u to vreme. Kada su u pitanju stvari koje danas radim, instalacije, to je svakako švajcarski umetnik Jean Tangely, švajcarski umetnik koji je gradio brojne mašine kao svoja umetnička dela. Leonardo mi u tom smislu nije bio mnogo bitan, jer on je uglavnom crtao mašine, nije napravio skoro ni jednu od njih (smeh). Mislim da je jako važno da autori direktno fizički ostvare svoje zamisli, jer prolaziš kroz toliko izazova, i na kraju krajeva ni ne znaš da li će mašine funkcionisati.


Public Painting Machine Leeuwarden 


U skorijim projektima imaš i specifičan lo-fi pristup tehnologiji. Koristiš jednostavne, naizgled jeftine komponente. Da li je u pitanju svesna odluka, da uglavnom ne koristiš prefinjenu ili skupu tehnologiju?

Za mene je najvažnije da učim nešto novo. Ne zanima me da ponavljam stvari, to definitivno mogu da istaknem kao svesnu odluku. Kada napravim mašinu koja je sastavljena samo od konopaca i sklopki, vrlo je moguće da koristim neki "hi-tech" konopac. Nisam siguran koliko su moji radovi "low-tech". Napravio sam par projekata koji su se dosta oslanjali na elektroniku, i to jeste bilo malo sofisticiranije. Ali elektronika je u međuvremenu postala vrlo popularna za korišćenje u domenu dizajna i umetnosti, zahvaljujući Arduinu i sličnim platformama. I pojednostavljena je njena upotreba, što je odlična stvar. Mnogi ljudi se sada bave tim stvarima. Ali za mene je tada nestao i jedan veliki izazov koji me je do tada pokretao - ako je sve toliko jednostavno, zašto bih ja nastavio da radim na projektima iz domena elektronike? Više mi nije bilo toliko zanimljivo.

Sada ponekad koristim elektroniku ili Arduino u svojim instalacijama, ali me ne zanima da to polje dublje istražujem. Sa druge strane, imate najobičnije usisivače, koji se nalaze u svakom domu. A sa njima, na primer, možeš da uradiš toliko toga. To mi je sada zanimljivije - kreiranje medijuma koje će izazvati jedinstveno iskustvo trenutka kada dođeš u dodir sa nečim što ranije nisi video. Svi već dobro znamo kako izgleda tipična postavka video instalacije, ta forma nas više ne može uzbuditi, već sadržaj. Moj cilj je da kreiram nešto što je sveukupno različito od stvari koje smo imali prilike da vidimo. U današnjem svetu više ne vidimo velike mehanizme, sve je zamenila "solid state" tehnologija u kojoj nema pokretnih delova. Danas se kreću samo avioni, vozovi, automobili... Uglavnom transport. Tako da mi je dosta zanimljiva situacija i realnost u kojoj nismo više izloženi susretu sa velikim mašinama.


Photon Attack! - Workshop at MADtech / Minerva Art Academy / Groningen

 

Kako izgleda proces rada na jednom većem projektu? Koliko je istraživanja obično potrebno?

Obično krećem od neke vizije. Ne počinjem sa istraživanjem koje će me dovesti do ideje. Obično imam ideju na samom početku, koju onda razrađujem tokom procesa. Sve komponente pravim sam, tako da se često dešava da moram da ponovo pravim stvari, ili mehanizmi prvi put ne rade onako kako sam očekivao. To je za mene period istraživanja i učenja. A kada po ceo dan bušiš i šrafiš, imaš i dosta slobodnog vremena da razmišljaš o tome što radiš. Tako da se u tim trenucima dosta stvari uobličava, dobijem ideju za naslov projekta ili nešto slično. Obično imam slušalice i slušam kulturne programe na radiju, umirujuće glasove nasuprot buci moje bušilice. To sve obično traje nekoliko meseci i onda izlažem ono što sam napravio.

Kakav je odnos između funkcije i estetike u tom procesu? Da li finalni izgled instalacije prati isključivo funkciju, ili ti je bitan i vizuelni ili taktilni aspekt finalnog "proizvoda"?

U potpunosti pratim funkciju, ali moram priznati da mi je i "stil" bitan. Jer verujem da možeš napraviti dobar stil čak i sa bilo kakvim škart materijalom. Za mene nekad može biti bitno kakve ću čvorove koristiti na konopcu, ili kako ću nešto zalepiti. Ali na kraju krajeva, sve moje mašine su interaktivne. Funkcija i estetika se zato prožimaju. Kao publika, kada se nađete ispred mašine sa kojom treba da uđete u interakciju, trebalo bi da imate mogućnost da sagledate koje mogućnosti su vam na raspolaganju. Estetika je jedini način da to iskomuniciraš, tako da se dosta ozbiljno bavim time kako je kućište mašine ili neki interfejs konstruisan. Publika treba da ima "zadovoljavajuće" iskustvo tokom koriščenja te mašine. Moje instalacije mogu da deluju smešno i pomalo glupavo, ali zapravo se dešava jako puno ozbiljnog promišljanja kako bi se postigla ta spontanost. Ako samo nesvesno radiš stvari na taj način, nećeš dobiti dobar rezultat.


Photon Attack! - Workshop at MADtech / Minerva Art Academy / Groningen


Imaš vrlo otvoren pristup deljenju znanja i dokumentaciji svojih projekata. Veoma u duhu "open source" zajednice. Često kompletne sheme i programe koje pišeše za svoje eksperimente postavljaš na svom sajtu za besplatni download. Da li je u pitanju neko političko određenje, ili jednostavno želiš da vratiš nešto zajednici iz koje si i ti na isti način pokupio dosta korisnog znanja?

Tako je. Nemam osećaj da je to nešto što sam u obavezi da radim, iz bilo kog razloga, ali smatram da je lepo vratiti nešto zajednici, koja god da je zajednica u pitanju. Koristim jako puno znanja koja su besplatno na raspolaganju online. Isto je i sa dokumentacijom projekata, na primer objavljivanje videa neke moje instalacije pod Creative Commons licencom. Mislim da skroz ima smisla otvoreno objavljivati te sadržaje i omogućiti da se oni šire. Cela ideja copyright-a je ionako apsolutno stvar prošlosti, zar ne?

Kao što će to biti slučaj ovih dana u Beogradu, u okviru Nelt edukativnog programa, dosta često vodiš radionice sa studentima, ili decom. Kakva su ti iskustva u tom smislu? Da li nekada uključuješ studente u svoje projekte, i da li koristiš radionice da isprobaš neke nove stvari?

Volim kada ljudi imaju dobre ideje na radionicama, a ja sam tu da im pomognem da ih realizuju. Pojavim se sa nekim materijalom, i onda istražujemo šta možemo sa time. Tako radimo i sada u Beogradu, sa LED svetlom. Naravno, to je za mene jako inspirativno, i ideje koje se pojave na nekim radionicama mogu završiti u nekoj od instalacija na kojima kasnije radim. Nikada ne bih ukrao ideju nekog studenta i od toga napravio svoj rad, ali volim da iskoristim duh i energiju neke takve situacije i primenim to tokom izrade neke nove instalacije. Radionice su vrlo različite. Mogu biti kratke, čak i samo dva sata, ili mogu trajati nedelju dana. Nema pravila. Možda najveći izazov sa učesnicima je da završe nešto u dogovorenom roku. Zato često organizujem žurku ili ad-hoc otvaranje izložbe na kraju radionice. Onda se neki mogu naći u nezavidnoj poziciji da su među onima koji nisu stigli da završe. Tu situaciju koristim kao instrument pritiska na učesnike, a tako će biti i na ovoj beogradskoj radionici (smeh).

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services