Grupna izložba "Od Do"


Slika, diSTRUKTURA

Autorka teksta: Јadranka Ahlgren


Beogradski miks: analiza, introspekcija, emocije i kvalitet - generacija 70-80, izbor Milana Bosnića.


O grupnoj izložbi "Od Do", u saradnji ProArtOrg sa DOB-om, održanoj od 9. do 12 maja, u galeriji MAGACIN, Kraljevića Marka 4, Beograd. 

Na kolektivnoj izložbi "Od Do" prikazani su radovi 20 beogradskih autora, slikara i vajara u selekciji slikara Milana Bosnića iz Beograda.

Umetnici: Radoš Antonijević, Jelena Bokić, Andrej Bunuševac, Predrag Damjanović, diSTRUKTURA/ Milica Milićević i Milan Bosnić/, Zoran Grebenarović, Vedrana Ivanović, Ana Knežević, Veljko Marković, Miloš Momčilović, Branislav Nikolić, Nemanja Nikolić, Olivera Parlić, Katarina Petrović, Nevena Popović, Saša Stojanović, Darko Stojkov, Predrag Terzić, DimTim (Danijela Mršulja i Milenko Vasić), Nina Todorović, Selman Trtovac, Dragan Zdravković.

Sto godina od nastanka prvih geometrijskih apstrakcija, grupa mlađih beogradskih slikara i vajara, izgleda da se zamorila od raznih formalizama koje favorizuju pojedini beogradski istoričari umetnosti i kustosi, i preuzela stvar u svoje ruke, uočivši da u svojoj sredini nije dovoljno prepoznata kao kvalitet. Slikar Milan Bosnić, rođen 1969, diplomirao 2005. godine na FLU u Beogradu gde je zatim i magistrirao, član umetničke grupe diSTRUKTURA, uzeo je tako stvar u svoje ruke, okupio prijatelje, i drugi put za redom u samo šest meseci iznenadio svojim selektorskim odabirom, ovaj put sa grupnom izložbom slika i crteža "Od do", organizovanom u saradnji ProArtOrg sa Domom omladine Beograd u galeriji MAGACIN u Beogradu, na kojoj je predstavljeno 20 umetnika generacije 70-80, mahom samo sa po jednom slikom ili crtežom, što govori da se radi o izložbi neformalnog tipa i više informativnog karaktera. Na izložbi se pojavljuju i dve umetničke grupe, deSTRUKTURA i DimTim, dok je treća, Treći Beograd, takođe neformalno prisutna, budući zastupljena sa 6 svojih umetnika ili umetnika-prijatelja. Ko poznaje situaciju zna da ove tri grupe spadaju momentalno u najdinamičnije grupe u gradu, posebno Treći Beograd koji se na svojoj stranici na društvenim mrežama predstavlja kao: samostalna umetnička zadruga koju čine vizuelni umetnici iz Beograda  delujući kao samoorganizovana grupa, koja inače broji 10 članova a ima i pridružene članove sa statusom prijatelja-umetnika. Ova grupa poseduje i sopstvenu galeriju (Pančevački put bb, Krnjača, ispod pančevačkog mosta, na obali sa Pančevacke strane).

Kvalitet ponovo u Beogradu

U selekciji su se našli umetnici rođeni 70-80 u Beogradu, koji su uglavnom završili beogradski FLU, i od kojih je 15, dakle više od dve trećine magistriralo, a 5 upravo završava doktorske studije, što govori o kvalitetu. Više ovih umetnika živelo je u inostranstvu ili je tamo boravilo za vreme raznih studentskih rezident programa, radionica, festivala i slično, a neki od njih već su tamo imali i više samostalnih izložbi. Svi, sem par najmlađih imaju iza sebe solidan umetnički opus, samostalne i kolektivne izložbe, izvedene akcije, predavanja i radionice, objavljene tekstove, a neki od njih i niz nagrada. Slikari su savladali velike formate a vajari komplikovane instalacije koje su ispunjavale čitave galerije istražujući prostor i svetlo, ali nam se ovde, sada, predstavljaju sa po jednim svojim radom, slikom ili crtežom, u intimističkom svetlu nabijenom emocijama.
Zašto, pitamo se? Traženje odgovora na ovo pitanje, učinilo je da shvatimo njihovu veliku gorljivost za pravom umetnošću… Pri tom, pitamo se i odakle ona? Zar se ni ova generacija beogradskih umetnika, prva koja se etablirala u inostranstvu, nije dokazala bar sama sebi ako ne i drugima? Odgovor na to pitanje je poražavajući – nije! Jer, isuviše malo je ona našla mesta na domaćoj, prenatrpanoj umetničkoj sceni punoj neprepoznatih i nepodržanih vrednosti, gde kustosi galerija prave blede autorske izložbe (mogli bi ih sve poimenice nabrojati ali ne želimo) ili izdaju svoje galerije za novac, dok drugi pak, već odavno forsiraju samo neke od umetnika, a umetničkog tržišta nema, niti ga vidimo na horizontu. Ovi umetnici, finansiraju se sami i sami nalaze donacije, retko ko ih zove da izlažu a još ređe ko im plaća kad to uspeju da učine… Većina od njih, rado bi odmah otišla u inostranstvo, ali mnogi su se tek vratili odande, u pokušaju da se etabliraju upravo ovde! Da li ćemo im mi to omogućili?

Na izložbi pleni neformalnost. Sve velike stvari se izgleda dese neformalno, slučajno. Pomaci se jednostavno dese… Tako se na ovoj  izložbi, desio kvalitet. Čovek se prosto pita gde li je ovaj selektor pronašao sve ove umetnike, toliko ih je dobrih…

Ovu izložbu shvatili smo i kao vid protesta. Ovi ljudi traže svoje mesto pod suncem, koje očigledno još nisu pronašli, a trebalo bi, bar po svojim kvalitetim. Taj protest svakako treba podržati. Na izložbi smo ozbiljno shvatili da Beograd ima mnogo dobrih umetnika mlađe generacije, što nam je promaklo dok smo posmatrali njihove samostalne izložbe. Zato su slične, kolektivne izložbe dobre.

Crtež, Predrag Terzić

Struktura materije i psihe - beogradski miks, ili, od strukture prostora do strukture ličnosti

Udarnu grupu autora čine umetnici srednje generacije, koji rade u okviru savremenih evropskih tendencija i medija: video, instalacije, performansi, ali koji se ovom prilikom  predstavljaju klasičnim slikarski tehnikama, rađenim rukom – slika, crtež, fotografija, a po želji selektora. Ovakav pristup je neka vrsta asinhroniteta i može se opravdati željom da se istakne vrednost postojeće beogradske klasične likovne škole, u kojoj se puno crta i neguje odnos ruke sa objektom na kom se radi, što našim slikarima na Zapadu može doneti čak i neki retro-imidž, moderan danas u neobičnom spoju modernih tendencija i klasičnih tehnika u kom postoji i neka groteska, obrt, koji uspešno ističe kontekst i poetiku rada.

DiStruktura, koja se inače do sada najviše bavila istraživanjima odnosa čoveka i pejzaža i destrukturiranjem pejzaža, predstavlja se na izložbi sa jednom od svojih slika koje imitiraju fotografiju, srednjeg formata, ulje na platnu, na kojoj se destruktuiše fizička struktura postojeće zgrade MSU na Ušću u Beogradu, tako što se neki njeni delovi brišu (slično kako se brišu gumicom u nekim digitalnim programima) i tako nestaju…Ovim se favorizuje koncept u umetničkom delu i poruka… Ideja mora biti jaka a analitička misao potrebna je za donošenje odluka šta da se radi, kako i zašto… Radi se i o kontemplaciji na urbano okruženje grada: šta ako tog objekta tu ne bi bilo…šta ako bi on izgledao drugačije… kako bi onda doživeli to mesto? Slika se bavi i odnosom: novi mediji (koje komentariše i parafrazira) i čovek, priroda.


Levo, slika, diSTRUKTURA, desno, slika, Jelena Bokić (srednji format)              


Nasuprot ovom bavljenju konceptom, rad Jelene Bokić na maloj, potpuno crnoj slici, grubog, zrnastog reljefa u stilu enformela, analizira strukturu materije, njenu taktilnost i boju, i naš, misteriozan doživljaj nje, dok se više drugih autora bavi apstraktnim, strukturalističkim istraživanjima fenomena formi, oblika, i boja ili fenomenologijom odnosa čovek – grad. 

Tako se Ana Knežević predstavlja sa serijom od 3 mala rada istog formata, 3D objekta-slike od pausa i drugih neutralno obojenih papira, naziva White balance (Beli balans), a Nina Todorović na crtežu Prepoznavanje obrasca, triptihu urađenom u kombinovanoj tehnici, grafit i boja na papiru, dimenzije oko 200x140cm, gde se od boja javlja samo tamnoljubičasta, kojim analizira fenomen fasada grada. Rad ove dve autorke može se svrstati pod analitički strukturalizam, jer one analiziraju određene strukture, materijalne i geometrijske i to, između ostalog, i u čisto apstraktnim okvirima, što predstavlja rad iz domena istraživanja geometrijske apstrakcije, ali i u okviru domena istraživanja iz oblasti lirske apstrakcija, pošto se oba ova rada bave i poetikom, prvi kroz razmatranje ideje transparetnosti, a drugi, ideja urbanizacije…Pojednostavljeno rečeno, prvi rad predstavljao bi rad o poetici transparentnosti a drugi o poetici urbanizacije. Radi se dakle o miksu, mešavini, i to balkanskoj, u kom se mešaju poetika i analitika, emotivni i racionalni pristup.


Triptih, crtež, Nina Todorović


Prisustvo ovog miksa potvrđuje nam i crtež Selmana Trtovca, E linija, triptih, grafit na papiru, dimenzija oko 200x200cm, koji se bavi istraživanjem 3 ravne horizontalne linije,  od kojih srednja ima u centru i jedan mali krug. Ove linije su iscrtane mnoštvom sitnijih grafitnih linija i bremenite jakim simboličnim energetskim nabojem. Ime rada govori da je reč o slovu, čime se u  jak vizueni naboj uvodi i reč, tekst…Takođe poetika, poetika slova! Poezija i jeste uvek rezultat koji proizilazi iz teksta i njegovog konteksta, koji je ovaj put izražen vizuelno (jak naboj)…


Crtež, Selman Trtovac


Slika Metamorfoze ili Alibi za retoriku utopijske arhitekture, grupe Dim Tim, koju čine Danijela Mršulja i Milenko Vasić, međutim, vrhunac je a ujedno i kraj svih strukturalističkih istraživanja, i pretvara se u čistu poeziju. Veličine oko 250x140cm, akril na platnu, urađena u segmentima, iz 9 delova, ona je naslikana sa tri boje: crno, belo i srebrno, i predstavlja sliku neke vrste Vavilonske kule, ovog puta u obliku pravilne piramide u crno-belo-srebrenom kvadratnom rasteru, što ovu sliku takođe može da svrsta u neku vrstu geometrijske apstrakcije kad to ne bi bila slika o gradu, jer na njoj su predstavljeni i drugi objekti, zidine, kule, kapije i slično. Srebrena boja daje slici neko čarobno, blago unutrašnje svetlo, koje ovaj grad određuje kao utopijski i to u smislu nekog utopijskog, harmonijskog reda ljubavi koji tu vlada, kao u pesmi Edgara Alana Poa  Anabel Li, na primer, pesmi o savršenoj ali nemogućoj ljubavi, punoj muzičke zvučnosti reči, harmonije, i jedinstva stiha, koji nas potsećaju i na vizuelne kvalitete i harmonijske balanse ove slike. Tako ova kvazi-apstrakcija, postaje čista poezija, ali slikarska… zaista neobičan miks…


Slika, DimTim (Danijela Mršulja i Milenko Vasić)

 

U ovim radovima, koji se bave strukturom, apstrakcijom, kvazi-apstrakcijom i poezijom, primećujemo da se javljaju ponavljanje tema i serija (kao kod Ane Knežević), radovi istih dimenzija uradjeni istom tehnikom (kao kod Nine Todorović), segmentirano polje slike (Trtovac, Dim Tim), dok su boje koje se koriste ugašene game: crno-belo, sivo, tamno ljubičasto, jer boje tu zaista i nisu važne, važna je struktura koja se analizira ili generiše… Ovo su radovi koji se bave mišlju i konceptima iz domena likovnosti, ali ne likovnošću samoj po sebi. Likovnost koja se generiše je zato konceptuane, apstraktne prirode i geneze…Zadatak umetnosti i jeste da se pita, analizira, i stvara, kako su tvrdili još stari grčki filozofi i estetičari, a ne da kopira i nameće već gotove šeme i obrasce, medjutim koncept ne interesuje sve umetnike na ovoj izložbi, neke od njih mnogo više interesuju njihove emocije, introspekcija.

Emocije, seksualnost, nasilje, strah, bol i tuga

Na ovoj izložbi, pored strukturalističkog, srećemo i blok umetnika koji se prvenstveno bavi emocijama. Taj blok naginje nadrealizmu i andergraundu, a interesuju ga najviše pitanja jakih tabuisanih emocija čije je javno iskazivanje često zabranjeno: nasilje, seksualnost, patnja, bol i tuga, smrt i dezintegracija ličnosti. Tek odnedavno psihoanaliza se izborila za slobodu razmatranja ovih tema javno, posebno u medijima kulture, tumačeči ih kao lekovite - put ka oslobođenju od teskobe. Opasno je ne govoriti o ovim temama, gomilati loša osećanja u sebi i izgubiti komunikaciju sa njima… Otkako se to desilo, sve većem broju umetnika počev od američkog andergraunda 60-tih, bolne emocije su glavna tema. To se vidi i na ovoj izložbi gde nas je iznenadilo koliko mnogo umetnika se time bavi, više od pola, što govori da su umetnici kod nas veoma anksiozni, ali i u prilog tome da smo još uvek slobodno društvo, verovatno kao rezultat bivšeg socijalizma, u kom su svi bili jednaki i nije trebalo sakrivati svoje mane kako bi se napredovalo...

Kod ove grupe slikara javljaju se sad boje, u njihovom punom sjaju, koje se koriste kao određeni simbolički jezik, ali i puno crnila, tuša, i grafita kod crtača, kao oznaka depresije i tuge…

Andrej Bunuševac, sa slikom Otac, oko 100x80cm, akril na platnu, izrazito kolorističkom, jakih boja, govori o bolu detinjstva bez ljubavi i pokidanim odnosima ljubavi u porodici. Na žutoj pozadini koja upozorava, postavljene su tri šematizovane žirafe odrubljenih glava, povezane izuvijanim crvenim linijama, vezama života. U gornjem delu slike, zemljano-braon bojom, u boji naše večne nesigrnosti, zemlje, jer nikad ne znamo da li će nam sledeća žetva roditi ili ne, ispisano je krupnim slovima - otac! Slično autorima vavilonske kule - piramide, i ovaj autor se izražava simbolično, samo što se ovde radi o patnji, a tamo o ljubavi.


Slika i autor - Andrej Bunuševac

 

I više drugih autora, posebno na crtežima, fokusira se na svoja uznemirena unutrašnja osećanja. Darko Stojkov, psihodelično iscrtava svoje crteže tušem i perom, laviranim tušem i gvašem, po raznim dnevncima koje nam zatim prezentira zajedno sa bivšim, skroz iscrtanim, ex-YU pasošem i  Indeksom, kao i svojim crtežima, u vidu jedne omanje instalacije koju ne možemo a da ne  primetimo, budući da je toliko prepuna emocija, mada je skromno smeštena u jedan čošak galerije.

Instalaciji crteža Predraga Damjanovića, malih i srednjih formata, Death proof (Dokaz smrti), tuš, papir i kombinovana tehnka, posvećena je međutim cela jedna soba, i to zatamnjena, sa crvenom foteljom koja se nudi posmatraču za sedenje i udobniju kontemplaciju, čija boja uznemirava…Teme su seksualnost puna tajni, inkvizitor pod maskom, Dart Veder, mračni Džedaj iz filma Rat zvezda kao i dalekoistočni okultizam, tema smrti i slično. Crteži su odlični ali su osećanja u crvenoj fotelji, mračna…


Instalacija, soba sa crtežima Predraga Damjanovića


Mračne dubine emocija i podsvesti nagoveštavaju i crteži Predraga Terzića, koji osvajaju svojom crtačkom veštinom i minucioznošću, ugalj i papir, srednji format, a koji u seriji variraju temu  jednog lika, prikazanog nekad torzom a nekad samo glavom, sa akcentom na njegov upitni, misteriozni pogled i ruke koje nešto traže… da li od nas, pitamo se, i brzo se sklanjamo… 

Pozitivne emocije,  sreća

Grupa koja se bavi emocijama nije koherentno beogradska, niti koherentno mračna, umetnici se bave i emocijama zadovoljstva, erotike i sreće.

Saša Stojanović, rođen 1968, iz Leskovca, završio FLU u Prištini, slikar radosti i detinjstva, kako sam sebe prezentira  - vizuelni umetnik, ilustrator, performer i aktivista, društveno je veoma angažovan i pozitivan. On se predstavlja slikom srednjeg formata, živih boja i jasnog crteža Svi mi nekom trebamo, na kojoj jedna slatka maca zaliva nekom cveće…Veljko Marković, 1984, student FLU u Beogradu, predstavlja se malom grafikom Srce, sa grafičkom otiskom jednog malog srca, u tehnici – belo na belom. Ovaj umetnik inače radi i ulične grafite, murale i akcije, i takođe je društveno veoma aktivan. Grafika je neobično dobro urađena a tema srca, prenosno – ljubavi u svetu i ljubavi među ljudima nas dotiče i dira…Katarina Petrović, jedna od najmlađih učesnica, rođena 1986, koja je slikarstvo studirala i u Parizu, u svom radu istražuje odnose između tela i uma, teksta i konteksta, kroz ideo-forme videa, performansa, fotografije i teorije. Njen crtež Lice, grafit na papiru, srednji format, veoma je intrigantan, i nosi u sebi višeslojne konotacije. Na njemu je predstavljeno lice žene bez lica, ocrtano samo konturama sa naglašenom materijalizacijom kose, što nagoveštava specifičnu taktilnost kose i osećaje povezane sa tim - fetšizam ženske kose u erotici i ljubavi, čime ističe meke, ženske principe koji su najčešće i pozitivni principi u prirodi (štite i omogućavaju održanje u prirodi). Drugi sloj rada je konotacija da nemanje lica znači nemanje udentiteta, i tiče se rodne problematike i položaja žene u društvu i porodici. Ovaj crtež potseća na nadrealizam ali je nešto je potpuno drugo! Radi se o analitičkom radu kojim se analizira ženska psiha i identitet, pri čemu je važno da je ovaj rad radila žena, a ne muškarac. Rad govori o upitanosti jedne umetnice o njenoj rodnoj pripadnosti i erotici kose kao delu njenog tela, nje same, fiziološki i psihološki.

Crtež, Katarina Petrović
 

Ovaj rad donosi na izložbu emocije jedne ličnosti koju zatičemo u stanjima upitanosti o sebi samoj i svom položaju u svetu. Jer, nema ličnosti bez pitanja i emocija, a robota, ima…Tako dolazimo do same srži umetnosti, koja se jednim svojim delom bavi i proučavanjem naše ličnosti, nas samih.

Emocije ovoj  izložbi daju neobičnu snagu i mi izlazeći sa nje shvatamo da smo prisustvovali nečem veoma ozbiljnom, što nas u prvi mah čak i plaši, jer, prave, velike emocije uvek plaše… Ozbiljna umetnost - kvalitet koji nas plaši?! Pre se radi ipak samo o tome da smo se od nje odvikli…

Bez daha

Za kraj ostavljamo dva rada od kojih je prvi ovu autorku ostavio bez daha, a drugi joj se najviše dopao.

Senzibilni crtež bez naziva, možda skica za neku od njenih instalaciju, a koji bi mogao da predstavlja, recimo, lulu od školjki napunjenu pink vunicom, vajarke Olivere Parlić , rodjene 1971, člana umetničke grupe Treći Beograd, srednjeg formata, na papiru, uradjen zlatnom i pink bojom, ovlaš i na brzinu, pun je fantazije, lepih proporcija, odnosa i boja, tako da ga je prijatno gledati… Zapravo, pravo vizuelno blago, a šta su i skulpture i instalacije ove autorke, nešto potuno specijalno, i nepomovljivo, što samo ona može da napravo, oznake jedne ličnosti i umetnost sa  ličnim pečatom i porukom, …

Crtež bez naziva, 140x120 cm. tuš na  papiru, iz serije Spiritualna igrališta (Spiritual Playground), slikara Nemanje Nikolića, rođenog 1987 i najmlađeg izlagača (25) ali koji već doktorira, inicijatora platforme U10 – ART SPACE,, izložbenog prostora koji promoviše rad najmladjih umetnika, a koji  se sem crtežom i slikom bavi i animacijom. Ovaj crtež, apstrakcija organske konotacije, sa ponovljenim motivima glava malih, simpatičnih Poltersgajst-a (kućnih duhova), koji lelujaju na sve strane i unose vedrinu nagoveštavajući živost i optimizam, šalu i zabavu. Crtački postupak je neformalno shvaćen i otvoren. Dozvoljeno je nekontrolisano razlivanje tuša i mešanje boja na samom papiru, uz minimalne intervencije kasnije. Sve to prezentira slobodu u umetnosti, stvaralaštvo shvaćenu kao igru i zadovoljstvo, sve ono što  nam je poslednjih trideset godina u Beogradu tako nedostajalo…


Crtež, Nemanja Nikolić

 

Zbog kratkoće teksta, nismo u mogućnosti da analiziramo rad svih autora, zbog čega im se izvinjavamo, ali možemo reći da su svi radovi podjednako intrigantni i kvalitetni.

Zaključak

Jedno moguće stanje savremene slike i crteža u Srbiji, oglasio se organizator povodom ove izložbe preko društvenih mreža, veoma skromno, a radi se zapravo o jednoj izuzetnoj izložbi na kojoj se nepretenciozno, u intimnom svetlu, predstavlja stvaralaštvo dvadesetak mladjih beogradskih autora i dve umetničke grupe. Beogradski miks, neponovljivo topao miris emocija u hladnim zonama analitičke geometrije i fenomenologije. Znatiželja i sistematičnost Zapada uz fanatizam Istoka… garantovano dobar rezultat… Na likovnoj sceni Beograda konačno se pojavila jedna ozbiljna grupa autora iskreno sklona istraživanjima i kompetentna za to, pri čemu i dovoljno velika, otvorena i fluidna.

Ovo je drugi selektorski odabir Milana Bosnića i njegova druga zapažena kolektivna izložba u galeriji MAGACIN u Beogradu. Prva izložba, Deviant mythology (Devijantne mitologije) održana je novembra 2012, i mada najavljena kao izložba bez diskursa ticala se andergaunda, i prva ga je posle dužeg vremena vratila u Beograd gde je on inače 70-tih i 80-tih, imao puno pristalica. Učesnici te izložbe bili su: Katarina Nina Antanasković, James Blond/Katarina Petrović, Jelena Bokić, Nikola Božović, Andrej Bunuševac, diSTRUKTURA, Alen Ilijić, Jamesdin, Peđa Jerotijević, Marina Marković, Veljko Marković, Branko Milisković, Anđela Mujčić, Svetonazor, Selman Trtovac i Zampa di Leone. Dosta od njih živi u inostranstvu i ovaj put nisu bili prisutni. U svakom slučaju treba zahvaliti Milanu Bosniću na njegovom trudu i angažmanu.

Nadamo se da ćemo Milana Bosnića, kao selektora, videti ponovo, uskoro.

 

 

O autorki teksta: 
Јadranka Ahlgren, rođena 1952, arhitekta, radi u okviru svog neformalnom studija, Studio JI, iz Beograda. Ima više objavljenih naslova u periodici iz domena umetničke kritike i esejistike a organizovala je i javne diskusione tribine sa temama iz umetnosti, kulture i arhitekture, poslednju 2012 u Beogradu sa gostom arhitektom Walterom Unterrainerom na temu: Povratak Arhitekturi. Radila je i pod prezimenim Mihić (devojačko) i Bunuševac (ranije udato). 

Kontakt: jadrankaahlgren@yahoo.com;
www.Scribd.com/Jadranka Ahlgren
www.Linkedin.com/Jadranka Ahlgren

 

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Tip of the day

Perfection is attained by slow degrees; it requires the hand of time.
 

Voltaire više
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services