ESH

Emir Šehanović ESH je rođen 1981. godine u Tuzli. Krajem 90-tih godina Esh je već aktivni učesnik lokalne street art scene. Emirova biografija obiluje svestranim angažmanima, od street art projekata, grafiti festivala, samostalnih i kolektivnih izložbi, do učešća u osnivanju tuzlanske umetničke grupe ,,Manufaktura“ kao i umetničke grupe "Art of Asfalt". Na internacionalnim festivalima nagrađivan je više puta u oblasti grafičkog dizajna. Dizajnirao je omote albuma za hip-hop legende Frenkie i Edo Maajku. Samouki umetnik, Esh stekao je međunarodno priznanje za projekte murala, video art, digital art, i multimediju. Paganska tradicija, sujeverje i okultizam neke su od stalnih tema prisutnih u radu Emira Šehanovića, dok je kolaž njegov omiljeni instrument izražavanja. Nedavno je u okviru Sofia Design Week-a imao samostalnu izložbu "Rainbow Magic". Kao osnovu svog dela, koristi stare fotografije i pronađene stvari. Zatim, kroz montažu i digitalnu manipulaciju formi, on stvara neobične i halucinantne slike. "Uživam stvarajući umetnost od predmeta koje sam pronašao u mom okruženju - virtuelnom ili realnom". Od 4. do 20. jula u galeriji U10 održaće se ESH-ova prva samostalna izložba u Beogradu pod nazivom "Subuhum Kudusum Veruhum". Kustos izložbe je Relja Bobić, umetnički direktor beogradskog Dis-patch kolektiva

Razgovor: Saša Arsić
Fotografije: Saša Arsić, Emir Šehanović, Luka Knežević Strika
 

Fotografija Emira Šehanovića: Saša Arsić
 

Ko je Aorta, ko je je Esh, a ko je Emir Šehanović?

Aorta je ime vezano za street art fazu, ne za skorije murale i slične stvari koje sam radio, već na samom početku - od 1999. do najdalje 2009. godine sam koristio to ime. Esh je vezan za kolaže i digitalne radove koji su mi sada u fokusu. U jednom trenutku sam osetio da je nastala neka nova ličnost, "ugasio" sam Aortu i počeo da koristim Esh.

Dok si bio aktivan kao Aorta, šta je najviše obeležilo taj period tvog rada?

I tada sam se dosta menjao kroz vreme, počeo sam da radim klasične stilove kao i većina ostalih ljudi oko mene, ali to je ubrzo prestalo da me ispunjava. Onda sam se više posvetio karakterima, mada, i dalje su bili u pitanju klasičniji grafiti sa sprejevima. Od 2005. sam počeo da radim veće radove, koje i danas smatram dosta ozbiljnijim, počeo sam da koristim kreč i četke.


Fotografija: Emir Šehanović
 

Tvoji murali su bili specifični po tome što zalaze u prostor, nisu to bile samo hiperdimenzionirane slike na zidovima. Kako si istraživao taj pristup i da li ti je i dalje prostor bitan element u radovima?

Tada sam počeo da mnogo više uključujem arhitekturu i prostor u svoje radove, to me je na neki način izdvojilo od drugih koji su radili slične stvari u sredini u kojoj sam odrastao. Ti radovi su mi lično i dalje interesantni, mogu i danas skroz da stanem iza toga što sam radio. Prostor je uvek diktirao intervenciju, obično nisam imao ni skice. Nekada nisam imao pojma šta bih radio… Ali nakon što bih bio određeno vreme u prostoru, gledao sam kako da ga maksimalno iskoristim, da uz svoju minimalnu intervenciju dobijem što bolji vizuelni efekat. Mislim da sam i bio relativno uspešan u tome. Ali sam se opet ubrzo zasitio. Kada sam počeo time da se bavim provodio sam više vremena na ulici i zato mi je bilo lakše, imao sam slobodnog vremena da radim na otvorenom. Kad sam počeo da radim, u smislu stalnog posla, dosta sam bio za kompjuterom a manje na ulici, i tada su me privukle i digitalne tehnike.


Fotografija: Emir Šehanović
 

Jel si se tada ugledao na neke konkretne autore, ili je to bio rezultat provođenja vremena napolju i želje da razviješ svoj stil, da probaš nešto novo?

Najviše uticaja na samom početku kada sam krenuo da radim, imala je brazilska scena, pre svega Os Gemeos. Oni su dosta uticali na mene na samom početku, ali to nema veze sa mojim kasnijim radovima. Počeo sam da eksperimentišem i slučajno sam došao do nekih stvari. U to vreme nisam ni previše gledao šta drugi rade po netu, i moram priznati da sam možda u tom pogledu tada bio i najsretniji. Kada sam kasnije to počeo da radim, bio sam sve nezadovoljniji, previše sam razmišljao o tome ko šta radi i kako se ja uklapam u sve to. A promena se desila spontano. Mislim da smo bili u Mostaru - Puma34, D.L.T. i ja - video sam neke stepenice i razmislio kako bih mogao da ih upotrebim u samom radu.


Fotografija: Emir Šehanović
 

Bio si učesnik i inicijator nekoliko regionalnih akcija koje su se ticale grafita i skate kulture. Možeš da kažeš nešto o tome, i koliko si i dalje u vezi sa ljudima koji su u to bili uključeni?

Sergej Vutuc i Jaka Babnik su pokrenuli "Art of Asphalt" oko 2007, sa željom da povežu ljude sa ovih prostora koji rade na sličan način, sve vezano za street kulturu i skateboarding. Bilo nas je šest i imali smo po jednu izložbu u Zagrebu, Sloveniji i u Štutgartu u Skate Museum-u. Ali, to ipak nije funkcionisalo na duže staze, jer da bi dobro zajednički radili morali smo da budemo blizu jedni drugih. Bili smo raštrkani po celom Balkanu, a Sergej živi u Nemačkoj, bilo je teško komunicirati. Da bi tako nešto uspelo, ljudi stvarno moraju da provode vreme zajedno. Posle godinu dana se ta priča završila, ali svi i dalje ponekad radimo zajedno i u odličnim smo odnosima. Nismo ponovo radili zajedno svi na gomili, ali sam ja pre tri godine organizovao izložbu u Tuzli i pozvao sve njih, čisto da bi se družili. Bilo nam je super.


Fotografija: Emir Šehanović
 

Da li si vizuelnoj kulturi i komunikaciji pristupio kroz dizajn ili kroz iskustvo crtanja na ulici?

Sve je krenulo od street arta, crtao sam oduvek, ali do tog trenutka ništa ozbiljnije. Govorili su mi da imam talenta, ali ja se nisam preterano trudio, druge stvari su me zanimale u to vreme. U street art sam ulazio sve dublje i dublje, i to me je potaklo i da počnem da se bavim dizajnom i ostalim stvarima. Nisam se školovao ni za šta od toga, ulica me je školovala, na neki način.


Fotografija: Saša Arsić
 

Radiš kao dizajner, to je nešto od čega živiš. Sa druge strane, tvoji čisto umetnički radovi privlače sve više pažnje i interesovanja, uspeo si da ostvariš jednu doslednu i zaokruženu estetiku. Dizajneri često imaju problem da uspešno ili u popunosti pređu u domen "arta", umetnički integritet njihovog rada uvek je pod oblakom sumnje ako su pretežno dizajneri. Da li sebe vidiš kao dizajnera ili kao umetnika, i kakav je odnos te dve persone u tvom radu?

Da, postoji i taj Emir Šehanović koji mora da živi od nečega. Trebalo mi je neko vreme da se priviknem na to da ne mogu u dizajnu da radim isključivo ono što bih želeo, da postoji i "klijent" koji nešto hoće. Za to sam plaćen i to je nešto što moram da odradim. Ali zato, sa druge strane, imam svoj rad u kome nema kompromisa ni jedne sekunde. Dosta vremena provodim za kompjuterom i koristim se tim alatima. Ali uvek to posmatram samo kao alat, bilo da radim posao ili se trudim da istu stvar iskoristim za umetnost. Ljudi često to vide kao problem, ako radiš na kompjuteru. Ja ipak pokušavam da to ne bude čisto digitalno. To mi deluje prazno. Pokušavam da stvari ručno doradim, da postoji unikatni momenat. 

Sve vreme živiš u Tuzli, tamo si bio i za vreme rata. Kako je taj specifičan kontekst uticao na tvoj rad? Da li je prednost ili mana baviti se ovakvim tipom umetnosti u maloj sredini balkanskog grada među planinama?

Isprva sam na to gledao kao na manu. Teško je opstati u takvoj sredini ako se baviš ovakvim stvarima. Svakome od nas treba neko da nam pomogne, da ti pruži energiju i inspiraciju. Posebno u sredinama gde nemaš mnogo ljudi sa kojiima deliš stvari, nemaš čime da se hraniš. Ali kasnije sam počeo da to vidim kao prednost, mislim da sam ojačao i da sada ne mogu tek tako da odustanem od svog rada. Nema toliko kolebanja više - ja to jesam i ja to živim. Zanimljivi su mi ljudi koji su odrasli u sličnim uslovima, jer zaista moraš biti jak da bi istrajao u tome što radiš. Slično je kao i sa internetom, dobro je imati vremena i imati odstupnicu prema svemu tome. Sam si, nekako izdvojen, imaš jaču želju da stvaraš više. Možda ne bih ni toliko radio da živim u većem gradu.

Većina tvojih radova realizuju se digitalnim tehnikama, ali ima i onih koji su bazirani na ručnom, unikatnom radu. U oba slučaja postoji pritajeni osećaj lokalne tradicije - specifično bosanske ili balkanske ornamentike - u tvojim radovima, čak i u onim apstraktnijim. Kako si došao do ove specifične tehnike i estetike, i u kom pravcu želiš da ih razvijaš?

Svesno sam to radio, volim estetiku u kojoj sam odrastao i ona je deo mene. Ne mogu da imitiram brazilski stil ili da crtam stvari koje rade ljudi u Njujorku jer jednostavno nisam odrastao tamo. To ljudi često zaboravljaju, pogotovo u okvirima street arta. Neke stvari ne mogu da funkcionišu u sredini u kojoj živim. Živeo sam i u Istanbulu četiri godine i to je takođe imalo uticaja na moj rad. Ja pokušavam da to radim na malo drugačiji način, ne želim da kopiram nešto što ljudi već neko vreme rade već da to predstavim na neki svoj način.

U tvom radu (posebno ako pogledamo serijal portreta-kolaža "Zumre") takođe provejava izvesna blaga jeza, blagi mrak. To je poslednjih godina prisutno kao svojevrsni trend ili fokus i u drugim žanrovima umetnosti pod pojmom "hauntology", pre svega u videu i muzici. Da li te zanima taj svet sa druge strane i kakav duhovni svet predstavljaju tvoji radovi?

Svi mi donekle naginjemo u tom pravcu, u nekim trenucima barem. Ali ja ne mogu da se prepustim mračnoj atmosferi. Sa jedne strane mi se to dopada, privlači me, ali se toga istovremeno i plašim. Tragam za nečim između, za dozom mraka ali i nečim što me stalno vraća na svetliju stranu. Kao i mnogi ljudi, i ja se ponekad borim sa obe krajnosti.

Na foto-portertima na kojima intervenišeš, kao i na apstraktnijim radovima, prožima se ta specifična ambivalencija, ili ono što se često moglo čuti poslednjih godina kao tema u umetničkom diskursu - "the uncanny" (S. Freud). Da li rituali igraju značajnu ulogu u tvom životu i radu, posebno lokalne mitologije Balkana?

Moj prvi susret sa time je bio kada sam bio dete. Prepao sam se, i odveli su me kod neke žene koja radi neke čudne stvari. Nisam ni znao šta mi se dešava, čak je i veoma zastrašujuće bilo iz perspektive malog deteta. Ono što ja konkretno istražujem obično se tumači kao crna magija, ali to je više bela magija - iznalaženje načina da pomogneš čoveku. Ali, istovremeno izgleda mračno i pošto nema simbolike, ne postoji ništa za šta možeš da se vežeš, ljudi u svojim glavama prave još veći horor.

Time si se bavio i kroz proces izrade svojih radova.

Sam proces tog "lečenja" mi je jako interesantan, jako me je to zanimalo. Ali teško je dobiti informacije o tome, retko ko će se otvoriti i reći šta stoji iza toga. Pokušao sam da nekako iskoristim taj ritual u radovima. Koristi se olovo, koje je samo po sebi materijal, pa sam ga u tom obliku aplicirao na neke radove.

"Take three deep breaths" by Emir Šehanović from Rostfrei Publishing on Vimeo.


Na Festivalu Sinestezija u Herceg Novom 2011. godine si iscrtao ćilim na podu galerije. Čini se da je to savršena ilustracija na koji način lokalnu tradiciju reflektuješ u svom radu, propuštaš kroz ličnu prizmu i preispituješ primenom različitih tehnika. Da li je taj proces bio spontan i kako se danas odnosiš prema prostoru u kome radiš, uključujući galerijske?

To se desilo spontano, iako sam ideju ćilima već imao u glavi. Tragao sam za dobrom prilikom da to uradim. Nisam to pokušao ranije, ali kada sam ušao u prostoriju u Herceg Novom jednostavno sam ga video tamo. Čitav život nekako prikupljaš informacije iz okoline i potrebno je da se javi pravi trenutak i prilika da ih izbaciš iz sebe i iskoristiš u nekom prostoru i radu.


Fotografija: Luka Knežević - Strika
 

Tvoja prva knjiga "Take Three Deep Breaths" biće objavljena za Rostfrei Publishing iz Slovenije, koji će takođe objaviti i prvu knjigu kolektiva Belgrade Raw. Čime se bavi ova knjiga i kakvo ti je bilo iskustvo rada na jednom takvom projektu, koji si uobličavao od prvog do poslednjeg detalja?

Dugo traje taj proces, a meni je ponekad teško da duže radim na radovima. Obično radim po dva dana na jednom komadu, impulsivan sam u tom smislu. Koncept knjige sam unapred imao, znao sam šta želim da radim. Živim u takvoj sredini u kojoj moraš jako paziti šta radiš. Ima dosta sujeverja, rituala… "Nemoj ovako, pazi da ne onako, ako ovo - onda ono…" I onda i ti sam počinješ da praktikuješ to, srastaš sa time. Tako te je naučila okolina, da se bojiš mačke koja prelazi ulicu. Naleteo sam na neki sajt koji ima puno takvih primera. To mi je sve istovremeno i retardirano i interesantno, neko je to ipak morao da smisli. Osuđujem to upravo zato što i sam poštujem neke od tih stvari, jer sam tako naučen. Kroz čitavu knjigu ja se pitam da li da verujem ili da ne verujem. Postoji i tekstualni deo, a radovi prate te fragmente. To nisu ilustracije za tekst, više je tekst inspiracija za nekoliko radova i pojavljuje se na raznim mestima u knjizi.


Fotografija Emira Šehanovića: Saša Arsić
 

Deo si jako žive regionalne scene ilustratora, crtača stripova i muralista, a srećom u regionu ima i sve više galerija i događaja na kojima imate priliku da se sretnete i sarađujete - MUU festival u Zagrebu, Škver na Malom Lošinju, Novo Doba Festival u Beogradu… Da li i ti osećaš tu blagu akumulaciju dobre energije, i sa kojim autorima najviše voliš da sarađuješ?

Tokom poslednjih par godina zaista se oseća da nastaje nešto. Pre je bilo grafiti jamova, ali smo se više neformalno skupljali i išli da crtamo zajedno. Sada je stvar malo ozbiljnija i počinju da se dešavaju stvari. Možda mi je to malo i čudno, jer nisam navikao. Uvek smo išli po grafiti festivalima, ali nismo tamo skroz pripadali. Jedino što smo imali zajedničko sa ostalim ljudima tamo je što crtamo napolju i što koristimo sprejeve. Ali, po pitanju stila i filozofije ni na koji način ne pripadaš tu. Super je što sada ima sve više i više razumevanja. Ljudi koji se bave grafitima često gledaju usko u okviru stila. Za mene su Puma34 i D.L.T bili najbitniji tokom svih ovih godina, posle se pojavio i Sretan Bor. Na jednom jam-u u Zagrebu su se pojavili Bruno (Puma34) i D.L.T. Radili smo zajedno i taj trenutak mi je možda bio najbolji, kada smo se prvi put sastali da radimo nešto. Kada sam do tada išao da crtam uvek bih bio jedini drugačiji od drugih. A onda upoznaš ljude sa kojima možeš nešto zajedno da radiš. I konačno, danas ima festivala gde ljudi samo takve stvari i rade. Mada ja ne vidim sebe da tu u potpunosti pripadam, kao da je to sve malo zakasnilo. Barem iz moje perspektive. Ja i dalje idem na te festivale, volim da radim napolju, ali osećaj je svakako drugačiji u odnosu na ovaj raniji period koji pominjem.


Fotografija: Emir Šehanović
 

Ono što je zanimljivo je da neki od najzanimljivijih i autentičnih autora iz regiona dolaze iz domena street art-a, koji je kao žanr dosta hermetičan i određen pravilima. Za tebe i još nekolicinu autora sada postaje očigledno da ste pionirski istraživali rubove ovih žanrova, pre nego da ste se skroz povinovali nekom kodu. Da li misliš da čista kreativnost i jedinstveni glas u tom smislu uvek prevazilaze okvire žanra ili tehnike?

Ja ne znam čemu služe ta silna pravila. Svaki umetnik ti uvek priča kako je slobodan i individua za sebe, ali to je jako retko slučaj. Ne bih da osuđujem nikoga, ali čini mi se da je to čak mnogo više slučaj sa klasično (akademski) edukovanim umetnicima. Među ljudima koje ja poznajem mnogi jesu slobodni, ali velika većina je opterećena pravilima. Mislim da moraš biti slobodan da radiš, ali problem je što ljudi imaju potrebu da budu prihvaćeni od nekih drugih ljudi. Tada su kompromisi neizbežni. Zato moram opet da kažem da su D.L.T. i Bruno za mene ljudi koji su mi davali energiju, jer kada bih izgubio svu volju da radim neko je morao da me malo pogura. Tada bih obično putovao negde da se sa njima vidim, a i oni su radili isto. Često se pitaš o smislu svega. Ja znam zašto radim, tu nemam dileme - jer me to čini sretnim. Ali kao i svaki čovek, nekada se puno preispituješ. Kasnije se pojavilo još par autora sa kojima volim da sarađujem, ali njih dvojica su prve dve osobe sa kojima sam počeo da sarađujem i da pronalazim iste frekvencije. Iako D.L.T. i ja stilski radimo sasvim različite stvari, ali to mi se baš i dopada. Po stilu mi je bliži Bruno, ali njegovi radovi su dosta mračniji. Jako je dobro ako imaš nekoga sa kim možeš to da podeliš, i ko će ti pružiti neophodnu energiju.


Fotografija: Luka Knežević - Strika
 

S obzirom da si sve aktivniji kao autor, nemaš puno razloga da se preispituješ. Šta su tvoji sledeći planovi i izložbeni projekti? Kako ti deluje sve veća pažnja koju tvoji radovi dobijaju, pozivi za izlaganje? Vidiš to kao ostvarenje nečega ka čemu si stremio, ili je to jedna od faza koje te čekaju tokom kontinuiranog rada kome si posvećen?

Zapravo bih najviše to i želeo da radim. Ako bih mogao da svaki dan provodim u galeriji ili u prostoru gde radim. Ne bih mrdao odatle. Blogovi i sva ta pažnja mi naravno prijaju, ali nisam to sve radio samo zbog toga. Da mi je bilo do toga bavio bi se nekim drugim poslom verovatno. Svakako ti imponuje ako vidiš svoje radove na nekom super blogu ili dobiješ poziv od dobre galerije. Vidim sve to kao veliku pomoć, drugi ljudi i galerije koji pre možda uopšte nisu shvatali šta radim možda će na taj način prepoznati neku vrednost. Posebno kod nas, dosta ljudi ne razume ne samo moj rad nego i rad mnogih drugih autora. Ali, kada se pojaviš tu i tamo, oni onda žele da budu deo toga, makar "kao" počinju da razumeju. To je zajedničko za naše prostore, a posebno je slučaj kod nas u Bosni - da bi bio neko prvo moraš u inostranstvu da se dokažeš, da te tamo pohvale. Onda ćete oni i hvaliti i svojatati.

Forever Tiger by Emir ESH Šehanović from STUDIOSTORE on Vimeo.


Razgovaramo povodom tvoje izložbe "Subuhum Veruhum Kudusum" u Beogradu. Ovo će biti tvoja prva prava samostalna izložba ovde, a na neki način i uopšte prva "prava" samostalna izložba - po obimu, veličini prostora i broju radova. Kako vidiš tu izložbu, šta pripremaš i kuda te to sve vodi?

Dosta radova koji će biti u Beogradu ljudi su videli onlajn, ali je zaista sasvim drugačije kada ih vidiš uživo. Pogotovo "Zumre", tako su prikazane na internetu da ne možeš da dobiješ pravi utisak dubine tog rada, svih slojeva. Ljudi me pitaju šta je to i kako je napravljeno, nagađaju o tehnikama…

Ovo će biti možda drugi put da ti radovi uopšte mogu da se vide u galeriji, a svakako prvi put na našim prostorima. Pravim i sasvim nove radove koji su dosta slični tome, ali uz upotrebu drugih tehnika. Naslov izložbe vezan je za izreku koja čini mi se da potiče iz islamske tradicije, a koristi se kada se isteruju zli dusi. To su motivi koji prožimaju dosta mojih radova, bilo mi je logično da se priča zaokruži i na tom nivou. Beogradsku izložbu zaista vidim kao jako jako bitnu stvar, ozbiljno sam se posvetio tome. Imam osećaj da je prelomni trenutak, "ili-ili". Da li ću početi da radim samo ono što volim, ili ću i dalje morati da igram više uloga? Svaku izložbu vidim kao priliku da uradim nešto dobro. Uvek volim da radim na izložbama, ali to ne znači uvek da ću se automatski toga do kraja ozbiljno prihvatiti. Ali nekada moraš i želiš da baš "zapneš", iako nisi uvek raspoložen za to. Moraš preuzeti odgovornost i posvetiti se tome. Ja sada tako razmišljam i voleo bih da nastavim, da bude nešto od svega toga, da mogu da živim od svog umetničkog rada. 


Fotografija Emira Šehanovića: Saša Arsić

 

 

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Facebook komentari


Tip of the day

"If you are not curious, forget it.” 

Achille Castiglioniviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services