Nada Ray ili Nada Rajičić je jedan od master mind-a projekta Publikum kalendar, koji je započet 1993.godine i koji je za 15 godina postojanja, u dva ciklusa objavio: u desetogodišnjem ciklusu domaće umetnike sa naglaskom na istraživanje na fotografiji s željom da promoviše domaće autore u vreme kada smo živeli u izolaciji; i u drugom, internacionalnom ciklusu od 5 godina, nazvanom Fenoman/ Fenowoman, domaće i strane dizajnere. Ukupno je publikovano preko 100 kretivaca. Idejno vođstvo je uvek bilo isto, monsier Stanislav Sharp (Đorđe Milekić) i naša sagovornica, a sve u umetničkoj produkciji Grupe FIA i izdanju i štampi Publikuma. Danas Nada Ray živi i radi u Njujorku, gde stvara neverovatne filmove pod etiketom Masters of Design, koje smo imali priliku da vidimo i na ovogodišnjem Mikser festivalu.
Nada Ray_Fotografija: Ana Kostić_Prostor: Public&Partners
Koliko dugo si u Njujorku i kakav je život tamo? Jel NYC mnogo brz grad?
U Americi sam 7 godina, a u Njujorku 5 i po. Mislim da je 5 godina prava mera da počneš da se osećaš kao kod kuće. Jeste, Njujork je brz, ali ovde je brže.
Kako to?
Ovde je konstantan haos koji stalno moraš da savladavaš. Moras da se rveš, sta god da radis. A na to sam tamo zaboravila. Postoji sistem koji u nekoj meri funkcioniše. Ne funkcioniše idelano, ali postoji neki red, tako da mislim da živim mnogo uređenije i stvari možeš ipak da uradiš sa manje napora, donekle. Stvarno, tamo je manje stresno nego ovde, ali ima i manje slobode.
Časopis L'Impossible, 1993/1994. godine i pakovanje za časopis, industrijski dizajn: Branko Lukić, fotografije: razni autori
Ovde te ljudi pre svega znaju po projektu Publikum kalendar koji ste Stanislav Sharp i ti započeli 1993.godine. To je bilo najgore vreme i da li ste kada ste to pokretali imali dugoročan koncept, ili je bilo više kao hajde da probamo da vidimo kako će to da ide?
Publikum kalendar smo osmisli, uređivali i producirali 15 godina Đorđe Milekić tj. Stanislav Sharp i ja kao partneri i ko-autori. Ali zaista, njegova je bila ta neka osnovna vizionaska energija koja je postavila bazu projekta. Mi smo i pre toga, a Đorđe pogotovu, dugo bili u poslu i bavili se komunikacijama. Tako da je Publikum kalendar došao onda kada su stvari bile zrele da se desi, posle iskustva sa zaista velikim projektom Fotografia (150 godina od otkrića fotografije), posle časopisa L’Impossibile, koji je verovatno jedan od najluđih i najkreativnihih medijsko-izdavačkih koncepata. Sa Publikumom smo počeli saradnju 1992 i 1993. godine i izdavali smo L’Impossibile koji se u prvih 12 brojeva apsurdno i smibolički (za vreme sankcija i užasne medijske cenzure) sastojao od samo jedne - naslovne strane (!) na kojoj je bila objavljena izabrana fotografija domaćeg autora. Tipično u stilu Made In Serbia, poklonici i beogradski mediji željno su iščekivali svakog meseca taj «jednolisni specijalizovani časopis za fotografiju» i pratili šta će doneti u novom broju, a koji je uređivala Dr. Milanka Todić (tada kustos za fotografiju u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu). Mislim da je kalendar nekako došao upravo iz te želje da se obim komunikacije poveća. S druge strane iz tog razloga što je Publikum kao štamparija želela da ima neki veliki format na kome je mogla da prikaže svoje, da kažem umeće i u to doba jedinstvenu superiornu štampu i opremu. Međutim, od početaka je bilo jasno da ne želimo da to bude komercijalni kalendar poput mnogih komercijalnih kalendara firmi koji su tada bili popularni (cveće, stari majstori, lepi pejsaži) nego da da to bude jak autorski koncept čija je želja u stvari da komunicira i da na jedan način menja društvo ili bar naše poimanje umetnosti i kulture. U tom smislu Publikum je zaista jedna od retkih firmi, čak i za svetske okvire, koja je bila spremna da godinama uporno i u vreme najveće krize stoji iza produkcije velikog događaja u štampi, umetnosti i kulturi uopšte u Beogradu i u Srbiji. Verovatno prvo naše preduzeće i sa najdužom tradicijom koje je imalo ideju o "društveno odgovornom ponašanju" kako se to danas popularno kaže.
Knjiga Fenoman, Slavimir Stojanović Prateća knjiga Publikum kalendara 2004. godine. Fenoman: Slavimir, dizajn i radovi: Stavimir Stojanović2004.godine
Koja je bila vizija, koliko da traje?
Sigurno da je sam taj projekat započet s nekom vizijom da traje. Prvo smo rekli hajde neka bude 10 godina, pa smo onda rekli neka bude još pet godina, pa ćemo videti dalje. Jer, prvih deset kalendara su fotografski kalendari. Posle ciklusa od 10 godina kada smo objavljivali samo domaće autore, (od 1993 do 2002), započeli smo internacionalni ciklus pod nazivom Fenoman/Feonwoman i tada smo počevši od našeg Slavimira Stojanovića krenuli da objavljujemo jake autorske dizajnerske ličnosti. Ono što nam je puno pomoglo da napravimo zaokret i da počnemo da više i uključujemo dizajn, odnosno da objavljujemo autorska dizajnerska rešenja i koncepte u kalendaru, je saradnja sa Mirkom Ilićem 2001.godine kada smo radili zajedno kalendar Antizid. Tada smo prvi put (kao presedan a iz želje da se izađe i iz izolacije u Srbiji i iz želje za komunikacijom) objavili inostrane i domaće autore uključujući neka velika imena kao Barbara Kruger, Wim Wenders, Oliviero Toscani, David Byrne, Christo & Jeanne-Claude, Marina Abramović, Bjork......itd.
Publikum kalendar Danse Balkanique, 1997, fotografije Aleksandar Kujučev / kalendar Fatamorgana, 1999, design Borut Vild, fotografije grupa autora
Tokom rada na Publikumu svih tih godina da li imaš neki posebno drag pojedinačan projekat koji bi istakla.
To je teško pitanje. Svaki kalendar stvarno ima neko svoje mesto u tom nizu, a svi su vezani za ovo društvo. Ričard Vajld (Richard Wilde) sa School of Visual Arts i koji u New Yorku važi za čuvenog edukatora i inovatora u edukaciji vizuelne kulture i dizajna, koji me je i upoznao sa Polom Šer (Paula Scher) je napisao jako dobar tekst o Publikum kalendaru i rekao: «Cela nacija slavi dizajn, pa gde to ima»!
Izvodi iz 45 minutnog filma: 12 dana Karlssonwiklera u Srbiji, režija: Srđan Radojković, produkcija: Cyber Entertainment, 2005
Uvek ste imali dobar PR, organizaciju, jako dobar odnos sa medijima, i to je verovatno bio jedan od faktora uspeha ovog projekta?
Ono što mislim da je bilo bitno, a to smo naučili još ranije preko projekta Fotografia i L`Impossible, da u startu uvek gajimo aktivan i kreativan odnos s medijima. To je ključ za bilo koji projekat. I na taj način su nama mediji postali prijatelji, koji su omogućili da se proširi ta vest, da se proširi informacija, da ljudi saznaju o tome. I ono što je uvek bilo najlepše od svega je, ne to što ja vidim npr. kalendar u nekoj agenciji, preduzeću, na javnom mestu, ili ovde – onde, nego kada vidim na nekim neverovatnim mestima, u frizerskom salonu, videla sam ga u radnji kod čoveka koji je bravar. I to je tako divno izgledalo u tim neobičnim ambijentima.
Sećam se kalendara Život iz 2002, to je bilo čak po bilbordima...
Prvih godina novog milenijum projekat se raširio i od kalendara on je postao jedinstveni art performans, postao je i velika izložba, uključili smo i video i TV spotove, bilborde, proširio se u različite medije. Jer zaista to je bio veliki i jak pr, ne verujem da je i jedan projekat kod nas do sada imao više elaboriran, maštovitiji i intenzivniji pr, mislim na projekat u kulturi, ne sada neke političke kampanje i komercijalne projekte.
Nada Ray_Fotografija: Ana Kostić_Prostor: Public&Partners
Prve dve promocije su bile važne, jedna je održana na ruševinama a druga u luna parku na Kalemegdanu.
Važne su zato što su one životne, zato što su bile realne. Za promociju u luna parku na Kalemegdanu 94, mi smo vizuelno preuredili ceo park i dizajnirali sa temom kalendara Život u pokretu u Srbiji devedesetih, u prevodu - haos. I tada je umetnik Dragan Ignjatović sa kojim smo puno radili napravio jedan veliki kolažni plakat gde su isečene face raznih političara, strašnih narodnih pevača, voditelja TV dnevnika koji su u to vreme stvarno širili mržnju a naši posetioci na promociji kalendara su dobijali super dizajnirane kupone s kojima su mogli na objektu Strelište zabavnog parka da dobiju vazdušnu pušku i da gađaju koga hoće - na plakatu naravno. Promocija prvog kalendara pod nazivom Nemoguće održana je na ruševinama galerije Sebastijan u Knez Mihajlovoj ulici u januaru 1993. i zamišljena je tako, to je Stanislav fenomenalno režirao, da bude inscenacija nekog mogućeg haosa koji će nam se desiti u budućnosti. Ali stvarno je tako izgledalo, kao iz filma, na ruševinama, kao neko predviđanje. Na promociji je govorila Irina Subotić. Postojala su burad sa otvorenim vatrama, sa ostataka zidova razrušene galerije gorele su baklje, onda je tu bio i konj da ga narod timari (ako hoće), kuvalo se, pilo kuvano vino i rakija. Imali smo ulične zabavljače, žonglere, duvače vatre. Izgledalo je kao što bi ti recimo mogla da se zabavljaš pre više stotina godina na nekom trgu posle neke kuge. Dragan Racković je recitovao sa ruševine poeziju (kontroverznog srpskog pesnika 30ih godina), Ljubomira Micića, i pri tom je bio neverovatan! Ono važno, ljudi su se identifikovali sa Micićevim stihovima. I mi smo imali s tim što je Mićić pisao neki odnos, jer su i ti stihovi i cela promocija kalendara Nemoguće imala neki stvarni odnos prema životu, prema ratu, prema izolaciji. Tako da je to bila jedna društveno angažovana inscenacija, i zaista je neverovatno da je Publikum sa svojom izrazito komercijalno orijentisanom uslugom stajao iza svega toga, a promocije kalendara su imale i neki svoj društveni značaj. Oni su bili u funkciji galeriste na neki način, koji su jednom godišnje bili spremni da finansiraju i iznesu veliki projekat kao što je taj kalendar, sigurno najveći umetnički događaj u zemlji tokom mnogih godina.
Promocija Publikum kalendara Život u pokretu,1995, Kalemegdan, zabavni park Adrija
U čemu si naročito uživala dok si radila Publikum kalendar i dok ste osmišljavali sve te lude promocije?
Đorđe i ja smo smo uvek radili zajedno, osmišljavajući sve detalje koji su naravno dalje bili sprovedeni u delo zahvaljujući velikom timu saradnika. Ali za promociju Idiota jako nam se dopala tada napuštena zgrada Muzeja 25. Maj. Tamo se ništa nije održavalo, bilo je prazno, to je bila 1997.godina i tada nas je jako Papić inspirisao, pošto je u intervjuu koji je dao Milanki Todić i koji je bio objavljen u Publikum kalendaru rekao da je on uvek želeo da bude režimski čovek i da radi za državu i da je u vreme Tita snevao o tome da ga angažuju da baš on usrećuje naciju! Tako da se Muzej 25 maj, prostor ogromne simbolike, sam nekako nametnuo, pošto je zjapio prazan i napušten. Vizuelnim identitetom projekta Idiot smo opremili celu zgradu. I onda kad se uključi stroboskop koji smo postavili iza ogromnog šablona na kojem je bilo izrezano IDIOT izgledalo je kao da cela ta zgrada skače i viče Idiot, Idiot.. Zamisli hladnog janura te 1997.godine ideš na događaj u kulturi i kako prilaziš Muzeju vidiš te vatre i vidiš da zgrada skače, a oni iz Pozorišta šesira pevaju, bilo je tada nešto popularno Alfa aaaaa. Nadrealno. Inače Milošević je živeo 20 m odatle, jer on se tada uselio u rezidenciju Predsednika Republike, i želeli smo da napravimo opet neki kao statement i politički i društveni jer smo davali svima na ulazu nalepnice na kojima je pisalo velikim slovima Idiot a sitnim kalendar, a ispod toga Posetilac ili Press ili Security ili već ko je koju funkciju imao na toj promociji. Tako da je naših 2000 posetilaca dobijalo nalepnice (za zakačiti na rever) u skladu sa svojim statusom, i onda smo imali sledećeg jutra objavljen u novinama super zanimljiv članak, mislim baš od Lazara Džamića koji je napisao u naslovu 2.000 idiota u Muzeju 25.maj.
Promocija kalendara Idiot, Dragana Papića 1997.godine, Muzej 25.Maj
Jel se 2000-te nešto promenilo, opet se javio neki novi bunt sa promenama?
Mi smo 2001.godine kada smo radili kalendar Antizid, sa Mirkom Ilićem bili u Americi. Promocija tog kalendara je bila u studiju 8 RTS-a u Košutnjaju. Međutim, u stvari nismo hteli da idemo u Košutnjak, hteli smo da pravimo promociju na ostacima RTS zgrade u Takovskoj. Jer, ideja je bila da se napravi stvarni TV prenos iz razrušenog studija Dnevnika 1 i da tu bude promocija, ali to na žalost nije moglo da se sprovede, normalno iz bezbednosnih razloga i raznih razloga, tako da smo to uradili u Košutnjaku sa direktnim 90 minutnim nacionalanim prenosom promocije na kanalu 2 koji je režirao Stanko Crnobrnja. Mirko je tada bio gost promocije i celog događaja, došao je u Beograd. Napravili smo jedan paket od 12 priča o čuvenim umetnicima koje smo objavili, što je stvarno bilo za ono vreme super da ljudi nešto saznaju, da ti neki klinci saznaju, ko je Barbara Kruger, o kojoj verovatno nikada nisu imali pojma, iako bi trebalo da uče o njoj, ali nisu.
Promocija Publikum kalendara Antizid 2001 u Studiju 8 u Košutnjaku, dizajn Mirko Ilić, radovi 12 svetskih umetnika
Kada su se uključili tadašnji „klinci“, to je bila 2002.godina i kalendar Život. Kakvo je to bilo iskustvo?
Neki od njih su bili diplomci, neki su bili na studijama fotografije, dizajna, arhitekture, umetnosti. Posle kalendara Antizid 2001.godine kada smo imali te velike svetske zvezde želeli smo da malo sada kažemo, „pa imamo i mi neki potencijal, imamo umetnike koji obećavaju“. Tako da smo se odlučili da studenti treba da dobiju svoju šansu i da se pokažu. Kalendar Život je rađen kao workshop. Oko tri meseca su u radionicama studenti dizajnirali, pisali tekstove, fotografisali, pozirali. Za kalendar Život smo organizovali press konferenciju u beogradskom zoološkom vrtu u kavezu za majmune. To bilo smišljeno da bude provokacija. Nekih 40 novinara je nonšalantno ušlo u kavez, pažljivo su pratilu press konferenciju i sve što je trebalo poslikali, a posle toga su došli i studenti, i onda smo tu imali kreativnu radionicu i smisljali šta ćemo sa projektom, promocijom i sve se to dešavalo u kavezu dok su nas majmuni posmatrali iz svoje zimske bašte (i povremeno lupali o prozor). Za Publikum kalendr Život smo imali bilborde i TV spotove, sa studentskim radovima oko 12, 13 spotova od po 15s koji su nam se vrteli na televizijama koje su podržale projekat, a na Trgu Republike uz pomoć sponzora je za nas bio instaliran privremeni objekat koji smo nazvali Art- Stanica. Zapravo, privremena galerija u kojoj smo izložili kalendar Život i studentske radove. Otvaranje je bilo u januaru na minus 13 stepeni, i neka ogromna masa ljudi je to videla, računali smo oko 20.000 za dve nedelje.
Publikum kalendar Život 2002. godine sa radovima studenata umetničkih škola i akademija. Izložba u pokretnoj galeriji "Art stanica", Trg republike
U internacionalnoj fazi se uključuju velika imena. Kakav je bio njihov odnos prema projektu?
Svi su bili uvek jako raspoloženi, možda se 2 ili 3 puta puta desilo da neko nije hteo ili mogao da da učestvuje u projektu. Postajali su prijatelji projekta zato što su se kao ljudi prosto vezivali za to, vezivali su se za misiju. Karlssonwilker su ipak ovde puno nekog svog vremena investirali, i došli i putovali, dolazili par puta da bi napravili taj projekat. Pola Šer (Paula Scher) je radila godinu dana sa celim svojim timom u Pentagramu. Kalendar koji je ona dizajnirala smo počeli u februaru 2006.godine kada smo se upoznale, onda smo uradili kalendar, uradili smo knjigu, uradili film Bla- Bla, truć, uradili smo promociju kalendara u novembru u Muzeju savremene, a u februaru 2007.godine i njenu samostalnu izložbu smo organizovali i producirali, kada je Pola i došla u Beograd. Zaista, niko nikada toliko pažnje i posvećenosti među stranim umetnicima, nije posvetio radu na Publikum kalendaru kao Pola Šer.
Izložbe Publikum kalendara, Art Directors Club i AIGA National Gallery, New York, 2007 i 2008
A kako je bilo sa Karlssonwilkerom na projektu kalendara za 2005.godinu?
To je bilo vatreno ali smo se dobro dopunjavali. Imali smo ideju da želimo da napravimo jedan projekat (kalendar) u kome će neko ko je stranac da se bavi našom kulturom i da je sagleda iz svog ugla. Oni su dobili ideju, koju su nazvali Real-Time-Design koncept i umesto da sede u Njujorku, želeli su da budu u Srbiji 12 dana i da svaki dan dizajniraju jednu stranu kalendara. Ja mislim da je taj koncept koji je iz toga proizašao, da je stvarno bio tada 2006. godine revolucionaran. Inace KW smo upoznali preko Letiše Vulf, koja je bila urednica Grafisa, i koja je bila i naš gost - urednik za kalendar za 2006.godinu. Hjalti i Jan (Karlsson i Wilker) nisu znali u šta se upuštaju kada su polazili za Srbiju. Sećam se, tada je Jat imao ugovor sa Uzbekistan Air da lete do Beograda direktno iz Njujorka, pa sam im lepo kod uzbekistanaca uzela karte. Pred put donesem in šajkaču i opanke, sada zvuči bizarno, al onda je još bilo zanimljivo i dve avio karte. Oni gledaju i kažu «Aaa, Uzbekistan Air! Jel ti letiš sa ovom avio kompanijom kada ides za Beograd»? Ja kažem «Ne - ne pada mi na pamet». A oni kažu «A jel neko leteo sa ovom avio kompanijom ranije, da pitamo nekoga», kao jel to sigurno? Oni su stvarno malo bili uplašeni, bilo je smešno. Kasnije su rekli, mi smo onda zaključili kako drugačije mi treba da idemo u Srbiju nego sa Uzbekistan Air! I zaista, za 12 dana dizajnirali su 12 strana za Publikum kalendar 2006.godine. A uradili smo i knjigu i film o tom projektu.
Publikum kalendar Karlssonwilker 2006.godina
Ti si u stvari filmom počela da se baviš iz projekta sa Polom Šer jer si sve to što ste radili pratila?
Neke divne stvari, scene, neka energija Pole Šer i mladih dizajnera iz njenog tima u Pentagramu, neko njihovo otkrivanje tog za njih novog materijala kao što je ćirilica ili srpski jezik se dešavala i bilo je važno da se dokumentuje. Film Gobbledy-Gook ili Bla- Bla, truć koji je na kraju izmontiran u 5-6 minuta je u stvari sublimisao sav njihov rad i oduševljenje onim što su radili, a to je bio Publikum kalendar. I drugo, meni je bilo važno, jer sam prvi put sama i osmislila i režirala video, i htela sam njima u Pentagramu da dam neku novu ulogu. Stavila sam Poline dizajnere u poziciju da svako vizueleno i verbalno treba da interpretira jednu stranu iz kalendara koju su radili. Leni Naar je recimo radio na kalendarskoj strani sa pričom o Crvenkapi. Ja kažem hajde nama sada interpretiraj tu priču pred kamerom. On naravno nema pojma šta govori, on zna da je to ta priča, ali on ne zna sta reči znače. Ali postoji njegov neki unutrašnji doživljaj i oduševljenje, jer on 2D rad na jedan način reprodukuje, i kao dizajner i kao umetnik i izrazio se u novom mediju pred kamerom.
Publikum kalendar 2007.godina, dokumentarni film Nade Ray_Paula Scher: Gobbledy -- Gook
Kako izazoveš tu duhovitost na filmu kao sa Šon Adamsom (Sean Adams) i Debi Milman (Debbie Millman). Jel ideja bila da to bude duhovito ili se to dogodi u procesu?
Ja volim da pravim duhovito i pametno. Kada radim film važno mi je da tu postoji neki neočekivani trenutak spontanosti. Znači, ne želim da oni (umetnici, dizajneri, itd) pred kamerom samo reprodukuju to što je njihov rad, da nas na jedan način informišu, ja želim da oni nas šarmiraju. I volim da im stvorim takvu atmosferu da onda oni mogu da se izraze.
Publikum kalendar 2008.godina, dokumentarni film Nade Ray_Učestvuju: Sean Adams, Debbie Millman, Chip Kidd, Marian Bantjes, George Mill & drugi
Šta je sledeće, šta praviš trenutno, šta nam spremaš?
Sad radim na novom filmu, nije dizajner, žena je u pitanju, to je jedna interesantna ličnost, ona je verovatno jedna od najstarijih aktivnih fotografa, ima 98 godina i zove se Edita Šerman (Editta Sherman), i poznata je uglavnom po tome što je 60 godina živela i radila u profesionalnom foto studiju u Karnegi holu (Carnegie Hall) i snimala je jednu ogromnu količinu uglavnom važnih umetnika za Ameriku, za Njujork, za Holivud, kao što su Henri Fonda, Jul Briner, Elvis Prisli, Endi Vorhol, Bernštajn, svih tih ljudi koji su na jedan način u jednoj epohi bili uticajni kao umetnici i kao zvezde. I ona je sada tu poslednji stanar, već za koji dan se seli odatle, zato što Karnegi hol želi da to sada rentira kao komercijalni prostor za velike pare i jednostavno to je sada novo tržište, nove neke potrebe se javljaju. Meni je zanimljivo da pratim njenu tranziciju. Snimila sam je u njenom originalnom ambijentu, zabeležila sam i njen poslednji photo session koji je ona radila sa velikoformatnom kamerom koja ima sto godina (zaista!), i hoću sada da pratim tu njenu tranziciju u novi prostor, kako se ona adaptira i kako ona nastavlja da radi jer ona i dalje hoće da slika.
Kakvo je iskustvo bio rad sa Miltonom Glejzerom na filmu Milton Glaser – Designing SVA Theatre?
Milton ima 80 godina i stvarno je neverovatan! I svet koji nije iz struke zna bar za neko Miltonovo delo. On je autor čuvenog I LOVE NY znaka, ikoničkog postera za Bob Dilana, dizajnirao je javne prostore, univerzitete, muzeje, Raibow restoran na vrhu Rockefeller centra, postere, bezbroj vizuelnih identiteta. Tokom dvanaest meseci rada na filmu snimila sam četiri intervjua sa Miltonom i beležila ceo proces redizajna teatra, znači od njegovih skica, demoliranja prostora, novog uređenja, do toga kako se pravi Kinetička skulptura u Long Island-u i posle u Njujorku. Ono što je stvarno najneverovatnije to je da je Milton u tom prvom intervjuu, na samom početku projekta redizajna teatra rekao na jedan način sve što ti možeš da zamisliš da ti treba da pokriješ proces od 12 meseci veoma intenzivnog, elaboriranog i raznovrsnog rada i produkcije čitave zgrade. Unapred je sve previzuelizirao. Znao je u svakoj fazi šta će se dešavati. Milton ima dugu karijeru, radio je velike prtojekte i SVA Theater jedan je od fantastičnih projekata, zajedno sa Kinetičkom skulpturom koju je inspirisan Spomenikom Trećoj internacionali Vladimira Tatlina izgradio i postavio na pročelje SVA Teatra. Naravno, bilo je trenutaka kada smo se mi u montaži filma mučili, u kom smeru da nastavimo, gde da idemo, kako da napravimo film zanimljivijim, te sad nam treba neko uzbuđenje ili nam neka informacija fali. I uvek kada sam bila u nekoj dilemi, ja se vratim nazad u taj disk (DVD) sa njegovim skicama i razmišljanjima koji mi je dao prilikom našeg prvog susreta i pregledam opet prvi intervju. Tu su sva rešenja bila, za sve što je meni bilo potrebno da ispričam tu priču. On to tako kaže da te to ponese. Ta njegova vizija je toliko jaka i jasna i on može da prenese svoj entuzijazam i energiju i, tada sam stvarno videla da ima razloga zašto ga smatraju za jednog od najvećih umova u tom polju. Stvarno, bila je velika privilegija posmatrati i dokumentovati kako Glaser stvara i radi. Jako sam srećna da me je Mirko Ilić upoznao sa njim.
Fotografija iz filma Designing SVA Theatre, sa Miltonom Glejzerom (Milton Glaser). Film je iz serije Nadinih filmova Masters of Design produkcija: School of Visual Arts/GDAD 2010
Jel ti se promenio odnos posle sedam godina prema ovoj kreativnoj sredini, ljudima šta rade, kako rade. Jel te možda inspirišu da neki film i ovde nastane?
A da, razmišljam o tome, volela bih da napravim film o našim dizajnerima/umetnicima. Zanima me proces uglavnom, volela bih da uradim omnibus, recimo tri kratke priče, o nekim zanimljivim konceptima, a vizuelno jakim, koji mogu lepo da se ilustruju, da se zabeleže na filmu, i da se taj proces na jedan zanimljiv način isprati. Volela bih to da uradim kod nas. Bilo bi lepo sledeće godine na primer.
