Javier Mariscal

Havijer Mariskal (Javier Mariscal) je jedan od najvećih španskih savremenih umetnika i dizajnera. Rođen je u Valensiji 1950. godine. Početak njegove karijere vezuje se za rane 70-e i za undeground comic art. Zaslužan je za grafički identitet grada Barselone, a široj publici je poznat po maskoti Cobi, oficijalnoj maskoti Olimpijskih igara u Barseloni 1992. godine. Sarađivao je i kao industrijski dizajner sa kompanijama Moroso, Magis, Nani Marquina, Vondom, Uno Design, Artemide. Poznat je i po uspešnoj saradnji sa kompanijom Camper, a autor je enterijera H&M flagship stora u Barseloni. Vodi studio Estudio Mariscal u Barseloni. U Muzeju dizajna u Londonu 2009. godine Mariskal je imao retrospektivnu izložbu “Drawing Life” gde je prikazana selekcija radova proizvedenih tokom njegove tridesetogodišnje karijere. Imao je značajan uticaj na strip, grafički dizajn, industrijski dizajn, arhitekturu, modu i skoro sve vrste pop kulture. Oprobao se i u rediteljskim vodama. Jedan je od autora crtanog filma Chico&Rita. Na ovogodišnjoj BDW konferenciji Future2, Mariskal je bio gost predavač. Ispričao je ljubavnu priču o animiranom filmu za odrasle Chico&Rita na kome je sa svojim prijateljem Fernandom Truebom radio punih šest godina. Mariskalova pojava govori o lakoći i ljubavi s kojima stvara, a njegov umetnički duh i specifičan temperament oseća se u vazduhu koji u tom trenutku delite sa njim. Chico&Rita je film o muzici i o ljubavi, Mariskal je pričao o filmu s puno ljubavi, plesao je i pevao dok su se smenjivali kadrovi.

Intervju: Ivana Srdanović

Fotografija: Vladimir Miladinović Piki

Kakvi su Vam utisci sa predavanja u Beogradu na Future2 konferenciji?

Ja ne znam zašto, uvek prilikom ovakvih predavanja nekako ima puno svetla. I onda kada gledate film, to svetlo smeta. Jer kada zaista gledate taj film na nekom jako dobrom screen-u i sa jako dobrim projektorom, i sa dobrim zvukom, to je potpuno drugačije. Sećam se jako dobro, prvi put kada sam pogledao naš film, na filmskom festivalu u Torontu, pre osam meseci, to je bilo fantastično. Film se prikazivao u novoj sali, sa novim dobrim projektorima, u savršenom prostoru, sediš u mnogo lepim stolicama, sa dobrim sedištima, svetlom, zvukom, to je bilo mnogo dobro. Ja želim da svaki bioskop izgleda tako. Onda, npr, pre mesec dana, na malom ostrvu Formentera blizu Ibice, i oni me znaju tamo jer ja često odlazim, i zovu me da dođem, i ja znam taj bioskop, to je bioskop iz 60-ih godina, star dakle oko 40 godina, ali bilo je jako lepo tamo, jer me svi znaju, imam prijatelje tamo, i onda svi viču: "Hey Mariscal!!!" Ali i tamo taj zvuk, nije bio dobar.

Javier Mariscal, Fernando Trueba & Rita na premijeri filma Chico&Rita.

Ali preneli ste emociju...

Pa da uvek se oseća ta emocija. Ali uvek kada imate na raspolaganju te nove tehnologije za projekciju filma, onda je to stvarno uau!

Izgledalo nam je po načinu na koji govorite o filmu, da je ovaj projekat sa filmom Chico&Rita veoma važan Vama lično.

O da, naravno. Šest godina smo radili na tome. S druge strane, ja obično radim, jer imam taj studio, imam radno vreme, otvorim vrata ujutro, i onda neko dođe i kaže: “Ja imam neki problem”, ja pitam: “Koji je tvoj problem?”, onda taj neko kaže da hoće da napravi koncert ili kongres ili nešto slično i da mu treba grafičko rešenje za to. I tako to ide. Ali ovog puta je bilo drugačije. Fernando Trueba je moj dobar prijatelj i bilo je “Hej, ajde da nađemo nešto na čemu ćemo da radimo zajedno”. I pre nego što smo počeli rad na filmu, ja sam radio mnogo stvari za televizuju, mnogo animacija, mnogo tih stvari, tako da sam se ja tu dobro snalazio i to je Fernando uvek znao. Onda je on našao pare za projekat, dosta novca smo dobili od Velike Britanije za projekat, i onda kada smo počeli da pišemo scenario, rekao mi je da trebamo više akcije, da film treba da traje 90 minuta. Kako je on to znao?. Pa imali smo oko 50 strana scenarija, i on je sve to savršeno znao. To je Fernando, Fernando Vam sve da. I takođe, on se tako dobro razume u muziku. Videla si kako on priča o tome, kako je on u tome. On pravi dobre izbore, i dobar je u donošenju odluka. Puno puta dok smo radili, sa videom, i sa puno crteža, sve je bilo ok, ali je njemu čudno zvučala muzika, i onda je on došao na ideju da snimimo soundtrack za film. I pozvali smo Beba (Bebo Valdés)

Bebo Valdés na premijeri filma Chico&Rita.

Bebo je star, jako star, ima preko 90 godina, a film je inspirisan njegovom pričom. I onda je Bebo komponovao muziku za film, i svirao klavir. I pozvao me jednog dana iz svog stana, on živi u gradu Málaga u Španiji (doduše živi i u Stokholmu), i svirao je klavir. I obično on odsvira deo, pa sedne i napiše to što je odsvirao. A kako mu je sto bio udaljen od klavira, on me je pozvao i rekao: “Hej Mariskal, imam problem”. Ja sam ga pitao : „O čemu se radi Bebo?“. Jer mi smo zapravo čekali tu muziku da on napravi za film. I rekao je: “Ја sam jako star, i kada odsviram ja dok krenem da zapišem, ja zaboravim šta sam odsvirao.“ I ja mu kažem: “A da ti ja pošaljem jedan mali sto, (pošto ja znam kako izgleda stan u kome živi) i da ga primaknemo toliko blizu klaviru, tako da nećeš stići da zaboraviš”. Bebo je jako fin, i ta njegova muzika…prelepo….

Fotografija: Vladimir Miladinović Piki

Vi ste veliki španski umetnik i dizajner, i imali ste pre dve godine retrospektivnu izložbu “Drawing Life” u Dizajn muzeju u Londonu . Da li se osećate važnim zbog svega toga, da li se osećate kao superstar kako ste i najavljivani pred učešče na BDW-u?

Mnogo ljudi zna za mene i za ono šta ja radim, ali ne, ne, ne osećam se tako, i to nije baš tako. Superstar ljudima može da se nazove jako mali broj ljudi. Po meni je npr. Philippe Starck superstar. Ja njega znam jako dobro, znam ga još iz 70-ih jer je takođe dolazio u Formenteru pored Ibice, i on je započeo neki posao u Barseloni, i čak tada u tom trenutku, tih godina, on je bio zvezda! Način na koji Vam se obraća, sa tim francuskim jezikom, on je stvarno specijalan. On je jako dobar, stvarno jako dobar. Takođe on je jako normalan čovek, poseban, veoma brz, veoma dobro sve razume, i jako voli da radi svoj posao. I on je No.1. Philippe Starck je Real Madrid, ja sam više neka druga, treća, provincijska španska fudbalska liga. Ja sam više Levante:)). I što je takođe važno, obično takvi ljudi su veoma fokusirani na jednu stvar. I volim kada odlazim na Fiera Milano i kada gledam šta je on radio, to je sve jako dobro! I sećam se jednog leta u Formenteri gde obojica imamo kuće koje su jako blizu, kada sam ga sreo i rekao mu da neću ići u Milano, i pitao ga šta ima kod njega i jel ima nešto dobro za Milano, rekao mi je: “Nula, ništa, samo jedna fantastična stolica. Stolica koju sam dizajnirao za Kartell” . On je neviđen, jako dobar!

Da se vratimo na film Chico&Rita. Kako je izgledao taj proces rada na filmu u trajanju od šest godina?

Ne bih mogao toliko dobro da govorim o tome jer film zapravo nije samo moj. Na njemu je učestvovalo i radilo puno ljudi. Fernando je naravno mnogo važan kada govorimo o ovom filmu. Ja sam uradio puno toga za film, ali takođe tu su i animatori, jako dobri. Na filmu je učestvovalo stotine ljudi. Ja sam tražio grafička rešenja kako bi ispričali ovu priču, jako sam naporno radio da dođemo do dobrih rešenja, jako čistih rešenja, realističnih, ali animacija je bila jako važna. I na animiciji je samo učestvovalo dvesta ljudi. Ja sam uradio jedan deo animacije, koji je kratak i to je onaj deo o snu. Prvi deo filma dešava se na Kubi u Havani, Chico odlučuje da ide u Njujork, i onda sanja taj ružan san. I tu sam pribegao jako jednostavnoj animacji, svetlijim bojama. Radio s sam sve pozadine za film, razvijao karaktere, jako puno sam kontrolisao svetlo, i dosta sam se konsultovao i razgovarao sa Fernandom. Ali za mene je ovaj film rezultat kreativnog procesa koji je razvilo jako puno ljudi...Kada uključite u to toliko muzičara, glumaca, animatora, ljudi koji su radili na bojama, etc. dođe oko 500 ljudi. To je pravi film.

I kako se vi u tome što radite osećate, kao umetnik ili kao dizajner ili ne pravite tu razliku u stvarima koje radite. Jer u svim vašim biografijama na koje sam naišla stoji da ste artist & designer.

Ne, jer ako me postaviš sa strane i kažeš crtaj čoveče, crtaj, ja ću samo da crtam, pogledaj moje ruke, ja mnogo crtam. To je moj posao, ja to volim da radim. Ali po meni, to su dve različite stvari, jedna stvar je dizajn, a druga sasvim drugačija je art. Umetnost je obično ono što nije industrija, i normalno to je ono što prodaješ ili distribuiraš ili izlažeš u galerijama i muzejima. To je art. A druga je stvar kada ti neko dođe, i traži od tebe konkretan projekat da uradiš, da li je to lampa ili neko grafičko rešenje. I to jeste industrija. Normalno je da u tom procesu učestvuju naročito kada je u pitanju industrijski dizajn i inženjeri, timovi ljudi, i taj proces obično dugo traje. Umetnost po meni normalno podrazumeva jednu osobu, i jedan komad, jer je umetnost jedinstvena. Ja evo recimo za dve nedelje imam izložbu u Parizu, na jako lepom mestu, u maloj predivnoj galeriji, gde se izlažu uglavnom comic artists i ilustratori kao što su npr. Robert Crumb, Gary Panter, gde ću izlagati svoje crno bele crteže Chica i Rite, originale.

“Mariscal en la Pedrera”

U čuvenoj Gaudijevoj zgradi La Pedrera de Caixa Catalunya održana je nedavno izložba “Mariscal en la Pedrera”. Izložba je trajala od 29. septembra do 30. januara 2011 i uvodi gledaoca u multidisciplinarni svet Havijara Mariskala i upoznaje ih sa Vašim stvaralačkim procesom.

Da, to je bila velika izložba u predivnoj Gaudijevoj zgradi La Pedrera, sa Gaudijevim bojama. I trajala je par meseci. Izložba se sastojala iz šest različitih delova gde ste mogli da vidite moje rane skice i crteže, slova i tipografiju, grafički dizajn, tekstil dizajn, nameštaj, i mnogo toga što sam radio poslednjih decenija.

Charlie Parker i Chano Pozo u Harlem Club-u, 1948. godine.

Da li nakon toliko iskustva i projekata iza sebe imate neki omiljeni projekat, konkretan komad koji ste radili za nekog klijenta a koji biste istakli kao najdraži, osim naravno filma Chico&Rita za koji znamo da Vam je nekako najznačajniji ali da nije rađen za klijenta, već je Vaš i Fernandov lični projekat.

Ne, ja nikada nisam imao i nemam omiljeni projekat. Ja imam problem sa tom rečju “favorite”. Ja sam u životu najviše imao problema sa svojim voljenim devojkama, jer mnogo puta nisam mogao da se opredelim koja mi je omiljena. I one su htele da me ubiju. Ja se sećam, ludo je, ali sada nije naravno tako, to je nekada bilo, sedamdesetih, osamdesetih, ja sam imao po šest, sedam devojaka. Svaka mi je bila omiljena. Tako je i sa projektima.

A koji Vam je lik draži? Chico ili Rita?

Draža mi je Rita. Ona je tako…Ona je tako divna. Ona je predivna. Ona prosto razgovara sa Vama. Sećam se mnogo puta dok sam je sanjao, kada sam razvijao njen lik… ja sam bio opsednut Ritom i njenim haljinama. Te haljine su meni bile jako važne. Na njima se takođe mogla videti evolucija. Različite boje, različiti stilovi. I po meni najbolji komad koji Rita nosi je jedan od Diorovih iz pedesetih godina. Nakon te Diorove kolekcije, mislim da je iz 1954. godine, Line H kolekcija, dosta se toga promenilo u modi tog perioda. Moda se kompletno promenila. To je onaj komplet sa sakoom od deset dugmića koji Rita nosi u sceni ispred kluba Village Vanguard u Njujorku. I tako je elegantna, stavio sam joj takođe i jednu beretku (una boina), rukavice i bila je divna. Ja sam dosta radio na njenim haljinama, i uživao sam u tome.