Resonate 2014

Pripremila: Ana Radovanović
Fotografije: Luka Knežević - Strika i Nemanja Knežević
 

Treći put po redu, u organizaciji Magnetic Field B i CreativeApplications Network-a, od 3. do 5. aprila, Resonate Festival je ugostio internacionalne istraživače u polju umetnosti i tehnologije.

Ovogodišnje izdanje je odjeknulo više nego ikada do sada. Uglavnom na potezu Dorćol - Savamala, na nekoliko novih lokacija koje su svojom istorijom, arhitekturom i sadržajem davale poseban šmek (Kinoteka, Kolarac, Galerija Fresaka, Parobrod, Nova Iskra, Galerija 12 Hub, Promenada, The Tube, Magacin Depo), održao se festival koji je imao za cilj da uz pomoć bogatog sadržaja "spoji umetnike radi podsticanja progresivne debate o poziciji tehnologije, umetnosti i kulture".


Kroz 42 predavanja, 15 radionica, 10 performansa, 5 okruglih stolova, 4 video prezentacije i 3 projekta/performansa/instalacije, prikazani su pravci i metode razvitka dizajna uz pomoć savremenih digitalnih tehnologija i kompjuterske nauke. U najavi je organizator posebno skrenuo pažnju na to da bi svaki učesnik trebalo da se osvrne oko sebe, jer je velika verovatnoća da je osoba koja sedi pored nje/ga jednako bitna/važna/pametna koliko i ona na sceni.

Sva ta obećanja nisu bila uzaludna. Karte su bile rasprodate već nekoliko nedelja unapred. Euforija je bila konstantna, kao na Sigetu, Egzitu ili nekom sličnom velikom muzičkom festivalu, samo što je publika umesto uobičajene mase bila sačinjena od mnogobrojnih štrebera-dizajnera iz celog sveta.

Prisutno je bilo i nezadovoljstvo zbog nemogućnosti da se isprati ceo program jer su se često jednako zanimljivi događaji dešavali u isto vreme na dve različite lokacije. Neispavanost je takođe bila jedna od paralela, jer je program uključivao danonoćne sastanke, te su neudobna sedišta Kolarca još teže padala.

Prvi dan je bio rezervisan uglavnom za projekcije, radionice i nekoliko početnih predavanja, kao i za otvaranje izložbe "Lanac" Simonide Rajčević. Neke od radionica, u trajanju od 3 dana, čije se učešće plaćalo, započele su još 31. marta, dok su se one na kojima su pravo učešća imali odabrani na osnovu portfolija trajale samo jedan dan.

Radionice su bile otvorenog tipa i raznovrsnih tematika - od zvučnih eksperimentisanja uz pomoć Ototo table, ili onih u virtuelnim realnostima uz pomoć Oculus Rift vizira, do sortiranja i vizualizacije podataka, preko tzv. uslovnog dizajna, ili pisanja manje ili više kompleksnih kodova i manipulacija digitalnim 2D i 3D formama.

Izlišno je govoriti o internacionalnosti učesnika-predavača, aktuelnosti tema i tome sl. Od hiljadu i nešto različitih glava i nacija, mnoge su se nalazile i razilazile u digitalnom moru algoritama, analiza, infografika, kodova itd. Akcenat je svakako bio na interdisciplinarnosti, na kombinovanju digitalnog i analognog, kao i na međi umetnosti i komercijalnog dizajna/ programiranja. Nekoliko dodađaja bilo je posvećeno ljudskom telu; bilo kao 3D objektu koje se mapira i digitalizuje, ili kao instrumentu koji (je prinuđen da) odgovara na elektronske stimulanse.

Resonate je, kao i drugi festivali ovog tipa, bio plodno tle za prikazivanje najrazličitijeg opusa projekata koji u sebi sadrže interdisciplinarne radove čiji je krajnji cilj u zavisnosti od samog autora mogao da bude od pukog eksperimentisanja sa kodovima, preko izlaganja u galeriji, do komercijalne primene.

Neki od autora, poput španca J. Sančeza (Jaume Sanchez) jasno su dali do znanja da je programerski svet jedini taj koji ih interesuje; dok su drugi radu za Google (Dž. Vindl - Justin Windle) ili Processing (F. Dženet - Florian Jenett) pridružili lična vizuelna istraživanja.

Dž. Gerhardt (Joe Gerhardt) iz Semiconductor studija i A. Gizin (Andreas Gyzin), samo su neka od imena koja svoje oglede pretežno upućuju na galerijske adrese.

Lično bih izdvojila SoftLab i Minimaforms studije, kod kojih - zahvaljujući njihovim arhitektonskim osnovama - generisanje kodova, tj. formi konačno dobija 3D oblik u realnom svetu.

Moglo bi se reći da su zvezde festivala, koje sopstvene eksperimente primenjuju i na komercijalnom tržištu, bili D. Manabe i A. Koblin (Daito Manabe, Aaaron Coblin). Manabeova eksperimentisanja sa elektro-magnetskim stimulisanjem mišića su izazvali buru pomešanih reakcija. A ništa manje oduševljenja nisu prouzrokovale njegove koreografije sa hologramima i dronovima, ili njegova reklama za Hondu. U vezi sa Koblinom imam tri imena: Johnny Cash, Arcade Fire i Radiohead.

Manje vezano za sam proces kodiranja i generisanja vizuelnog materijala, bila mi je zanimljiva metodologija raznih autora koji se oslanjaju na upotrebu Amazonove web aplikacije Mechanical Turk. U duhu prakse Amazona, uz više nego simboličnu cenu, mase ljudi obavljaju poslove koji se od njih traže, ne znajući krajnji cilj. Svaka individua je deo slagalice, a jedina osoba koja ima panoramski pogled na projekat u celosti jeste naručilac. Dok je M. Stefaner (Moritz Stefaner) ove usluge koristio na "pravi" način, u svom projektu Selfcity kako bi analizirao podatke, gorespomenuti Koblin je u nekoliko svojih projekata odlučio da se poigra upravo samim fenomenom mase koja izvršava zadatke za "viši cilj" (The Sheep Market, Ten Thousand Cents).



Kao što sam već spomenula, na ovogodišnjem festivalu puno je pažnje posvećeno i ljudskom telu, odnoso istraživanjima koje se bave novim formama uz pomoć integrisanja performansa i koreografije sa digitalnim tehnologijama. Fokus se sa prakse mapiranja statičnih objekata poput fasada zgrada, premestio na ljudsko telo u pokretu. Već spomenuti Manabe je u saradnji sa K. Mekdonaldom, a pod vođstvom K. Obermajera (Kyle McDonald, Klaus Obermaier) prezentovao performanse koji su se, uz pomoć domaćih baletskih umetnika Milice Pisić i Miloša Isailovića, odigrali 31. marta u Bitef teatru. Oni su zapravo bili inscenizacija i uvid u njihove pojedinačne projekte.



Mekdonald je publiku zabavio digitalnim stapanjem dva različita lica, dok je Manabe izvedbom performansa prebacivanja sopstvenih facijalnih ekspresija i pokreta na drugo lice, otišao korak dalje u realni, fizički svet. Obermajer se Miličinim igračkim performansom pozivao na svoje projekte u kome su orkestar, balerina i video projekcija međusobno uticali i uslovljavali jedni druge u zvučno-prostorno-vremenskom događaju.

Nešto manje eksplozivne interakcije bilo je u projektu Onformative studija, koji su balerinin pokret uzeli kao početnu tačku, koju su dalje mapirali i pretvarali u digitalnu animaciju. Sličnim projektima bavio se i jedan od okruglih stolova, tzv. panela, u organizaciji NODE foruma čiji su učesnici bili Ž. Š. Vogt, R. Hilebrand, F. Dženet, P. Kirn, Kristijan Lkler (Jeanne Charlotte Vogt, Raphael Hillebrand, Florian Jenett, Peter Kirn, Christian Loclair). On je nosio naziv Kodiranje koreografije i između ostalog, slušaocima su predstavljena iskustva Motion Bank projekta, kao i video u kome igrač improvizuje svoje pokrete na osnovu vizuelnog imputa koji se generiše na plesnom podijumu pod njegovim nogama.

Još jedan od autora koji ne odoleva interaktivnim izazovima, bio je J. Suzuki (Yuri Suzuki). Suzuki, koji se pretežno bavim istraživanjem zvuka, jedan je od tvoraca Ototo table, koja omogućava pravljenje interaktivnih audio-vizuelnih prototipova, koji bilo kom priključenom predmetu (od kartona do patlidžana) daje moć zvuka.

Nešto drugačije projekte prikazali su L. Maurer i Dž. Paki (Luna Maurer, Jonathan Puckey) iz amsterdamskog studija Moniker. Osim uobičajenog kodiranja, njihova se istraživanja često baziraju na generisanju uslova ponašanja čiji je predmet eksperimentisanja čovek. Ove primere tzv. kondicionalnog, odnosno uslovnog dizajna Maurer i Paki su nam prikazali na raznim web projektima kao i na instalaciji iz tekuće postavke Stedelijk muzeja.

Nemoguće je spomenuti sve učesnike festivala, te ću poslednji komentar posvetiti onima koji su se bavili vizualizacijom podataka, odnosno infografikama. Teme kojima su se pojedinci i studiji iz kategorije "vizuelnog novinarstva" bavili i koje su neretko sami sebi postavljali, svakako su maštovite i idu od socijalnih do ekonomskih, onih za razbibrigu ili onih za ozbiljnija istraživanja. Tako je Stefaner, koji je posle studija kognitivnih nauka ušao u vizuelni svet, prikazao gorepomenuti projekat Selfcity koji se bavi fenomenom tzv. selfie fotografija, dok je Onformative studio prikazao interaktivni grafikon urađen za nemački Deutsche Telekom u kome se analizira njihova Facebook stranica i odnosi sa klijentima. Akcenat je među ovim autorima prvenstveno bio na estetici. Njihovi su lajtmotivi išli od Stefanerovog "istina i lepota", do "pripovedanja priča" italijanskog studija Accurat. I pored privlačnog izgleda njihovih grafičkih prikaza, neminovno se postavlja večito aktuelno pitanje - Da li estetika treba i sme da prevagne na uštrb funkcionalnosti, hijerarhije važnosti informacija i tačnosti prikazanih podataka?

Sigurno sam izostavila neke bitne autore, jer ni na samom Resonate-u nije bilo moguće ispratiti sve događaje. Ne preostaje mi (a ni vama) ništa drugo do - da ponovo posetim festival sledeće godine.


 





 

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text