Isidora Nikolić

Isidora Nikolić je beogradski grafički dizajner. Diplomirala je primenjenu grafiku, magistrirala je na opremi knjige Nevidljivi gradovi, Itala Kalvina. Stalno uči, mnogo zna i prenosi znanje. Docent je na Fakultetu za umetnost i dizajn, odsek za grafički dizajn i vizuelne komunikacije. Voli da radi sa studentima, sa ljudima uopšte. Rad je oslobađa. Isidora je od onih kreativaca koji uživaju u procesu rada, kroz radost. Nagrađivan je autor i učestvovala je u nagrađivanju drugih. Njen rad nema prolazan karakter i ne može da dosadi. Odmeren je, uvek s ličnim pečatom, personalizovan. Autor je mnogih vizuelnih identiteta, kataloga, opremila je mnogooo knjiga. Za opremu bibliofilskog izdanja knjige Nevidljivi gradovi, dobila je nagrade Grifon 2006.godine, zatim Veliku nagradu 38. Majske izložbe ULUPUDS-a, kao i dve zlatne nagrade Golden bra na Magdalena festivalu u Sloveniji. Ima dosta projekata iza sebe, važnih. Nemoguće ih je sve nabrojati. Autor je vizuelnog identiteta Belef-a. Voli da radi Belef, ali i Oktobarski.

Fotografija: Ana Kostić

Kako je sve počelo. Iz tvojih nekih prvih sećanja, kako je izgledao tvoj prvi kontakt sa knjigom, slovima, rečima...?

Slova, crteži, fotografije, fotokopije, isečci iz novina, mnoštvo knjiga i magazina su sveprisutni oduvek u našem domu. Kad pokušavaš da se vratiš na svoje detinjstvo suočavaš se s tim da ti se mešaju fragmenti ličnog sećanja, sa rekonstrukcijama onoga što možeš da vidiš na crno-belim fotografijama i porodičnim prepričavanjima. Memorabilije su crno-beli fotosi iz kasnih sedamdesetih na kojima su scene kućnih žureva u bloku, gde se umesto na stolicama sedi na naslaganim knjigama, scene sa otvaranja izložbi, ja u “ogradici“ pažljivo listam časopise i knjige, stensil natpis na sivom gelenderu terase bela slova LEVA, kolekcija svih Petričićevih izdanja i omiljena knjiga Još nam ale samo fale. Ipak, najinteresantniji je bio izazov ili tatin sistem škole čitanja, na kuhinjskom stolu male bele makete knjiga i na svakoj korici napisana po jedna reč, tako da treba da dodaš knjigu na kojoj piše određena reč. Vrlo lukavo!
Pored takvog ambijenta, magija štampanog objekta te lako uzme pod svoje i ne možeš ni da zamisliš da ne kreneš sličnim putem.

Vizuelni identitet Belef-a 2008.godine, Fotografija: Ana Adamović

Kako si saznala da ćeš biti to što jesi?

Osećam da je to dugometražni proces gde ti kao glavni akter stalno ulažeš, napreduješ, treniraš i vrednuješ ono iza i ono ispred. Za mene nije bilo nikada pitanje šta jesam, već gde sam, i koji je rezultat procesa.

Kakva su ti sećanja na studije i period proveden na Primenjenoj?

Hmm, zanimljivo je da si rekla Primenjenoj. Za većinu nas to je bila Akademija, tako smo je zvali, a zapravo se fakultet tada zvao FPUD (Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna). Ubrzo se reč dizajn izgubila iz naziva fakulteta, a i danas kad odete na sajt fakulteta nećete se susresti na mnogo mesta sa pojmom dizajn, možda je to bio neki strah od stranog termina, a možda i nedovoljno sagledana stvar. Dok smo studirali, čini mi se da su u javnosti termini kao dizajn ili dizajner bili percepirani poput druge klase. Nije se dovoljno pričalo o procesu i strategiji dizajna, više se insistiralo na romantizovanoj likovnosti ili na mitološkom Autoru. I danas, nemamo lokalnog teoretičara kao ni istoričara dizajna. Period od 1994. do 1999. godine je bio zaista buran, s jedne strane kriza na svakom državnom nivou, ekonomska oskudica, studentski protesti, bombardovanje, a s druge strane veliki broj profesora je odlazio u penziju (ne mala smena generacija), novi su dolazili. Nova era je donela digitalizaciju. Mi smo među prvim generacijama koji su radili na kompjuterima, imali štampače (u to vreme crno-beli laserski), prvi put se susreli sa Emigre fontovima, Ray Gun magazinom, trčali u Zajkon da štampamo prve digitalne plakate i osećali veliku promenu u samom procesu i metodologiji.

Fotografija: Ana Kostić

Šta si najvrednije naučila, pokupila školovanjem, a šta radom koji je iza tebe?

Kada počneš da radiš, i dok studiraš, a posebno nakon diplome, važno je da znaš šta je skup elemenata sa kojima radiš i šta bi tvoj rad trebalo da predstavlja u odnosu na to za koga radiš, i u odnosu na to šta je do sada urađeno. Svakako je najvrednije da kroz projekte uvek pronađeš prostor koji nosi tebi važne kvalitete, mogućnost da istražuješ kontekst i pronađeš odgovarajuće rešenje. Važno je i da prepoznaš prave saradnike i ostvariš dobru saradnju.


Fotografija: Ana Kostić

Proces rada u poslu kojim se baviš je uvek dugotrajan i kompleksan. U trenutku kada stvari moraju da se prelome, na koji način to radiš? Da li imaš petlju dok radiš? Kako se do petlje dolazi i da li Sagmeisterova Having Guts Always Works Out For Me važi i za tebe?

To nije lako. Kada počinješ da radiš na projektu imaš dosta vremena, i onda se odluke polako slažu, imaš slobodu da maštaš, da letiš. Međutim, u jednom momentu sve počinje da se materijalizuje, pritisak raste sa više strana, one divne zamišljene stvari, energija koju si osetio na početku, polako ostaju samo apstraktne. Vreme je da se donose jedna odluka za drugom, formati, fontovi, materijal, tehnologija, fotografija. I ti znaš da je to vreme kada postaješ pravi projektant. U tom momentu, moraš dobro da se snalaziš, jer čini mi se vremena je sve manje. Klik. Prepoznaš momenat i guraš dalje. Kad imaš petlju i izguraš stvar do kraja zadovoljstvo je ogromno. Sve ostalo dođe samo po sebi.

Vizuelni identitet Belef-a 2009.godine, Fotografija: Ana Adamović

Da li u tvom radu postoji nešto što je iznad samog projekta, neka dodatna i retka vrednost koja proizlazi upravo iz procesa rada?

Da! Što je više projekata iza mene, to više uživam. S jedne strane, oslobađaš se one anksioznosti i nesigurnosti s početka, bolje poznaješ proces i tehnologiju, a svestan si novih stvari koje možeš da probaš, i u tom smislu si slobodniji da razmišljaš o novonastalim retkostima svoga rada. Najlepše je kad vidiš i čuješ da drugi ljudi cene tvoj rad, da ga osećaju. S druge strane, upoznavanje i saradnja sa drugim ljudima je fenomenalna vrednost ovog posla. Neprospavane noći, diskusije o jeziku, debate o sličnim, a različitim fontovima, fotografisanje, ponavljanje, borba za kvalitet, rezultiraju vrednim prijateljstvima.

Da li postoji sistem kojeg se pridržavaš tokom kreativnog procesa?

Vrlo važno je da znate da slušate, a još bolje ako znate da postavljate pitanja, i sebi i drugima. Uvek pored vizuelnog, postavim sebi par parametara kroz druge medije kao na primer zvuk ili miris. Razmotriti više od jedne ideje, bez suvišnih stvari i dekorativnosti, i često u pet do dvanaest doći do rešenja.


Fotografija: Ana Kostić

Koja je emocija najprisutnja dok radiš?

Treperenje kao koktel uzbuđenja i anksioznosti.

Koja mesta u gradu nalaziš da su najuzbudljivija za tvoj proces stvaranja, ali i za tebe lično?

Mesta koja omogućavaju širok kadar, a dobre detalje. Neprikosnovene su velike terase na zadnjim spratovima najrazličitijih zgrada, vegetacija, nebo i dobar pogled - bilo da si na njima ili ih gledaš s trotoara. Lično i trenutno – moj kuhinjski sto. Kao i kod svakog oblikovanog prostora, osećanje da je u istom prisutna ideja, emocija i znanje zaživelo.

Fotografija: Ana Kostić

Nabroj neka imena ljudi koji su profesionalno ostavili najviše traga na tvoj razvoj i rad.

Od svih ljudi koje srećeš učiš, tragovi su sveprisutni, pogotovo danas kada smo u mogućnosti da se informišemo o stvarima koje rade ljudi iz celog sveta, i to ne samo iz oblasti dizajna, već celokupne kulture uopšte. Pre svega moja porodica, potom Borhesova priča Asterionov dom, a onda od izabranih po malo, i nikad dosta...

Šta te najviše čini srećnom i zadovoljnom?

Život u pokretu sa sinhronicitetom.

*Designed se zahvaljuje kompaniji IGEPA na ustupanju magacinskog prostora za potrebe fotografisanja Isidore Nikolić.

Intervju: Ivana Srdanović

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text