Mane Radmanović & Jordan Cvetanović

Mane Radmanović i Jordan Cvetanović su prijatelji i saradnici. Zajedno su radili na višemesečnom projektu Telenorovog kalendara za 2012. godinu „Daj sve od sebe“, koji je i povod za ovaj razgovor. Mane Radmanović je bio kreativni direktor na projektu, a Jordan deo kreativnog tima, zadužen za copy i dobar timski duh! Pored njih, kreativni tim su činili Telenorovi kreativci, i troje talentovanih grafičkih dizajnera – Monika Lang, Vesna Pešić i Nebojša Cvetković. Tema kalendara su Letnje olimpijske igre u Londonu i predstojeća “zlatna 2012 godina“. Nadamo se ne samo za sportiste! Ilustracije i tekstovi koji se nalaze na svakom mesecu u kalendaru, predstavljaju po jedan olimpijski sport, čime su svi zajedno pokušali da približe publici one ljudske osobine uz čiju pomoć je moguće postići bilo kakav životni uspeh, a ne samo sportski. Upravo o ovim vrednostima pričali smo sa autorima kalendara!

Intervju sa Manetom i Jordanom: Ivana Srdanović
Fotografije: Ivan Zupanc
 

Jordan i Mane
 

Mane Radmanović je vizuelni umetnik i grafički dizajner iz Beograda, osnivač i art direktor studija za grafički dizajn – Studio Pure. Rođen je u mesecu aprilu 1976. godine u Beogradu. Školovao se na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti i na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, smer grafički dizajn. Profesionalno je počeo da se bavi dizajnom za vreme studija, radeći kao grafički dizajner, kasnije kao art i kreativni direktor u advertajzing kompaniji. Sa kolegom Nebojšom Cvetkovićem osniva Studio Pure. Danas je Studio Pure samo Mane Radmanović. Njegovi radovi su objavljivani u mnogim časopisima među kojima su Print i Icon. Insistira na umetničkom izrazu i eksperimentalnom pristupu u grafičkom dizajnu, i pokušava da pobegne od advertajzinga. Fotografiju, kojom se takođe bavi, koristi kao terapiju.

Mane
 

S druge strane, al na istoj strani je Jordan Cvetanović, po obrazovanju dramaturg (dramski pisac ili dramski autor). To je i po profesiji, plus, profesionalan je copywriter i idea maker. Rođen je u mesecu junu 1982. godine u Nikšiću. Živeo je u Sarajevu, Baru, Nikšiću, godinama živi u Beogradu. Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Jordana je proslavila jedna „Terapija“ u nebrojeno izvođenja, a Jordan je bio vredan i talentovan i pre ove kultne pozorišne predstave...i nakon nje. Dakle, Jordan je autor komada „Terapija“ koji mu je doneo nagradu za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“ za 2010. godinu. Njegov proslavljeni komad možete pogledati u podrumu Ateljea 212. Jordan baš ume da piše i živi od toga. Autor je mnogih tekstova i kolumni u štampanim časopisima, a puštao je najduhovitije twittove ikada!

Jordan
 

Šta za vas predstavlja Olimpijada?

Mane: Nekako sam uvek na Olimpijske igre gledao kao na nešto što je sam vrhunac u svetu sporta. To je to! Ne postoji više od toga, a ni dalje. Kada dobiješ olimpijsko zlato - to definitvno znači da si najbolji u tome što radiš. Bez obzira na disciplinu. Oduvek mi se sviđao osećaj te neke tradicije na Olimpijskim igrama, koja je nekako uvek bila sveža i uvek nova... Ta "tradicija" ume da bude malo pogrešno upotrebljena za razne stvari u današnje vreme. A nekako se taj duh zdrave i plemenite tradicije iskreno održao tokom svih tih Igara.

Jordan: Ne znam da li je to poznato ili se to vidi iz aviona, ali nisam baš neko ko opsesivno prati sport. Iako se slabo razumem u tu tematiku, Olimpijada ili Olimpijske igre, kažu da postoji velika razlika, za mene predstavljaju nešto veličanstveno, slave sve te vešte ljude koji se godinama znoje, odriču svakodnevnog života da bi na kraju držali na grudima zlato, popeli se na to pobedničko postolje i čuli himnu svoje zemlje. Najbolji među najboljima. Mene uglavnom zanima ko će da peva na otvaranju. Hahaha. Šalim se. 

List iz Telenorovog kalendara za 2012. godinu. Mesec JUN predstavlja AMBICIJU. Autor ilustracije: Nebojša Cvetković.

Dvanaest meseci na kalendaru simbolizuje dvanaest osobina neophodnih za svaku pobedu. Koje ste osobine i mesece prepoznali kao svoje?

Mane: U suštini, pronašao sam se u svakoj. Manje više. Sve su mi na neki način bliske. Ali možda bih izdvojio doslednost i motivaciju... Ne znam tačno zašto baš njih, ali sada, u ovom trenutku mi deluju kao nešto što je "za izdvajanje" (i to za celu godinu). 

Jordan: Rođen sam u junu, a mislim da će mi za 2012. godinu ambicija biti prioritet. Locirao sam neke ciljeve kao ostvarljive i važne za moj život, ali videćemo. Trudim se da budem disciplinovan i sredim svoje dvorište što lepše. Mislim da je to jedino bitno u životu. Da budete zadovoljni svojim cvećem u saksiji.  

Iz koje ste životne ili profesionalne izgubljene bitke naučili da pobeđujete?

Mane: Svaki put kada izgubim trudim se da na to gledam kao na pouku, tj poruku. Kao da tada trebam da naučim nešto. Često mi u početku nije baš jasno šta, ali vremenom, kada se napravi neka distanca, sve bude kristalno jasno. I svaki put, kada proživljavam taj "lom" svestan sam da će sve to proći, da svemu dođe kraj, pa i tome. A ako uspem u tome, dakle da naučim nešto od svega toga, to jedino mogu da prihvatim kao pobedu. Kod mene često sve nekako kasni... Tako da i sam taj "osećaj pobede", ako se desi, bude u nekom aftertaste -u. Ili ga ne bude uopšte.

Jordan: Neki padovi u životu su mi pokazali tek kasnije da je bilo dobro što su se dogodili. Međutim, u momentima kada se dešavaju, meni se čini da je smak sveta i da to nikada neću preživeti. Ali, nije lud narod kada kaže, živ čovek na svašta se navikne. Čovek u nekom smislu jeste životinja. Danas, kada razmišljam o tome da mi je rat u Bosni razorio detinjstvo, da je mojim roditeljima uništio živote i ovako i onako, nekako sve ostalo mi dođe kao mačiji kašalj. Ali, sva sreća čovek brzo zaboravlja loše stvari, pa me nekada zaboli što cipele koje mi se dopadnu nemaju u mom broju.  

Jel ste ranjivi? I jel ste zbog toga hrabriji?

Mane: Uh. Pa jesam. Ranjiv sam. I verujem da bivam povređen samo onda kada to sam dozvolim. A hrabrost ne bih da povežem s tim. Ne verujem da sam hrabriji ako sam manje ili više ranjiv... Ne verujem u to da je ranjivost loša stvar. Nekako mi je podjednaka kao i hrabrost.

Jordan: Apsolutno sam ranjiv i to me čini boljim čovekom.

Kada ste počeli da verujete u sebe? Jel ste dosledni u tom verovanju?

Mane: Možda previše verujem sebi. Možda sam i previše u svojim komfort zonama koje mi daju određeno ubeđenje. Što sam stariji tako sam sigurniji da znam šta je dobro za mene. To je totalna glupost. Nemam pojma kada sam počeo sa tim "verovanjem". Sada mi deluje kao da bih mogao da kažem od juče i da za mene ima isti efekat kao da sam rekao oduvek.

Jordan: Ne znam odakle meni to, ali uvek sam nekako verovao u sebe. Ali, baš od malih nogu. Nikada nisam imao frku od nekih autoriteta, sve što sam do sada radio nekako mi se podrazumevalo da baš ja to radim tako i tako. Retko kada se pitam da li je to baš ispravno i najbolje. Možda je to i problem, ne znam, ali trudim se da pratim sebe. Ne mogu da kažem, postoje trenuci kada potpuno izgubim veru i kada mi se ceo život učini besmislenim, ali brzo se povratim i nastavim da „trčim”. I dalje verujem da ću držati govor na dodeli Oskara. Samo ne znam kako. Hahahah. 

Kako se motivišete u poslu i u životu? I na koji način se borite sa svojim slabostima?

Mane: Rad može da me motiviše. Sama ideja ne. Jer se ona menja u toku rada. Bar kod mene. Promene me motivišu. Uvek kada osetim neko stagniranje, u bilo čemu, pa i u odnosu s ljudima, čeznem za tim da dođe do neke vrste promene. Ljudi umeju da me motivišu isto. Prijatelji pogotovo. A sa slabostima se nekada borim, a nekada ih prihvatam... I iz ličnog iskustva, mislim da je njihovo prihvatanje delotvornije nego borba protiv njih.

Jordan: Ovo je mnogo teško pitanje. Mene motivišu prijatelji, koji su stvarno divni ljudi. Da nije njih, teško bih opstao u ovoj sredini koja je često jako otrovna. I bude mi žao što je tako, ali ne možete stalno ispravljati neke krive Drine i misliti da ste samo vi u pravu. Jednostavno, neke stvari, čak i kad idu na vašu štetu, treba pustiti. Neka se dese. Ima nešto u onoj luzerskoj rečenici: ko zna zašto je to dobro. Ali, stvarno ima. Sa slabostima se borim svakog dana. Nekad i pobedim, ali uglavnom one vode. Za sad.

Kada je hrabrost najpotrebnija iz vašeg iskustva? Jel hrabrost ludost i da li dosledno tome sreća prati ludake?

Mane: Meni je hrabrost najpotrebnija onda kada trebam da prihvatim sebe na način na koji ne bih mogao da prihvatim nekoga drugog.

Jordan: Meni su objasnili, oni što se razumeju malo bolje u ljudsku psihu, da je hrabrost verovanje u sebe uprkos okolnostima. Dakle, i hrabar čovek se boji, ali za razliku od kukavice, uradi „to”, uprkos strahu. Zato ljudi misle da je hrabrost neka vrsta ludosti ili sreće. A nije. Kada ste hrabri, bolje se osećate. Nego kad ste kukavica ili da ne kažem onu težu reč.

Jel postavljate sebi visoke ciljeve dok radite i dok živite?

Mane: Ne znam koliko su visoki ti ciljevi koje sebi postavljam, ali ih imam. Mislim da su realni. Tj, mislim da su realne visine!

Jordan: Uvek sebi postavljam visoke ciljeve. Zato mi je život često jako komplikovan, ali dobro, tako ja volim. Tako sam sebe naučio. U poslednje vreme umem da olabavim stvari, ali i dalje ponekad želim nemoguće stvari. Na primer, tog Oskara.

U čemu ste najistrajniji? Koje ste projekte izgurali po svome do kraja?

Mane: Verujem da sam najviše istrajan u ovome čime se bavim. Nekako opstajem. Ni sam nisam baš svestan kako, ali opstajem. Kada se projekat tiče posla, kada postoji neko ko je klijent i ko ima neku vrstu očekivanja od  mene, ne volim po svaku cenu da guram bilo šta po svome. Trudim se da, radi zdravog odnosa i obostranog mentalnog mira, uradim nešto čime bi obe strane biti zadovoljne. I klijent i ja.
S druge strane, sve one projekte koji se tiču samo mene i zavise samo od mojih očekivanja, njih guram po svome do kraja, jer drugačije ne mogu da se dese (Jastuci sa izložbe u KC Gradu, Crteži sa izložbe iz Doma kulture Studentski grad, knjiga I don't like hanging around with graphic designers. They are self obsessed and boring., itd).

Jastuk sa izložbe Maneta Radmanovića "Misli za pod glavu"

Jordan: U kolektivnim umetnostima, kao što su ove kojima se bavim, teško možete nešto svoje izgurati do kraja. Morate da hodate kao po jajima, jer ljudske sujete su strašno krhke. A onda morate da hranite i svoju sujetu. Tako da vam trebaju konjski živci. Naročito u ovoj sredini gde svako voli da se bavi tuđim poslom i misli da je lako kreirati. Znate ono kad vam kažu: pa ovo sam mogao i ja da uradim. E, taj komenatar najviše volim, jer tek onda znam da sam obavio posao kako treba! Svi misle da je drugima lako, a niko da proba i proveri kako je.

Plakat za pozorišni komad "Terapija" koji je napisao Jordan Cvetanović. Autor plakata: Mirko Ilić.
 

Jel ste se nekada potukli? Za šta je snaga najpotrebnija?

Mane: Snaga je potrebna svakodnevno. Za život i sve što ide uz njega. Za prihvatanje sebe. Za prihvatanje drugih. Za odluke. Kad sam bio mali, potukao sam se par puta. To, kao pesnice, rvanje, krv iz nosa i ukus zemlje u ustima... A par puta sam se s Jordanom verbalno potukao (onako prijateljski) i mogu samo da kažem da je Jordan mnogo opasan i ozbiljan protivnik. Vrsni je poznavalac verbalnih martial arts tehnika!

Jordan: Potukao sam se samo jednom u životu. Mislim, fizički. Rečima sam se tukao mnogo puta. Ali, te tuče su poznate i voleo bih da ih zaboravimo, jer nije bilo razloga. Mislim da je tuča neka vrsta autističnosti. Kada se osetite ugroženo i ne možete ništa drugo osim da nisko udarite. A to je onda ružno. Opet se vraćam na narod – pametniji stvarno popušta. Snaga je potrebna kada selite prijatelja ili kada vas ostavi draga osoba.

U čemu ste najveštiji?

Mane: Sa svojim intuicijom.

Jordan: U rečima. One proizvode sve ono što ja jesam. Ili nisam.

S čim ste najponosniji?

Mane: Sa samim sobom i sa svojim prijateljima.

Jordan: Ponosim se roditeljima i prijateljima isto. Ponosan sam i na neke rečenice i životne dijaloge.

Disciplina ili pragmatičnost?

Mane: Ja biram malo od jednog i malo od drugog.

Jordan: I jedno i drugo, dozirano. Na kašiku.

Jel borbenost po vama znači i laktanje? Kada je ono dopušteno?

Mane: Za mene je laktanje samo dokaz da neko nije talentovan. Ja verujem da smo svi svesni svojih vrednosti i talenata i svestan sam da sebi pričamo najdivnije priče o samima nama. Ja svoje laktove mažem Himalaya kremom jer mi je stalo do njih. Na taj način se borim protiv ispucale kože.

Jordan: Koliko se ja razumem, laktanje je uvek faul, a borbenost je dostojanstvena. Međutim, život nam govori da pravila često nema i onda ljudi misle da je sve dozvoljeno. Meni malo smeta što su svi nešto preozbiljno shvatili one mantre iz popularne psihologije da smo sami sebi najvažniji. Jesmo, radimo za sebe, ali treba imati osećaj da je još neko tu, pored tebe i da ti ne želi nužno zlo. Ali, vremena nisu baš vedra. A ljudi se plaše za sebe, pa vas ujedu kad najmanje očekujete.

Koliko često uspevate da određujete i postavljate svoja pravila, i da budete istrajni i uporni u tome, a šta može najlakše da vas sputa?

Mane: Ja volim da učestvujem u zajedničkom određivanju pravila. Tako mi je zabavnije. Svoja pravila svakako poštujem, jer sam ih projektovao po sebi, a tuđa su mi zabavna i izazovna. Ono što me najviše sputava u tom određivanju i poštovanju pravila, bilo kakva i čija da su, jeste moja nesigurnost u neku odluku.

Jordan: Redovno me sputava glupost, ali to je subjektivna kategorija, kao i lepota. Mislim, ono što je meni glupo, nije nekome drugom i obrnutno. Volim da ljudima na početku dam do znanja šta mogu od mene da očekuju i da se držim toga. Retko mi se dešava da doživim to isto sa druge strane. Ali, ima okej ljudi. Na primer, desilo mi se da mi je jedan mladi reditelj istog dana odgovori na poslati mejl, što je retkost u našem društvu da ti neko, izuzev ako nisi baš nešto preterano bitan, ikada odgovori.  

Kako je izgledao proces rada na ovom projektu uzevši u obzir da ga radite za uspešnu multinacionalnu kompaniju, i to zajedno sa njenim timom?

Mane: Jako je bitno napomenuti da je ceo projekat krenuo na vreme, pre nekih 6 meseci. Tako da je to vreme u samom startu davalo i obećavalo mirnu, zdravu, profesionalnu komunikaciju. Imali smo sreće, i Jordan i ja, da na ovom projektu radimo sa fenomenalnim ljudima iz Telenor tima koji su umeli da nas saslušaju, da znaju da prihvate stvari, da ne budu nadobudni i nadmeni (kao većina velikih klijenata u nas Srba), da odlučuju i da stoje iza tih odluka. I bili smo rame uz rame u svemu tokom svih stvari koje su se ticale projekta. Ravnopravni. Za mene je to bilo jako bitno, jer se osećalo obostrano poverenje. I na kraju smo dobili produkt s kojim smo svi zadovoljni i na koji smo ponosni.

Jordan: Ne znam ko je to rekao, neki bitan pisac, sram me bilo što ne znam, ali u svakom odnosu se sve odigra u prve dve sekunde. E, tako je to bilo i sa Telenorom, odmah smo znali da su otvoreni, da će da nas puste da razmišljamo i da su razumni. Tako je bilo i do samog kraja. Mislim da se to i te kako vidi u krajnjem proizvodu.

Šta Jordanu znači reč dizajn, a šta Manetu znači reč ideja, i obrnuto?

Mane: Za mene je ideja početak. Entitet koji je bez straha sklon promeni. A dizajn mi je lepo upakovana ideja. Ili loše. Ali pakovanje je svakako.

Jordan: Pa, sve je što je lepo je dizajn. A opet se vraćamo na tu subjektivnu kategoriju. Nedavno sam bio u Stokholmu i nekako sam tek tada shvatio šta je dizajn. Tamo ga ima toliko da postoji šansa i da vam se zgadi. Ali, živeti u takvom jednom gradu, gde su ljudi tako lepo obučeni, tako lepo ošišani, piju kafu iz tako lepih šoljica, čitaju novine koje su tako lepo prolomljene, seku bifteke sa tako lepim noževima, odmaraju u tako lepim stolicama, mislim da je blagoslov od Boga. Meni je žao što je ova sredina sticajem okolnostima ostala zakinuta za bilo kakvu vizuelnu kulturu. Ali, eto, malo, malo, pa izbacimo nekog mladog dizajnera. Nismo tako loši, zar ne? Što se ideje tiče, ideja je sve. Ideju moraš da imaš i kad misliš šta bi jeo svakog dana, a ne kako bi mogao da unovčiš ono što umeš i znaš. Na žalost, kod nas veštine još nisu na tolikoj ceni, kao što je to slučaj sa drugim zemljama. Zato je toliko odliv talentovanih ljudi. 

Jel bi radili neku političku kampanju u Srbiji?

Mane: Ne.

Jordan: Radio sam. Davno. Ali, kao što je to obično slučaj sa klijentima u Srbiji, a naročito sa političarima, oni misle da oni najbolje znaju šta je dobro za njih, pa vam to posle i plate. Čudan mi je taj običaj u kome neko dolazi da mu pomognete, jer ste vešti i učili ste školu za to, pa se onda sve to završi na tome, nećemo tako, nego ćemo ovako kako ja kažem.To je baš čudno.

Jel izlazite na izbore 2012. godine? (Da, i glasam; Da, ali ne glasam; Ne).

Mane: Da, ali ne glasam. Sviđa mi se ta ideja (negde sam pročitao) da se nacrta nešto na glasačkom listiću. To bi moglo da bude zabavno da neko skupi sve te glasačke listiće s crtežima i izloži ih na jednoj finoj grupnoj izložbi, naravno, u Muzeju istorije Jugoslavije. Bila bi to baš sjajna slika i prilika stanja svesti građana zemlje Srbije.

Jordan: Ja sam državljanin Crne Gore sa urednom radnom dozvolom koju moram da produžavam na svakih godinu dana, tako da ne glasam. Inače, odkako mi je moja majka posle rata u Bosni rekla: „Sine, nemoj ni u pčelarsko društvo da se učlanjuješ.”, slepo je slušam. Nikada u životu nisam glasao, niti me to uopšte zanima. Politika mi generalno ide na onu stvar. Naročito ova naša. I nije mi jasno dokle će ljudi više da se lože na to.

Šta očekujete od 2012. godine?

Mane: Očekujem da završim par stvari koje sam sebi zacrtao, a tiču se mog profesionalnog rada. Da se zdravo zaljubim. Da se više bavim kulinarstvom i dragim ljudima oko sebe. Da više putujem, više vremena provedem pored morske vode, da manje brinem i da se više posvetim sebi. A ako se desi taj famozni smak sveta... verujem da bi to moglo biti vrlo kul iskustvo.

Jordan: Armagedon. Pa ko preživi, pričaće unučićima kako je bilo.