Boris Hoppek je Artist in Residence devetog izdanja Dis-patch festivala. U Muzeju 25. Maj 08.oktobra se otvara njegova izložba pod naslovom EVA, koja će obuhvatiti nekoliko skorijih projekata i medijuma. Rođen je u Kreuztal-u, u Nemačkoj, 1970. godine, a već niz godina živi i radi u Barseloni. Njegovi umetnički koreni su započeli s grafitima ali njegov opus takođe obuhvata slikarstvo, fotografiju, video, skulpturu i razne instalacije. Hoppekov zaštitni znak su simetrični ovali koji se pojavljuju na većini njegovih radova, bilo da su samostalni ili povezani, najčešće formirajući oblike lica. On je takođe tvorac The C'mons-a, fiktivnog rok benda u okviru viralne marketinške kampanje za četvrtu generaciju Opelove Corse. Ove godine imenovan je kao jedna od vodećih ličnosti urbane umetnosti u knjizi Patrick-a Nguyen-a Beyond the Street. S obzirom da dolazi iz konteksta samoukog street umetnika, Hoppek teži site-specific i kontekstualnim radovima, uličnim akcijama i jednostavnim ali impresivnim instalacijama koje obično nude veoma direktan, neposredan i lični komentar na različita društvena pitanja sveta koji nas okružuje, posebno vezanih za konteste njegove rodne Nemačke, kao i zemlje u kojoj već duže vreme živi - Španije.
Fotografije Borisa Hoppek-a: Nemanja Knežević
Došao si u Beograd zbog surfinga?
Surfinga?
Da, čuo sam da je to tvoja strast…
Da, ovih dana baš ima talasa na Dunavu.
Molim? Ah da, ima ih (smeh)… pogotovo kad prođe koji poveći čamac ili brod, zna da bude baš dosta talasa.
Ali ne kao standing wave (veštački talas u reci Eisbach) u Minhenu…
Ne, ne… kod nas nikad nisu postojale te vrste improvizovanih stvari. U stvari, postoji staza za skijanje ali je jako kratka. Kada pričamo o tim stvarima, uglavnom ih nemamo, ali ih ljudi donose… Dakle, kako si zapravo počeo da se baviš surfingom iako si iz Nemačke?
Moj otac se bavio wind-surfingom. Zapravo bio je pionir u tom domenu, pa sam zbog toga najpre počeo da se bavim tim sportom u Nemačkoj. Kada sam došao u Španiju prešao sam na surfovanje - bilo je lakše i zabavnije.
Sada živiš u Barseloni?
Da.
Živeo si tamo od samog početka?
Da.
I koliko već dugo živiš tamo?
Već osam godina.
Šta bi na primer rekao o Barseloni u tri rečenice? Recimo šta te najviše inspiriše… zašto živiš tamo?
Rekao bih da je ovih osam godina prošlo veoma brzo. Uvek se nešto događa i prelepo je, tako da vreme protiče veoma brzo.
Odakle zapravo potičeš?
Potičem iz jednog seoceta u Nemačkoj pored Kelna.
Kada si počeo da crtaš i da se baviš grafitima? Da li si počeo kao grafitaš ili ilustrator koji je posle izašao na ulice? Kako je sve počelo?
Kao dete sam slikao i crtao… i to je to.
Kako si se zapravo pojavio na otvorenom prostoru? Na ulici?
Jednostavno sam izašao i počeo da slikam napolju kao dete.
Da li su u pitanju bili klasični grafiti sa sprejevima i slovima ili… ?
Ne, više sam se bavio instalacijama i pravio neke stvari… nemam pojma, bio sam dete - imao sam pet ili šest godina, možda čak i četiri…
Da, ali mislio to više u ovom kontekstu zbog kojeg si postao poznat. Kada je to zapravo započelo?
1990. godine.
To je zapravo bilo vreme kada se cela grafiti scena u Nemačkoj zahuktavala?
Da, bilo je tako. Bio je to početak.
Da li ste koristili sprejeve ili farbu?
Uglavnom je u pitanju bio sprej, ali je bilo svega - postera, farbe…
Koji sprej si koristio? Da li se sećaš? Jer ako se ja dobro sećam, prvi profesionalni sprejevi su izašli oko '92-e… španske Montane… ili je to bilo ranije?
Mislim da je to bila Spama, a koristio sam i Belton.
Belton je bio pre Montane?
Da, bio je dostupan oduvek ali kao auto-lak i nije suštinski bio namenjen za grafite.
Ali imao je isti oblik i pritisak kao i sad?
Da, promenili su to tek kasnije, ali ne puno.
Primetio sam da ako želiš da postaneš slavan u ovome, moraš da se baviš određenom vrstom ilustracije u određenom stilu. Mnogi iz ove branše se ne menjaju puno sa vremenom što se tiče forme, već se više bave varijacijom. Da li je ovo jedini način da se stekne slava u svetu kao što je street art?
Reklo bi se da je tako i sa klasičnom umetnošću. Radiš nešto deset godina pa te onda prihvate kao umetnika (smeh)… to je baš…ne znam… biznis.
Jedan jugoslovenski grafički dizajner je jednom izjavio da "kada u Americi jednom započnete da crtate jabuke posle toga više nikada nećete moći da crtate banane." Šta misliš o tome? Da li je ovo problem ili nešto prirodno?
Ne znam… trenutno mi je dosadilo da crtam i oslikavam grafite pa sam počeo da pravim lutke. To u principu i nije nešto posebno ali ujedno se bavim fotografijom, i kada slikam još i žene uz to, to je zaista nešto posebno…
Kakva je reakcija publike i ljudi koji su već upoznati sa tobom i tvojim radom?
Mnogi ne mogu da razumeju i da prihvate da je to zapravo nešto za moju dušu. Kada god napravim izložbu sa fotografijama i crtežima, većinom ne veruju da su fotke moje. Čak i kad im kažem da sam sâm fotkao i da mi je za to trebalo pet minuta i da su prave - ne veruju… u neku ruku je to možda i nemoguće.
Da li ti je ikada palo na pamet da prestaneš sa crtanjem i počneš da se baviš isključivo fotografijom? Da li bi te to uništilo ili smorilo? Da li te to plaši?
Ne. Ne bih mogao da prestanem da slikam ili crtam jer to radim od malih nogu. U ovom trenutku me takođe ne plaši čak i ako izgubim na popularnosti.
Ako se dobro sećam, početkom 2000.-e godine započeo je ceo novi talas street art-a u formi ilustracije i edgy graphics-a koji su nekako ušli u industriju, u grafički dizajn. Kako su ljudi zapravo dospeli na taj talas, s obzirom da si i ti iz te generacije? Na koji način su ljudi uspeli u ovome? Kako su vas zvali za poslove…?
Moje radove su našli u knjizi, to je u suštini klasičan način. Takođe sam imao nekoliko izložbi pa se to uvrstilo u knjigu i na kraju su uz pomoć toga dolazili i komercijalni poslovi.
Kako se odnosiš prema tome da se tvoji radovi nalaze u reklamama?
Prilično sam srećan po tom pitanju. Doduše do pre tri godine nisam bio siguran da li da se u to upuštam. Mnogi su mi govorili da to ne treba da radim i da se koncentrišem na umetnost, a ne na reklamu, međutim bio sam veoma znatiželjan. Takođe sam se uplašio da bi reklamu mogli da urade i bez mene, da iskopiraju moje radove. Što se tiče reklame za Opel, nisam preterano ponosan na ishod - u suštini to je samo još jedna dosadna reklama za auto.
Kako ti se činilo celokupno iskustvo radeći i u industriji advertajzinga?
Na početku je to bio sjajan projekat. Spike Jonze je trebao da bude zadužen za režiju, ali nažalost iskrsao mu je ograman projekat stoga smo morali da nađemo drugog režisera, pa se sve preokrenulo - jedan ludački projekat je postao standardna reklama za kola. Ovo sam i očekivao od samog početka, ali sam se za trenutak ponadao, međutim ispalo je baš onako kako sam to i zamišljao - kao još jednu reklamu. U svakom slučaju, tri ili četiri godine kasnije mogu da kažem da sam veoma srećan što sam ovo ipak uradio jer sa ovom krizom tržište umetnosti je totalno mrtvo. U neku ruku ovo mi je pomoglo da preživim, tako da sam veoma srećan po tom pitanju.
Da li si studirao nešto vezano za umetnost ili slikarstvo?
Ne. Studirao sam režiju neko vreme.
Čime si se bavio pre nego što si počeo da živiš od umetnosti?
Učio sam da budem tehnički crtač ali se zapravo nikada nisam bavio time. U to vreme sam na taj način odlagao vojsku nekih deset godina, a zarađivao sam tako što sam se bavio web dizajnom kada je tek započinjao.
Znači ipak imaš neko iskustvo sa primenjenim umetnostima i web dizajnom?
Ne.
Ali upravo si rekao da si se bavio web dizajnom?
Pa u principu, kada bi me neko pitao da uradim nešto - ja bih naravno rekao da mogu, i tako je to krenulo. Tako sam dobijao poslove (smeh).
Kako si stigao do Beograda? Ko te je kontaktirao?
Sve je krenulo preko Pictoplasma-e iz Berlina.
Čuo sam za tvoje predavanje tamo. Ti zapravo uopšte nisi govorio?
Ne.
Zašto?
Ne volim da govorim. Molim prijatelje da govore o meni.
Da li si zadovoljan time šta govore o tebi?
Pa ne znam baš za sve, ponekad se šale na moj račun. Ponekad pričaju priče.
Kažu da je ponekad bolje da pustiš neprijatelje da pričaju o tebi. Na taj način se stiče objektivnija slika… u neku ruku je realističnija?
Hmm… možda sledeći put.
Kako ti se dopada Beograd?
Za sada još ne znam, osim da je hladan, mračan i siv.
Da li postoji mesto za politiku u tvojim radovima?
Ne znam.
Da li te zanima ta strana života?
Da.
Okej. Ispričaj mi nešto o tome, o nekom tvom stavu.
Mislim da je jedino ispravno biti politički nekorektan.
Hoćeš da kažeš da si politički nekorektan?
Da.
To takođe znači da bude dvostrano.
Dvostrano?
Da, dvostrano. Postoji "takozvana" levica koja je skroz navodno politički korektna, tipa neoliberalizam koji je za političku korektnost ali pored toga možeš da ideš još u levo da te za to boli k**ac već za učinak. Takođe možeš da ideš u desno i da regularno ne budeš politički korektan. Kapiraš? Na šta tačno misliš kad kažeš da si politički nekorektan?
Ne znam, živim u Španiji i ne marim za politiku ali smatram da sam politički nekorektan.
Da li se to više odražava na tvoj govor ili se to više manifestuje delima? Da li zaista nekog mrziš zbog nečeg?
Ne, ja sam politički nekorektan tako da uobičajeno ljudi mrze mene…
Da, znam za projekat "Punch the Nigger" ali ono što sam primetio kod njega jeste neka vrsta ironije… da li ih zaista mrziš ili…?
Ne, jer bi to bilo veoma politički.
Hoćeš da kažeš da je taj naziv onda zabave radi?
Da… jer upravo to "zašto" nije ono najvažnije.
Kako su ljudi reagovali na tvoje poslednje radove? Da li su se pokazali kao isuviše eksplicitni? Da li je postojala neka vrsta cenzure?
Ne. U Parizu je sve bilo prililčno cool. Bio sam iznenađen za Njujork i Majami ne toliko u vezi mojih seksualnih radova, već onih rasističkih. Zapravo i nije bilo neke reakcije. U Americi sam se plašio. U Mančesteru je bilo drugačije, reakcije su bile odlične. Imam prijatelja crnca koji me je pohvalio jer u principu malo ko se usudi da se šali na tu temu. Svi se plaše da naprave crnu lutku, ili šta više - ironičnu crnu lutku koja bi trebala da predstavi nešto smešno - šalu. Svi se plaše i ne postoji firma koja pravi crne lutke. Pomislio sam da je to potpuno rasistički.
Amerika je u potpunosti u fazonu političke korektnosti. U suštini ne mare za manjine i marginalizovane grupe već samo na govor…
Imao sam par zanimljivih razgovora u Njujorku. Pričao sam sa ljudima iz Friends With You iz Majamija koji se bave sličnim stvarima kao i ja. Oni takođe prave lutkice - između ostalog i crne.
Da li često sarađuješ sa drugim umetnicima?
Da, ponekad, ali to zna da bude teško. Ili su jako loši, pogotovo kad se radi brzo… to zna da bude zabavno ali je rezultat loš. To znači da baš moraš da poradiš nad tim, a to obično zauzme triput više vremena nego obično.
Sa kim ti se najviše dopalo da sarađuješ, i da si u potpunosti bio zadovoljan?
Sa Miss Van. Zajedno smo radili na dva projekta i bili su odlični.
Za kraj, recimo da te izaberu za promotera firme koja proizvodi farbu i da ti daju da imenuješ neku od boja, kako bi je imenovao?
Da ime nije zauzeto, zvao bih je "pussy pink" ali nažalost jeste… da… nazvao bih je "pussy pink" (smeh).
.jpg)
