U duhu kontekstualizma

S T A N O V A NJ E  I  I S T R A Ž I V A NJ E

Intervju sa beogradskim arhitektama Darkom Marušićem i Milenijom Marušić.

U svom daljem istraživačkom radu iz oblasti stanovanja na području bivše Jugoslavije, imao sam prilike da razgovoram sa još jednim beogradskim arhitektama koji su ostavili svoj trag u prostoru.

U zgradi tehničkih fakulteta u Beogradu, na drugom spratu, gde se nalazi i sam Arhitektonski fakultet, iza belih vrata pored oglasne table za studente arhitekture, smešten je Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije ili skraćeno IAUS. To je jedna mala naučna institucija koja se bavi istraživanjem, i uopšte istraživačkim radom, u sferi arhitekture. Na drugom nivou ovog, pomalo sakrivenog Instituta ove velike zgrade na Bulevaru, nalazi se kabinet, svojevrsni ofis poznatih arhitekata profesora u penziji Darka Marušića i Milenije Marušić. U ovom malom, njihovom kutku još se može videti stari crtački pribor, table, letraseti i ostalo, što je davno ostalo za nama i potpuno nepoznato novoj, digitalnoj generaciji. Pored svega, arhitekti Marušići i dan danas projektuju i rade sa velikom i ogromnom energijom i entuzijazmom.

01 | Arhitekti Milenija Marušić (1940) i prof. Darko Marušić (1940) 


Da li arhitekturu doživljavate primarno kao umetničku ili kao naučnu, tehničkotehnološku disciplinu?

Milenija Marušić: Na samom fakultetu profesori koji su mi predavali govorili su o arhitekturi kao multidisciplinarnoj disciplini, koja u sebi sadrži umetnost, nauku i tehniku. Znači nije se odvajalo. Takav je bio profil profesora koje sam imala sreću da slušam tokom studiranja. Posle toga, po diplomiranju, došla sam u Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije (IAUS). I bila je činjenica da je sam Institut, u stvari, u potpunosti nastavio tu liniju tretiranja arhitekture kao trojne discipline. Imala sam sreću da mi direktor bude Milorad Macura, čovek koji je bio ne samo izuzetan projektant, nego i naučnik. Bio je jako upućen i u tehniku i kompletno onoga što je logistika uz arhitekturu. On je takva ličnost koja je mogla samo da nadgradi i da podrži tu činjenicu da arhitektura ima trojna svojstva. On je insistirao, kao direktor, kao zaista autoritet, da se rade konkursi. Takođe je insistirao da se rade i istraživački radovi. Ne bih mogla da kažem naučni, ali više istraživački radovi koji su bili vezani za ono što ste recimo, eto, na konkursima radili. Isto tako je organizovao i seminare i simpozijume, koji su bili međunarodnog karaktera, gde su učestvovali stručnjaci sve tri discipline. Tako da nekako otpočetka, znači od školske klupe u amfiteatru pa sve do današnjeg dana ja tako arhitekturu i shvatam. I tako je na neki način i reprodukujem ako mogu tako da kažem. Ja njega stalno citiram, ali prosto moram. Macura je rekao: „Nemojte da tražite za svoje istraživačke radove (a morali smo da ih radimo da bismo mogli da ostanemo u naučnoj instituciji) neke teme iz opštih oblasti. Uzmite analizirajte stan na primer. Uzmite analizirajte jednu odaju u stanu. I to je takođe istraživanje. I to je takođe naučna disciplina. Ne radi u maniru, nego istraži.” Drugo, kad god smo radili projekte nikada nam nije konstruktivac-konstrukter (nikad nismo rekli statičar, nego konstruktivac) bio neko ko treba sad, posle nas, kad mi nešto izmislimo da „odradi”. On je nama uvek bio saradnik. On je bio isto i potpuno, kako da kažem, u istoj ravni sa nama kada smo bilo šta kreirali. Bilo da je to stan, bilo da je to nešto što je šire i komplikovanije stambene izgradnje. On je nama bio apsolutno isti, pravi saradnik.
Prof. Darko Marušić: Ja bih dopunio sa sledećim. Predložio bih naime da pogledate šemu majstora graditelja Le Korbizjea (Le Corbusier). On je sjajno u stvari odgovorio na ovo Vaše pitanje. On upravo razvrstava objekte prema tome koliko je tu prisutna umetnička komponenta u odnosu na inženjersku, tehničku i tehnološku. Pa je hram, ili spomenik, ili neki memorijal negde gde preovlađuje u stvari ta umetnička komponenta arhitekture. Dok se u toj skali negde stanovanje nalazi na sredini. On je ovako poređao nekih deset objekata gde stanovanje po njemu ima identičan procenat umetnosti, tehnike i tehnologije, da bi posle išao na zanate, na industriju, na mostove i tako dalje, gde preovlađuje ova u stvari inženjerska komponenta. Drugim rečima, to je u stvari naš stav da projektna tema određuje tu proporciju ove tri discipline. Ali kada je stanovanje u pitanju normalno da tu u stvari podjednako učestvuju umetničke i ove naučne, tehničke i tehnološke discipline. Na kraju bih pomenuo i Vitruvija (Vitruvius) koji stavlja znak jednakosti između funkcije, forme i konstrukcije (utilitas, firmitas, venustas). I to je dan danas u stvari važno. E sad, zanimljivo je u stvari da kroz pokrete u arhitekturi malo pogledate odnos tih komponenti. To je jako zanimljivo. Recimo, sigurno da Moderna favorizuje i tehnologiju i konstrukciju i funkciju, a ova umetnička komponenta je malo u stvari, da tako kažem, „ćušnuta” po strani.

Iz kog istorijskog segmenta arhitektonskog nasleđa najviše crpite inspiraciju u
svom radu?


Milenija Marušić: Nikad o tome nismo razmišljali. Jednostavno crpite iz svega onoga što vama, vašem senzibilitetu, i onome kako mislite da treba da radite, uzimate.
Ne bih mogla da kažem, ja koja sam zaljubljena u Egipat, da su mi piramide bile inspiracija. Ne, to nikako! Ili na primer, ne znam, crkva brvnara u Miličinici mi je inspiracija. Znači ono što vašem senzibilitetu odgovara i načinu na koji radite se jednostavno ne smešta ni u jedan istorijski period, nego se jednostavno uzima iz svakog perioda ono što je vama odgovarajuće. Mi smo inače duboki kontekstualci. Oboje. Uvek smo mislili da u stvari ono što tu sredinu, u koju treba da dođe objekat, ili neki ambijent, ili grupacija objekata, treba da „ušuška”, a ne da izazove neki utisak. Često se ljudi kada projektuju takmiče da li će to što oni rade nekako da izbije na vrh i da li će ono biti drugačije po svaku cenu od nečeg drugog. Mi smo uvek gledali da ono što radimo bude uklopljeno u sredinu, i prirodnu, i građenu, i istorijsku. Znači nije bio nijedan period određujući odakle bi se inspiracija crpila.
Prof. Darko Marušić: Ja bih samo dopunio time što je Mila rekla da smo kontekstualci. Te uticajne faktore na naša ostvarenja možemo da klasifikujemo kao tri osnovna:
prvi je program, projektna tema, projektni zadatak; drugi je mesto gde u stvari nastaje građevina; a treće vreme u kome nastaje građevina. To vreme je varljiva kategorija. Pod vremenom podrazumevamo znači počev od ideologije i društvenog uređenja, koja je posebno, kada je u pitanju stanovanje, izuzetno jedan značajni određujući faktor, do estetike vremena. Pada mi na pamet knjiga Umberta Eka (Umberto Eco) koji toliko relativizuje u stvari taj pojam lepote u svojim knjigama „Istorija lepote” i „Istorija ružnoće” i navodi primere čak onako anegdotski. U jednom intervjuu kaže: „Ja ne bih danas izveo Mona Lizu na večeru”. Ili kaže kad bi mogao Leonardo Da Vinči (Leonardo Da Vinci), kada bi se vreme eliminisalo kao faktor, da dobije sliku Pikasa. Šta bi onda on radio sa njom uopšte? To ilustruje u stvari taj relativitet. Sigurno da može da se crpi misao, a ne direktno aplikacije, kada je u pitanju ovo Vaše pitanje. Meni je zanimljiv primer odnosa prema nasleđu. Od nekog prostog citiranja tj. nekog kopiranja čemu je Postmoderna bila sklona, prenošenju oblika i timpanona i tako dalje. Mislim celog tog instrumentarija istorijskog u stvari. Mi smo pristalice da se prenosi misao obliku, a ne oblik. Znači to je generalno. Zato ne možemo da se vežemo za neki određen istorijski trenutak.

Vreme u kome ste se Vi formirali kao arhitekta pripada svakako periodu
modernizma. Kakvo je Vaše mišljenje o toj epohi? I kakve je rezultate dala ta epoha? I da li je epoha modernizma na tlu bivše Jugoslavije ostavila velike i brojne uticaje u projektovanju stambenih objekata? Da li su oni i danas vidljivi?


Milenija Marušić: Mislim da je epoha Moderne jedna izuzetna epoha. To je ne samo jedna revolucionarna epoha u svakom pogledu, nego i epoha koja u stvari nikada nije prestajala da funkcioniše ni dan danas. A da li je kod nas ostavila tragove – apsolutno velike! Pre svega to je deo grada u kome živite Vi i u kome živimo i mi. To je Novi Beograd. Za Novi Beograd se zna da je apsolutno jedinstven primer Moderne u svakom pogledu.


02 | Panorama Novog Beograda | Foto: Goran Anđelković, Mag. inž. arh. | 2013


Ono što je ovde bitno rečeno, a što je odgovor na Vaše pitanje – da je to zaista grad rađen po svim principima Moderne koja je u stvari, ako to mogu da kažem, jedan zdrav pokret. Apsolutno zdrav pokret i u bukvalnom smislu. Jer vi u stvari kada imate sunce, zelenilo, prirodu i mogućnost da se razvijate normalno u tom okruženju, znači zdravlje i u onom bukvalnom smislu. Mi smo na doktrinama Moderne uglavnom i počeli da radimo sve svoje projekte.
Prof. Darko Marušić: Ja bih se samo koncentrisao na ovaj deo Vašeg pitanja – kakve je rezultate dala ta epoha. To je dobar izraz epoha. Nijedan istorijski stil pre Moderne nije imao, pre svega, takav intezitet dejstva na sveukupnu svetsku arhitekturu. To je jedan globalni pokret. Možda je to početak ukupnog globalizma u kome smo danas. Te ideje, dakle, Moderne roñene u prvim decenijama prošlog veka su se jednostavno raširile po celom svetu i to je jedan pre svega akontekstualan pokret. To je jedan drastični raskid sa tradicijom i tradicionalnim vrednostima. Identinčna naselja, identične celine i identične objekte srećete bez obzira na klimatske uslove, bez obzira na tradiciju po svim kontinentima. I ta doktrina koja na urbanističkom nivou jasno definiše čak i tipološki odreñene urbane sklopove do pet pravila vezanih za same objekte (stubovi, krovna bašta, slobodan plan, horizontalne prozorske trake, slobodna fasada) u stvari je dakle široko prihvaćena i to se posebno iskazalo posle Drugog svetskog rata, kada je jednostavno bila činjenica da je porušeno enormno kao nikad u istoriji čovečanstva stambenih objekata i čitavih gradova. Onda se na tim krilima, rekao bih, Moderne i njenih principa pokazala kao sjajna jer je ona favorizovala i tehnologiju. Tada nastaju oni sistemi za proizvodnju stanova. Arhitektura postaje proizvod. Dakle, Moderna je jedan višeznačni pokret i više od pokreta. Ono što je u stvari zanimljivo da je to uopšte jedna karakteristika početka prošlog veka i da nije u pitanju samo arhitektura. Tad se pojavljuje apstraktno slikarstvo. Tad se to u stvari odražava i u književnosti, i u muzici i tako dalje. Posebno je jaka ta veza slikarstva i arhitekture. Mnogi od pobornika arhitekata su bili i slikari i izlagali su na Pariskim salonima. Događa se u stvari jednostavno da urbanizam Moderne razlaže tradicionalnu matricu. Nestaje blok. Nestaje ugaona kuća koja u stvari konstituiše blok. Jedno razlaganje stvarnosti prošle tradicije i stvaranje nove stvarnosti. To se i sa slikom događa. Ista ta dekompozicija. Kao Pikasova Gospođica iz Avinjona, koja se računa kao neko reperno delo 1907. godine kada je izložena, čiji elementi kada se spoje, koji sklapaju lice, dobijaju potpuno neke druge poze i značenja. Dakle, jedan izuzetan pokret u istoriji rekao bih.
Milenija Marušić: Tamo gde ste pitali za neke primere u Jugoslaviji, ja sam navela Novi Beograd zato što je on stvarno jedan grandiozni primer. Ali na primer meni je zanimljiv i Split III. Ako je Novi Beograd primer koji se može navesti, i Split III je takođe. Objekti Splita III su jedan zaista primer Moderne apsolutni. Iako smo prošli put o tome malo pričali da je to početak Postmoderne. Urbanistički možda, ali što se tiče objekata to je još uvek Moderna.
Prof. Darko Marušić: Mislim da svaki pokret treba posmatrati na dva nivoa: na urbanističkom nivou; i na nivou objekata i kuća. I ako je model Moderne prostor oko kuća, a Postmoderna kuća oko prostora, pričali smo na tu temu, Split III već na planu urbanizma pripada više tradicionalnom nego urbanizmu Moderne. U Moderni su sve kuće rastavljene. Nema u stvari spojenih kuća. One su slobodne u prostoru. Slobodnostojeće. A u Splitu III su kuće vezane i u funkciji su formiranja tog urbanog ambijenta ulice. Nema pešačke ulice u Moderni. Ali arhitektura ima osećaj uticaja Moderne.


03 | Naselje Split III (Hrvatska) |


Milenija Marušić: Danas, kada smo o tome nas dvoje razmišljali koji bi bio primer kod nas, sem Novog Beograda u celini, zaključili smo da je to blok u kojem Vi živite. To je blok 21, koji ima apsolutno sve odlike Moderne. Svaki od objekata u bloku 21 ima te odlike, i meandar, i soliteri.
Prof. Darko Marušić: Mila je rekla Split III. Ja sam se u stvari opredelio za blok 21, za Meandar kolege Čanka. To je izuzetan primer. Tu je i ravan krov. Tu su trake prozorske. I meandar kao urbana forma. To je u suštini slika Korbizjeova dva projekta - Ozaren grad i Grad za tri miliona stanovnika. Tamo ima sve nacrtano tipološki ovo. I to je tačno ovako, odatle, stavljeno na Novi Beograd, u blok 21.

04 | Blok 21, Novi Beograd |
 

Kako biste definisali Beogradsku školu arhitekture? I kakav je doprinos dala u
arhitekturi na ovim prostorima? Da li su i u ostalim bivšim republikama Jugoslavije postojale slične škole ili je reč o nekoj vrsti jedinstvene škole koje su imale nazive po gradovima? I da li je uticaj Beogradske škole arhitekture bio jak i u drugim krajevima ondašnje države (Slovenija, Hrvatska, BiH, Crna Gora, Makedonija)?


Prof. Darko Marušić: Ne bih rekao da je Beogradska škola arhitekture imala neki poseban identitet posmatajući školu u celini. Druga stvar je kada sada pređemo na Beogradski stan. To je drugo. A ako bi moglo, onda bismo mogli da identifikujemo identitet Beogradske škole kroz taj identitet Beogradske škole stanovanja. I to na planu funkcije, odnosno organizacije stana. Ako bismo mogli da govorimo, ovo je sledeći deo pitanja, da vidimo sada u kontekstu škola u regionu – Slovenija, Hrvatska i tako dalje. Mislim da je najizraženija bila slovenačka škola i da su svi sa prostora eks-Jugoslavije, iz ostalih republika, prosto nekako stalno imali usmeren pogled ka Sloveniji i slovenačkoj arhitekturi. Na kraju sila tih konkursa, koji su se odigravali što je veoma značajno uopšte za razvoj arhitekture i arhitektonske misli, Slovenci su bili superiorni. Pa evo taj pomenuti Split III, Mušič, i mlađi Mušič, Ravnikar... I danas se obilaze Ravnikarovi objekti. To su bila, rekao bih, izuzetna rešenja. Sećam se bio sam u žiriju velikog konkursa u Sarajevu, Betanija, veliko naselje. I učestvovali su arhitekti iz cele eks-Jugoslavije. Tu je stvarno moglo onako da se identiteti i arhitektura iz pojedinih republika jasno pročitaju i prosto onako međusobno uporede. Tu su Slovenci baš odskakali. Pa i ako danas posmatramo stvari mislim da opet u regionu vodi Slovenija kada je u pitanju stambena arhitektura. I Hrvatska bogami. Hrvatska je napravila velike korake. I tako da su one danas, čini mi se, kada je u pitanju ovaj eks-jugoslovenski prostor, opet vodeće što se tiče arhitekture. Možda Beogradsku školu arhitekture upravo karakteriše to što je težište u nastavi, u istraživanju, u projektima koji su bili zadaci studentima. Upravo je stanovanje bila dominantna tema. Eto, da li je sad taj uticaj Beogradske škole arhitekture bio jak? Pa i ne baš. Ovaj segment, kažem, stanovanja je imao uticaja tj. Beogradski stan. Da li možemo govoriti o jedinstvenoj školi arhitekture koje su imale nazive po gradovima, kao Beogradska škola? Pa bili su slični programi. Ja sam baš i u Sloveniji bio ispred fakulteta tada. Bilo je dijaloga. Bilo je permanentno sistematizovanih, sistematično-organizovanih okupljanja fakulteta i razgovor o nastavnim programima. Dosta je, drugim rečima, arhitektura nekako u problemima jedinstveno tretirana. Sećam se u stvari da su bili ti nastavnici, prodekani za nastavu i tako dalje na tim savetovanjima. Ja se sećam tog savetovanja baš u Ljubljani, gde je domaćin prezentirao svoj program. Onda smo diskutovali i prezentirali svoje programe. Onda smo mi nešto preuzimali. Sećam se da se Zagrepčanima jako dopadao naš nastavni program i da su oni previše otišli u inženjerstvo. Recimo favorizovali su predmete procentualno viši nivo statike u odnosu na druge projektantske predmete. Onda su oni to korigovali baš. Znači rekao bih da je postojao jedan, može se reći, jedinstveni model nastave. Da nije tu bilo kao što je sada, čini mi se, te razlike. Odnosno danas nemamo ni uvid u stvari, niti neki preterani kontakt između škola. Znate, škola je uvek odraz tog društevno-političkog konteksta. Nije nikada elaboriran taj fenomen Beogradske škole stanovanja. Ja sam nešto pokušao i držao sam predavanja i tako dalje. Šta je recimo ono što se dosta razlikovalo i čega nije bilo na beogradskom fakultetu. To je ta pejzažna arhitektura. Odnos prema pejzažu. I to je u stvari uveo baš arhitekta Peter Gabrijelčič, dekan fakulteta u Ljubljani. Uglavnom su ovde preovlađivale urbane teme tj. gradske teme. On je obrađivao pejzaž. Oni njegovi divni crteži. To mi je ostalo onako u sećanju i dan danas. I u stvari sada arhitektura u tim predelima gde priroda preovlađuje i nije slučajno. Sećam se tada je Borbina nagrada bila za sve republike i onda je bilo strašno zanimljivo kada Slovenci pošalju za nagradu provlačenje auto-puta kroz pejzaž i oblikovanje svih onih elemenata, od ograde do onih prostora ispod petlji, gde učestvuju i arhitekti u projektu auto-puta pored saobraćajaca. Kao i sada ovaj most na Adi. Meñu ravnopravnim autorima je i kolega Gabrijelčič.
Milenija Marušić: Takođe ima auto-put gde je arhitekta bio glavni čovek, a to je Brana Jovin. Auto-put sa svim onim što je u stvari auto-put kroz Beograd. Evo Brana Jovin u stvari oblikuje isto. Pogledajte samo Mostarsku petlju.


05 | Most preko Ade Ciganliije | foto: Goran Anđelković | Mostarska petlja, Branislav Jovin


Primetno je da su tadašnje generacije negovale kult osnove i da se na taj način
formirao Beogradski stan. Da li nam možete reći nešto više o tome? Koje su prednosti i potencijali Beogradskog stana, a koje mane?


Milenija Marušić: Šta podrazumevate tačno pod kultom osnove? Ako pogledate prve blokove Novog Beograda, gde je taj Beogradski stan onako „legao” pre svega, kada pogledate blok 23 i tako dalje. Nije to samo kult osnove. To je jedna odlična arhitektura ukupno gledano. Jeste da se polagalo mnogo na to da stan funkcioniše, ajde da kažemo, u osnovi kako treba. Ali je on uvek imao i onaj deo koji je u stvari zid, fasada i prozor. Pratio ga je. Znači nije bilo izdvojeno.
Prof. Darko Marušić: Ovo treba staviti pod navodnike - „kult osnove”. Malo previše reducira u stvari. Svodi na crtež odnosno osnove. Ja sam održao predavanja na temu Beogradskog stana. Tu sam pokušao prvi put, ja imam neku tu čini mi se posebnu ulogu ipak, da ga definišem. Da li ste čuli za časopis „Arhitektura i urbanizam”? To je i dan danas u stvari aktuelno i još živi. Bio sam u redakciji časopisa „Arhitektura i urbanizam” i onda sam se dogovorio da tema bude stanovanje. Onda sam krenuo da ureñujem, što je bio još jedan zamašan posao bogami. I to je ispalo praktično više od časopisa. To je bio neki trobroj. I onda sam odlučio da taj fenomen Beogradskog stana koji je tako bio u vazduhu, pričalo se o njemu i tako dalje, da na neki način u stvari obradim i onda je provejala ta serija konkursa, više tekstova o tom Beogradskom stanu. Ja sam u uvodniku napisao da je valjda prvi put upotrebljen taj termin „Beogradski stan” baš onako eksplicitno i javno u vidu objavljivanja informacija. Ali sam takođe stavio opasku da je to fenomen koji treba da se maltene naučno istraži. Ipak je to jedno zvučno ime. Pre dve godine kad je ovde organizovana serija predavanja, gde je kolega Čanak pričao o modelima stanovanja, i ja sam takođe bio u okviru toga. Vlada Lojanica je u stvari radio i organizovao sve to i mene pozvao da govorim o tom Beogradskom stanu. Ja sam se onda našao u situaciji ajde da pokušam bar da napravim neki koncept elaboriranja tog fenomena. Da on prosto u stvari dobije šta je to, zašto je to, koji je to identitet i da li može uopšte da ponese jedno takvo odgovorno ime. I pokušao sam da sistematizujem šta je to Beogradski stan u nekih deset tačaka. Šta je to novo kada je u pitanju organizacija stana. U stvari to je odgovor konkretno na ovo pitanje. Šta je to novo? Šta je ponudio u stvari stan? Počev od koncepta nekog tekućeg prostora što je jedna od tačaka doktrine Moderne, Misov (Mies Van Der Rohe) tekući prostor, koji omogućuje ovaj tačkasti konstruktivni sistem i tako dalje, do specifičnih organizacija počev od biološkog ritma dan-noć, do kružnih šema, do objedinjavanja dnevnih prostora, fleksibilnosti, do odnosa brutoneto, komunikacije, fasade i tako dalje. Znači to su sve neki elementi Beogradskog stana. I ono što je još zanimljivo, a to je vreme konkursa na kojima se taj Beogradski stan afirmisao. To je serija konkursa kao što su bili novobeogradski. Ali sećam se kada su svi dolazili na te velike izložbe. Bilo je puno radova. Mislim potpuno je nekako to vreme baš onako, može se reći, ipak funkcionalizma, gde je u prvom planu bio objektivno stan. Jedva smo čekali da vidimo tuđe radove. To je bio potpuno onako jedan veliki prostor gde su se mogla videti rešenja. To je vreme stana u stvari. Ili svet stana kako sam oslovio jednu svesku odnosno skrpitu.

Da li su i u ostalim krajevima bivše Jugoslavije postojale slične tendencije, poput
Beogradskog stana? I da li je ideja Beogradskog stana imala uticaja i na ostala područja bivše Jugoslavije?


Milenija Marušić: Ja sam bila 1988. godine urednik edicije časopisa „Katalog stanova JNA” na tlu cele Jugoslavije. Obzirom da je vojska jako puno gradila po celoj bivšoj Jugoslaviji i da su imali svoje normative koji su bili zasnovani na normativima koje je napravio Mihailo Čanak, i koji su bili kako da kažem ugrađeni u Beogradsku šemu stana, onda se može reći da je preko normativa, preko takvog velikog investitora kao što je bila vojska, po celoj zemlji ta šema nekako bila raširena. Da li je ona i koliko je imala uticaja to se može videti. Dakle, u tom katalogu stanova JNA, gde sam ja bila urednik, skupljala sam po celoj zemlji najbolja rešenja stanova. Sve vojne oblasti: Split, Skoplje, Ljubljana, Zagreb, Niš, Vojvodina i tako dalje. Tako da se u stvari iz toga može videti kad se prelista šta i koliko je Beogradska škola stanovanja imala uticaja na celu zemlju. To je bila masovna izgradnja.

Poznato je da je u tom posleratnom periodu bila velika i masovna izgradnja. Koliko je stanova tada godišnje projektovano na tlu Beograda i bivše Jugoslavije?
Milenija Marušić: Masovna izgradnja je značila 10 000 stanova obavezno svake godine. To je bila u stvari takva produkcija da se to moralo ispuniti. To su političari odnosno gradonačelnik i njegov pomoćnik apsolutno vodili. Oni su dolazili na gradilište svaki drugi dan. Sad govorimo na primeru Ceraka gde su se praktično produkovali elaborati. Samo su izlazili jer se moralo svake godine 10 000 stanova izgraditi. To je bila masovna gradnja.


06 | Naselje Cerak-vinogradi | foto: Goran Anđelković


Prof. Darko Marušić: To se zvalo takozvana društveno usmerena stambena izgradnja gde se smatralo da svi ljudi koji nemaju stan da treba da ga dobiju. To je bila ta briga o čoveku.

Da li su konkursi bili idealna mesta za probijanje novih koncepata i ideje
stanovanja? I u kojoj meri su bile smele i radikalne ideje?


Milenija Marušić: Mislim, kao što se zna, konkursi su jedini način da se dobije najbolji kvalitet, jer tu u stvari praktično iznesete sve ono što znate. Da li je bilo i smelih ideja? Bilo je ideja smelih. Konkursni uslovi su bili takvi da se vi pitate hoćete li ih poštovati ili nećete. Jer kada rešite da ih ne poštujete onda uradite kako vi mislite. I ako su stvarno rešenja bila dobra, žiri je, koji je uvek bio kvalitetan, posebno su birani članovi žirija kao stručnjaci za tu oblast, te smele ideje nagrađivao nagradama van konkursa. To se tako zvalo. I svi smo išli prvo to da vidimo pre nego prvu nagradu na konkursu, jer je on time što smatra da su ga sputavali uslovi koje je konkurs propisao, u onome što misli da je tu najbolje da se uradi i uradio je pa šta bude. Tako da je bilo toga. To je odgovor na to da li je bilo radikalnih i smelih ideja.
Prof. Darko Marušić: Da, ovo je dobro pitanje u stvari. Tačno upravo to. Ono što je zanimljivo kod konkursa tu nije preovlađivala ona pragmatična ideja učesnika kako to da uradim da bi ovo moglo da prođe. Nego su bili potpuno svesni da idu čak mimo uslova konkursa da svoju ideju zaista saopšte, svesni da nemaju šansu da osvoje neku regularnu nagradu. Onda su uvedeni ti otkupi van konkurencije, čak i nagrade, gde je neko išao smelo sa idejom čime je ušao u polemiku sa programom konkursa i čime je u stvari pokazao da na tom mestu ne treba da se pravi soliter. I on nije mogao nikako da dobije nagradu za izvođenje jer su tu bili odreñeni urbanistički uslovi. I tu je čak konkurs da kažem prosto davao neke ideje koje su ispred vremena. To je bila zasluga konkursa.

Kakva su Vaša iskustva prilikom projektovanja stambenih objekata i naselja u to
vreme? Koji su najčešći problemi bili u projektovanju istih?


Milenija Marušić: Mislim da su problemi u projektovanju uvek isti. Bili su užasno kratki rokovi. I danas su kratki. Znači to je uvek bio glavni problem ako hoćete da uradite sve ono što mislite da treba da se uradi. Ne samo u konkursu kao periodu izrade projekta, nego i glavne projekte, izvoñačke detalje i uvek smo imali projektantski nadzor na gradilištu. E sad, za to je potrebno jedno ogromno vreme i jedna ogromna energija. I glavni problem sa kojim smo se susretali jeste bio problem sa rokovima. U svim fazama izrade. I u konkursu. U konkursu je znate da ga uvek radite u ponoć i pošto se slalo na primer u Sarajevo, vi nosite to na železničku stanicu i molite onoga što da udara pečate da vam udari pečat od prošlog dana, a ne od ovog sledećeg, jer će vas eleminisati sa konkursa. Uvek su rokovi bili problem. I kod konkursa i kod izrade projekata. Jer vas investitor uvek čeka i onda zada strašno kratke rokove. I za glavne projekte, i za izvođačke detalje, a i za samo izvoñenje su bili kratki rokovi, pošto smo u svim fazama učestvovali. Na primer kada se Cerak radio, mi smo bili sa biroom na gradilištu. Nismo bili ovde. Bili smo u barakama zajedno sa izvođačima. I, naravno, uvek investitor ima svoje želje. To su uvek bili kompleksni i veliki investitori, bilo da je to vojska, bilo da je to Beogradska zajednica stanovanja, bilo da je to neki sekretarijat koji je raspisivao konkurse, pošto su uvek državne institucije raspisivale konkurse. Nisu privatnici. I uvek sa društvom arhitekata odnosno sa savezom arhitekata. Oni su imali svoja stručna tela koja su vršila vrlo detaljne revizije. I, naravno, uvek je tu trebalo se izboriti za ono što mislite da je dobro sa tim telom koje se zvalo revizija, kontrola i tako dalje. Naravno i u izboru materijala. Uvek ste morali da se borite za neki materijal, kao i danas, koji mislite da bi trebalo da bude u odnosu na ono što investitor na primer najlakše određuje, najzgodnije mu je, i tako dalje.
Prof. Darko Marušić: Da, za razliku od današnje situacije, građevinska industrija je bila izuzetno razvijena i velika. Ogromna građevinska preduzeća su bila u stanju da realizuju ta velika naselja sa po nekoliko hiljada stanova u stvari, a i bili su čak prisutni i u drugim zemljama – Rusiji, Africi i tako dalje.
Milenija Marušić: Bile su ne samo velike građevinske firme koje su mogle da izvedu kompletno naselje i koje su imale svoju fabriku na primer montažnih elemenata. Nego je bila građevinska industrija u celoj zemlji razvijena. Nije bilo fabrike u celoj Jugoslaviji, znači od Vardara do Triglava, koju mi nismo obišli. Jer na primer hoćete žutu opeku, oni kažu nema. Kako nema? Onda sednete u kola i idete i tražite fabriku žute opeke. Ili recimo prozor koji ima dimenziju štoka i krila onako kako mislite da bi trebalo da bude, a ne onoliko koliko ti nudi onaj odavde. Tražite, nađete, kopate, ali pošto je bilo mnogo fabrika mogli ste da birate. To su bili, kako da kažem, tekući i normalni problemi. Ako se mogu uopšte nazvati problemima.

Da li su postojala neka istraživanja u oblasti stanovanja, kako na području
Beograda tako i na prostorima bivše Jugoslavije? Da li su izgrađeni stambeni objekti i naselja takoñe bili u procesu istraživanja, pre svega u smislu kako se stanari osećaju u njima i kako žive?

Prof. Darko Marušić: Da. Dakle arhitektura stanovanja nije se manifestovala samo u
pojavnim oblicima arhitekture u naseljima i u samim objektima, nego je arhitektura stanovanja bila i predmet istraživanja. U pitanju je veliki broj savetovanja u raznim republikama. Posebno u Srbiji odnosno u Beogradu. To je sigurno kolega Čanak o tome govorio koji je jedan od vodećih aktera te jedne istraživačke dimenzije koja je posredno takođe uticala i na pojavu tog fenomena Beogradskog stana. To je takođe sastavni deo rekao bih kad je u pitanju identitet Beogradskog stana, a i takođe su vršena i ta postistraživanja izgrađenih naselja, tako da zbilja to možemo identifikovati kao vreme stana i vreme stanovanja, kada je u pitanju sveukupna arhitektura. Što je u krajnjoj liniji danas isto. Jedino arhitektura stanovanja ima kontinuitet kroz istoriju. To ne prestaje. To se ne zaustavlja. Čak su i u vreme bombardovanja kranovi radili. Danas je, u stvari, praktično sve stalo i zamrznuto. Danas svi kranovi stoje. Nema ništa. Grade se samo socijalni stanovi. Govorim o tome da je u arhitekturi najvitalnija u stvari ta arhitektura stanovanja.

Prilikom projektovanja stanova postojali su određeni normativi. Kakvo je Vaše
iskustvo u korišćenju normativa za projektovanje stambenih objekata? I kada možemo govoriti o nastanku prvih i pravih normativa? Kakve su razlike između armijskih i civilnih normativa u to vreme?


Milenija Marušić: Znate šta, uvek projektanti kukaju na normative. Međutim, danas se pokazuje kako se gradi strašno haotično i bez nepoštovanja normativa. Nisu zadovoljeni ni osnovni higijenski i zdravstveni standardi. Pokazuje se da su normativi jako potrebni i da su bili vrlo korisni i da su bili ugrađeni u sve ono što je bilo kako god da nazovete Beogradska škola stana ili stan ili projektovanje i građenje stanova uopšte. Prvi normativi jako dobro napravljeni su izašli 1983. godine, a radio ih je Centar za stanovanje Mike Čanka. Sigurno znate za te normative. Pre toga su bili takođe normativi za minimalni standard stanovanja. Bilo je normativa i ranije. Kukali smo naravno kao projektanti na normative. Na primer kažete zašto sad kupatilo u dvosobnom stanu ima 3.5 kvadrata, a na primer u šestosobnom ima 5 kvadrata. Kao da dve osobe koriste kupatilo u isto vreme, a nikad tako nije. Znači bilo je nekih tako više anegdotskih nego stvarnih primedbi na normative. Mi nikad nismo normative doživljavali kao prepreku. Uvek su nam služili, u stvari, da napravimo dobar stan. I nikad nismo imali nikakve probleme sa njima. Vojni normativi su nastali apsolutno naslanjajući se na Čankove normative iz 1983. godine sa odreñenim dopunama koje je vojska imala. Na primer da svaki stan mora imati 0.6 kvadrata plakara ugrađenih. Jednom je bilo to 0.6, a jednom 1.2 kvadrata i tako dalje. I vojni normativi su imali dopunu vezanu za prateće prostorije, ne znam, mora biti stan za domara, moraju imati interfon i tako dalje. Ranije su normativi bili jednaki za ceo prostor bivše Jugoslavije. Bilo je razlike u civilnim normativima između republika. U vojnim ne, samo u civilnim. To se može videti u ovoj ediciji o vojnim stanovima JNA u Jugoslaviji. Vojni stanovi i vojni normativi su klasificirani prema broju članova porodice i prema činu. To su dva elementa za dodeljivanje stanova i za projektovanje stanova. Znate šta je bilo kod vojske još zanimljivo? Mi smo radili uglavnom dosta konkursa gde je vojska bila investitor. Između ostalog je i u Ceraku bila vojska zajedno sa civilima. To je bila potpuna mešavina. I zanimljivo je da je konkurs za Cerak rañen da su se morali dati svi projekti, morala se dati organizacija gradilišta, morala se dati cena i rokovi građenja. Tako da smo mi sa građevinskim preduzećem „Napred” to radili. Oni su znači dali konstrukciju, dali su cenu, dali su organizaciju gradilišta. Sve smo to zajednički radili i mi smo dali rešenje. Inače, ajde to je mala digresija, Cerak je naselje koje ima 60 metara razlike u visini i detaljni urbanistički plan koji na sreću nije bio obavezan. To je ono što je Darko rekao konkursi su bili urbanističko-arhitektonski. Cerak je imao „kobasice” tj. tako su se pružali objekti odnosno nisu pratili teren nego su bili upravno postavljeni. I to je bila jedna sasvim druga situacija i što se tiče ne samo našeg stava kako treba projektovati nego i cene. Mislim napraviti stepenasti objekat je bila potpuno druga priča. Htela sam da kažem ovime koliko su se vojni investitori kruto držali pravila odnosno propisa. Mi smo radili konkurs za Cerak gde su bili stanovi od garsonjere do troiposobnog stana. Znači sve vojne strukture su bile zastupljene. Radili smo konkurs za naselje Cvećara u Beogradu, gde su bili stanovi za više vojne činove. I radili smo konkurs za dvojne kuće gde su stanovali najviši vojni činovi. I sve pod istim normativima. Mi nismo smeli na Dedinju u dvojnoj kući da napravimo veću dnevnu sobu nego što je 20 kvadrata i onda smo se dovijali kako će terasa da uđe u kuću i kako ćemo napraviti kontakt terase i dnevne sobe, tako da u stvari kada sedite u dnevnoj sobi imate utisak da je ona od 40 kvadrata, a ne od 20. To su bili stanovi za Mamulu, pa su bili stanovi za Kadijevića, pa su bili za najviše vojne rukovodioce. Radili smo za sve. To su bili konkursi isto. Vojska je raspisivala konkurse. Nismo mi to dobili onako na lepe oči. Sve je bio konkurs. I niste smeli da pređete određene dimenzije i mere! Vraćali su vas! Kažem vam kolika je bila borba na primer za kupatilo, kada smo im rekli: - Pa dobro, je l' dvoje ljudi koristi WC šolju ili jedan čovek? Dajte da budu ista kupatila, malo veća nego što su bila propisana. Vojno kupatilo je bilo 3.40. To je mislim strašno malo. Pa smo se jedva izborili da budu kupatila recimo 4 kvadrata u svim stanovima. Jesmo pitali njih, a oni nisu mogli da odgovore da li dva čoveka koriste kupatilo u isto vreme. Pre Čankovih bili su savezni normativi. I vojni su bili savezni, odnosno bili su normativi SFR Jugoslavije. Oni su bili pre Čankovih i bili su za sve. Mislim da ih je napravio Zavod za standardizaciju Jugoslavije. Čanak je napravio 1983. godine Beogradske normative. Mi smo radili po još jednim normativima koji nisu bili Čankovi. To su bili Vojvođanski normativi, pošto smo radili jednu stambenu kuću u Novom Sadu. Oni se nisu mnogo razlikovali od Beogradskih. Znači pretpostavljam, ne znam kakvi su bili normativi u Hrvatskoj i Sloveniji, ali ne verujem da su bili mnogo različiti. Pogotovo mislim da nisu jer je na primer vojska, kao najveći graditelj stanova u bivšoj Jugoslaviji, imala jedinstvene normative za celu zemlju.
Prof. Darko Marušić: Prisećam se kad sam spremao ono predavanje baš u vezi normativa da su negde do šezdesetih godina važili normativi za celu eks-Jugoslaviju, ali je tu bilo dimenzionisano otprilike mali, srednji i veliki stan. Otprilike tako nekako. Nekako naivno zvuči, ali tako je bilo. I ovaj je do, ne znam, 50 kvadrata, ovaj do 60 i ovaj do 70. I tačno, kada vi pogledate te kuće iz tog perioda pedesetih i šezdesetih godina, znači pre Novog Beograda, to su oni kao maltene radnički stanovi i tako dalje. Dakle, postoji to. Oni su bili saveznog nivoa.
Milenija Marušić: Ja samo znam isto tako na primer da jednosoban stan u Crnoj Gori nije bio isti kao jednosoban stan ovde. Jednosoban stan u Crnoj Gori je bio stan koji ima jednu spavaću sobu. Dnevna soba se nije računala u sobnost stana. A kad kažeš jednosoban stan u Beogradu, ili jednoiposoban ajde, onda se računa da je jedna soba u stvari dnevna soba. Znači oni su imali jednosoban stan ono što je bio naš dvosoban.
Prof. Darko Marušić: Ono što ima Evropa sada. Samo se po sobnosti računaju. Dnevna soba se ne računa.

Da li su naši standardi i normativi projektovanja stanova bili stroži u odnosu na
tadašnje standarde i normative u Evropi (npr. Nemačka, Francuska, ...)?


Milenija Marušić: Znam da smo uvek gledali na primer da normativi zavise od standarda zemlje. Tu nema diskusije. I kada smo mi projektovali i trebali da rešavamo neke stanove ili bilo šta drugo, mi smo u stvari gledali na primer francuske ašile (aschilles) stanove. To su stanovi za socijalnu kategoriju. Znači naši normativi su praktično bili normativi koje je Evropa imala za socijalno stanovanje.
Prof. Darko Marušić: Sad se primenjuju ti isti Čankovi normativi za stanovanje. Mi svi
stanujemo u socijalnim stanovima u stvari. Mislim, standardi su u proporciji životnog standarda odnosno ekonomske moći države. Ovi iz 1983. godine kretali su se od 16-18 kvadrata po osobi. A Nemci u isto vreme imaju od 22-25. Taj normativ od 22-25 kvadrata po osobi omogućava da se dnevna soba ne računa, nego samo sobe i da se ne spava u dnevnoj sobi. To je znači jednostavno ogledalo ekonomske moći društva i sredine i tu se propisuju dokumenti od generalnog plana pa nadalje. Vi posle onda pravite po normativima i razvijate sve koliki je špajz, koliko je kupatilo i slično. Ali kad vam kaže 16-18 kvadrata po osobi onda je to potpuno jasno. Ali pored onoga što je Mila rekla, ja bih rekao da postoji jedna interakcija izmeñu normativa i tog Beogradskog stana - tih šema, jedna vrlo konstruktivna i stimulativna, i da su upravo ta ograničenja bila izazov da vi u toj zadatoj kvadraturi, pa imate još odgovarajuće konstruktivne sisteme, imate dosta naizgled suženo polje kreativnog, da napravite odlično rešenje. Ja mislim da je to baš bilo jedno stimulativno polje da vi u tim uslovima ograničenja naizgled u stvari ostvarite vrednost. Može se reći da su normativi stimulisali otvaranje, povezivanje prostora, kružne veze i tako dalje. Učiniti komunikaciju u stvari prostorom življenja i boravka. Aktivno prostor komunikacije ukuljučiti u ukupan prostor stana. Znači da je u stvari tu, rekao bih, ta interakcija između normativa i ovog stvarno pozitivna. Nekako razvija kreativnost.

Koji su se konstruktivni sistemi koristili na prostoru bivše Jugoslavije? I kakva
iskustva imate sa njihovom primenom u procesu projektovanja?


Milenija Marušić: Koristili su se svi sistemi. Uglavnom su se koristili prefabrikovani sistemi, pošto je bila masovna gradnja. Kao što smo bili rekli sva velika građevinska preduzeća imala su svoje fabrike sistema. Koristili su se, ajde da kažemo, konstruktivni sistem panelnih zidova i konstruktivni sistem stubova. Mi smo imali sreću, a i zaljubljeni smo u skeletni konstruktivni sistem. Ali hoću da kažem kad god smo radili, a radili smo prvo Cerak, mi smo radili stalno u tačkastom konstruktivnom sistemu. On omogućava da ti napraviš jednu organizaciju stana gde te u stvari ne sputava zid. I uvek smo se borili sa našim konstrukterima da nema mnogo zidova za ukrućenje u tom tačkastom sistemu. Tako smo radili blok 61 na Novom Beogradu.


07 | Blok 61 | Arhitekti Milenija Marušić, Darko Marušić i Milan Miodragović | 1971-73.


Prof. Darko Marušić: Znate li koliko sam ja ovde afirmisao taj Žeželjev sistem u koji smo stvarno zaljubljeni? Bio je naučni skup posvećen Žeželju. IMS je organizovao. To je bila stogodišnjica rođenja Žeželja. I skup je obradio sve što smo radili u Žeželju. Dosta smo radili i prosto kada čovek uzme to i posmatra sa tog aspekta zaključuje da vam, pre svega, taj Žeželjev sistem pravi matricu u koje se vi udevate. Kao da imate ukrštene reči. Imate onako sve nacrtano.

Z  A  V  R  Š  N  A   R  E  Č

Iz ovog razgovora sa arhitektama Marušićima može se zaključiti da fenomen kao što je Beogradski stan u suštini nikada do kraja nije bio definisan. Uglavnom, on još uvek lebdi u vazduhu. Svakako ostaje da se ovaj fenomen i dalje istražuje i ispituje kako bi dobio svoj oblik i oličenje naučnog tipa, kakav po pravilu i zaslužuje. Takođe se pokazuje i kao bitna činjenica da su na takva rešenja u arhitekturi u velikoj meri uticali faktori kao što su normativi i određena situacija u kojoj se to odvijalo. Upravo su ta ograničenja i minimalni standard dali zaista dobra rešenja u takvim okolnostima. Treba pomenuti da su upravo ti normativi uveli red, stvorili sređenu situaciju i otvorili mogućnost razvoja pravne regulative u oblasti gradnje objekata širom bivše Jugoslavije. Na taj način se postavio jedan odreñen kvalitet arhitekture koji je bio na vrlo visokom nivou tada u Evropi. Značajnu ulogu su igrali i konkursi koji su raspisivani širom zemlje jer se preko njih razvijala arhitektonska misao i svest, te na taj način se nadograđivao kvalitet arhitekture tog doba. Svakako je da su u ovom intervjuu iznesene mnoge stvari i podaci koji mogu da posluže u daljem procesu istraživanja ove teme iz oblasti stanovanja na području bivše Jugoslavije.

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services