Pakovanje stana kao umetnička veština

S T A N O V A N J E    I    I S T R A Ž I V A NJ E

Intervju sa beogradskim arhitektom Mihailom Čankom

U svom daljem istraživačkom radu na temu stanovanja, nastavio sam sa intervjuisanjem značajnih arhitekata koji su delovali na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Posle intervjua sa splitskim arhitektom Dinkom Kovačičem i zagrebačkim arhitektom Bogdanom Budimirovim, na red su došli i beogradski arhitekti.

U Beogradu, u rezidencijalnom naselju Topčidersko brdo, živi  poznati arhitekta dr Mihailo Čanak (1932), koji je najveći deo svog stvaralačkog opusa posvetio problematici stanovanja. On je jedan od retkih arhitekata koji se pored projektovanja bavi i naučnim radom, vrlo vešto kombinujući oba ova segmenta u složenom procesu stanogradnje. Njegovi objekti širom Beograda, Srbije, a i bivše Jugoslavije koji su i posle više decenija u punoj funkciji, jos uvek svedoče o njegovom izuzetno obimnom stvaralačkom opusu.


01 | Arhitekta Dr Mihailo Čanak – čika Mika | 1932


Inače, arhitekta Mihailo Čanak je u beogradskim krugovima poznat i pod nadimkom Čika Mika. Tako ga svi zovu, od prijatelja, kolega, do dece koja su išla, ili idu, ili tek treba da idu na njegov pripremni kurs za studije arhitekture. Među polaznicima ovog pripremnog kursa bila je svojevremeno i moja malenkost. Čika Mika Čanak je tokom svog projektantskog delovanja prošao kroz nekoliko konceptualnih faza u formiranju svoje arhitekture. Svaka od ovih faza ostavila je neizbrisiv trag u prostoru. Takođe, u planovima njegovih kuća ostaće onaj prepoznatljiv način pakovanja stanova za koji možemo da kažemo da u najmanju ruku predstavlja pravu umetničku veštinu.

Da li arhitekturu doživljavate primarno kao umetničku ili kao naučnu, tehničko-tehnološku disciplinu?

I jedno i drugo. Teško bi je mogli zamisliti kao čistu umetnost, a isto tako ne bismo mogli da je zamislimo ni kao čistu tehničku disciplinu. To je jedna od onih retkih sinteznih disciplina koja u sebi nosi kako umetničku tako i tehničku komponentu, pri čemu obe komponente moraju biti praćene permanentnim i kompleksnim istraživačkim radom. Mislim da je neprimerena današnja tendencija kod nas, da se naučni rad u arhitekturi svodi samo na svoju istoriografsku dimenziju, dok se istraživanja u oblasti metodologije i tehnologije projektovanja izbegavaju ili čak i negiraju. Međutim takva istraživanja su bila veoma rasprostranjena u Evropi pa i kod nas 70-ih i 80-ih godina prošlog veka i to svakako ne bez razloga. A ja sam bio jedan od onih koji su se tokom celog radnog veka bavili i tim problemima.

Iz kog istorijskog segmenta arhitektonskog nasleđa najviše crpite inspiraciju u svom radu?

Rekao bih da je Rana (herojska) moderna neki koren odakle smo moji drugari i ja pošli kada smo samostalno ušli u projektovanje. To je bilo kada su se naši prethodnici već oprostili sa socrealizmom i zašli u neku, moglo bi se reći, razblaženu formu Internacionalnog stila. Faza Doma sindikata, Udbine stambene zgrade na Senjaku i stambenih zgrada u Cvijićevoj ulici je već bila iza nas. Za tu transformaciju su prvenstveno zaslužni predratni veterani: Milan Zloković, Dragiša Brašovan, Nikola Dobrović i drugi, a zatim i prva posleratna generacija na čelu sa Urošem Martinovićem, Uglješom Bogunovićem, Aleksejem Brkićem, Miloradom Macurom, Brankom Petričićem, Vladetom Maksimovićem i drugima. Što se tiče moje generacije, odnosno grupe „Beogradskih pet” (aktivne između 1954. i 1970. godine), mi smo u početku kao studenti bili pod uticajem Uroša Martinovića koji je bio jedan od začetnika baš tog ublaženog Internacionalnog stila u Beogradu, ali smo se kasnije okrenuli ka Ranoj moderni koja nas je fascinirala, a naročito naselje Vajsenhof sidlung (Weissenhof Siedlung) u Štutgartu, sa svojom svedenom i prečišćenon, a ipak bogatom i privlačnom arhitekturom. Bilo nam je jasno da u tom periodu još nije postojao onaj jaz između ranih modernista i ranih ekspresionista, koji će kasnije u okviru CIAM-a (Congrès International d'Architecture Moderne) dovesti do rascepa te dve tendencije i dominacije Internacionalnog (Misovskog) stila i to nam se dopadalo. Međutim, izvesna podvojenost je postojala čak i u našoj grupi. Leonid Lenarčič je bio ekstremni redukcionista, a ja sam ga u tome (ne znam zašto) podržavao, dok su Miša Mitić, Ivan Petrović i Ivan Simović bili naklonjeniji slobodnijem tretmanu arhitekture sa uvođenjem elemenata ekspresije.


02 | Weisenhofsiedlung | 1927
 

U tom prvom periodu tj. fazi mog rada (1954-1970) skoro sve što sam radio bilo je vezano za grupu „Beogradskih pet” (Blok 21 na Novom Beogradu, Naselja Liman I i II u Novom Sadu) mada je bilo i samostalnih realizacija (Blokovi 45 i 70 na Novom Beogradu, stambeni blok u Tuzli,  itd).


03 | Blok 21, P+10 (L. Lenarčič, M. Mitić, I. Petrović i M. Čanak) | 1960-65


Nakon raspada grupe „Beogradskih pet” (Mitić umire, a Lenarčič, Petrović i Simović prelaze u Englesku), počinje druga faza u mom projektantskom opusu, koja se vezuje za zajednički rad sa arhitektom Aleksandrom Đokićem, sa kojim sam razmišljao na sličan način, iako su nam pristupi u mnogome bili različiti. Ova faza počinje 1970. godine nakon osvajanja prve nagrade na konkursu za stambeno naselje Kijevo-Kneževac (realizacija 1971-80 godine). Od tada znatno „umekšavam” svoj minimalizam i orijentišem se prema „artikulisanoj” Poznoj moderni (naselje „Košutnjak” u ulici Pere Velimirovića u Beogradu). Godine 1982 sa P. Napijalom i D.Simićem realizovao sam više stambenih grupacija u naselju „Bežanijska kosa” u Beogradu.


04 | Naselje Kijevo-Kneževac (A. Đokić i M. Čanak) | 1970-75
 

Treća faza mog projektantskog rada počinje 1986 godine (od dolaska na mesto direktora IAUS-a) i traje do 1990 godine. To je period mog eksperimentisanja sa takozvanim Urbanom vernakularnom arhitekturom (stambene zgrade u Loznici, poslovni objekat u Kraljevu, zelena pijaca u Banji Koviljači i enterijer prodavnice „Košuta” u Beogradu). Godina 1991, kada sam sa sinom Milošem Čankom otvorio privatni biro „ARD”  (Architectural Research & Design), ujedno je i početak četvrte faze u mom projektantskom opusu. U tom periodu vraćam se  tendencijama Neomoderne, uz izvesne elemente Ekspresionizma i Dekonstruktivizma (projekat zgrade „Kreativnog centra” u Beogradu).


05 | Stambeni objekat tip B na Bežanijskoj kosi (P. Napijalo, D. Simić i M. Čanak) | 1982
06 | Upravna zgrada izdavačke kuće „Kreativni centar” (M. Čanak) | 2002
 

Da li je epoha modernizma na tlu bivše Jugoslavije ostavila velike i brojne uticaje u projektovanju stambenih objekata? Da li su oni i danas vidljivi?

Na koji modernizam misliš? Stvar je u tome što i modernizam prolazi kroz razne razvojne stupnjeve. Ako se radi o obnovi rane Moderne, verujem da je grupa „Beogradskih pet” ostavila značajan trag u stambenim objektima u Bloku 21 na Novom Beogradu.


07 | Blok 21, P+10 (L. Lenarčič, M. Mitić, I. Petrović i M. Čanak) | 1960-65
 

Takođe, verujem da je naša takozvana industrijska Moderna, koja je dosta često potcenjivana, naročito od onih koji nisu projektovali na taj način, u stvari ostavila vrlo značajan trag, bez obzira što nije primećena i zabeležena u evropskoj arhitekturi. Smelo tvrdim da su u doba intenzivne stambene izgradnje kada su mnogobrojni visokoproduktivni sistemi građenja prekrivali Francusku, zemlje istočne Evrope i delom Skandinaviju, naše zgrade neko vreme bile na samom vrhu arhitektonskih ostvarenja i kvaliteta stanova. Ako sada poredimo neke francuske primere iz šezdesetih godina sa nekim našim tadašnjim ostvarenjima, reklo bi se da uopšte ne zaostajemo iza Francuza (sem u završnim radovima), a da smo daleko ispred svih realizacija u zemljama istočne Evrope. Ovaj trend se nastavio 70-ih godina uspešnim uvođenjem takozvane Pozne Moderne u našu industrijalizovanu stanogradnju.   
 

Kako biste definisali Beogradsku školu arhitekture? I kakav je doprinos dala u arhitekturi na ovim prostorima?

Svaka masovna stambena arhitektura velikim delom proističe iz socijalnog, ambijentalnog, kulturološkog, tehnološkog, političkog (itd) okruženja i konteksta. Beogradska stambena škola opredmećena u takozvanom Beogradskom stanu dala je rezultat:
1. Prioritetne orijentacije na kolektivnu stambenu arhitekturu na užem području Beograda, koja se prenela i na druge veće gradove Srbije;
2. Orijentacije na industrijalizovane sisteme građenja koji su uslovljavali što veće operacije;
3.  Pauperističkih pretpostavki da se u prostoru za dnevni boravak moraju predvideti 1-2 postelje što je preneto i u interne pravilnike o uslovima za dodelu stanova;
4. istrajnih, nekad veštih, a ponekad i očajničkih pokušaja da se neminovni defekti u funkcionisanju života u stanu minimalizuju;
5. ne manje istrajnih pokušaja da se u ovim skučenim uslovima prezasićenim raznim ograničenjima, dođe do jedne zadovoljavajuće i prepoznatljive arhitekture, itd.  
                                                                             
Ne treba zaboraviti da se u ovoj masovnoj izgradnji uglavnom projektovalo za nepoznatog korisnika koji stan (u prvo vreme) ne kupuje već dobija na korišćenje pod dosta povoljnim uslovima, pa nije ni čudno što se ekonomisalo sa svakim m². Mogućnosti kupovine su otvorene tek kasnije ali su i onda uslovi kreditiranja bili veoma povoljni (govorim o situaciji u Srbiji). Dakle, funkcionalnost i ekonomičnost su bile Damoklov mač koji je svim arhitektima visio iznad glave, a oni su se tome prilagođavali kako su znali i umeli, neki vešto, a neki pa i ne. Izuzetno veliki i kontinualan priliv stanovnika u Beograd dovodio je i do permanentne stambene krize, koju je i pored velikih napora bilo nemoguće eliminisati, pa su se kupci stanova (preduzeća, ustanove, kombinati) snalazili na razne načine. Na primer u Institutu za ispitivanje materijala SRS, gde sam radio 26 godina, direktor Sveta Pejanović je imao opsesiju da svake godine udomi cca 10% službenika. U Institutu je radilo 450 ljudi što znači da je godišnje trebalo rešiti oko 45 slučajeva, odnosno udomiti 45 porodica ili oko 150-180 ljudi, što uopšte nije bilo lako. To je rešavano tako što su dobitnici novih stanova svoje stare (manje) stanove ustupali Institutu koji ih je dalje delio onima koji su bez ikakvog stana i tako je broj novokupljenih stanova bio znatno manji od 45, itd, itd. Pa ipak, krediti su se gomilali i sve više opterećivaili Institut, tako da je tokom vremena kupovano sve manje stanova i sve se teže dolazilo do njih. A ovako se bilo ne samo u mom Institutu već i u svim drugim radnim organizacijama.
U subvencioniranom sistemu stanogradnje potrebno je utvrditi vrstu pravila igre, a to je postizano preko pravilnika o raspodeli stanova koji su varirali od slučaja do slučaja i projektantskih normativa koji su bili obavezni za sve učesnike u gradnji. Cilj normativa je bio da utvrde:
1. donje granice kvaliteta ispod kojih se ne sme ići;
2. gornje granice kvaliteta iznad kojih nije društveno opravdano ići,. imajući u vidu povlastice u kreditiranju;
3. optimalne odnose između stambenih i pomoćnih prostorija kako na primer komunikacije ne bi progutale stambeni prostor, što je kod neukih projektanata često bio slučaj, itd.

Do ovih normativa se došlo preko niza operativnih istraživanja realizovanih  prvenstveno u beogradskom Centru za stanovanje IMS, koja su teorijskim postavkama Beogradskog stana dodala i vrstu operativnu komponentu (vidi ARD review 38/2010). I u našim i u slovenačkim osnovama iz tog vremena našao sam dosta primera sa odvojenom prostorijom za obedovanje koja se silom prilika, lako transformiše u dopunsku spavaću sobu. Da bi se to sprečilo, jedna od ideja Beogradskog stana bila je da se obedovanje locira u proširenoj komunikaciji. Život je, razume se, i takve stvari korigovao time što se čak i u takvim proširenim komunikacijama smeštao neki dopunski ležaj. Iako je Beogradski stan u suštini rezultat stambene situacije i stambenog sistema koji su u Beogradu dominirali 60-ih godina prošlog veka, on se pokazao veoma žilavim i životnim. Ideje Beogradskog stana koje potiču od „Velike trojke“ sa beogradskog Arhitektonskog fakulteta: M.Baylona, B.Milenkovića i B.Aleksića su primenljive u kriznim situacijama ali i retkim trenucima relativnog blagostanja. Prilagodljiv je beogradskim promenljivim uslovima, ali verujem da je blizak i nekim naprednim konceptima iz drugih sredina.

Da li su i u ostalim bivšim republikama Jugoslavije postojale slične škole kao što je bila Beogradska? I da li je uticaj Beogradske škole arhitekture bio jak i u drugim krajevima ondašnje države (Slovenija, Hrvatska, BiH, Crna Gora, Makedonija)?

Nisam kompetentan da tendencije u drugim bivšim republikama proglašavam autohtonim školama. Činjenica je, međutim, da je svaka sredina imala nekih svojih specifičnosti. Splitska stambena arhitektura se razlikovala od zagrebačke. Slovenačka arhitektura se razvijala u širokom dijapazonu (individualna gradnja je bila daleko rasprostranjenija nego kod nas), uvek po malo specifična i samosvojna. Slovenci su energično plasirali svoje usluge (obično veoma kvalitetne za naše uslove) u svim republikama, ali su svoje stambeno tržište držali striktno zatvorenim. Mošda se varam, ali mi nije poznato da je neki biro iz Srbije ikada dobio bilo kakav posao u Sloveniji. Međutim, informacije su nesmetano tekle u oba pravca i verovatno nisu ostajale bez odjeka. Zagrebačka škola (koja se odnosi više na globalnu nego na stambenu arhitekturu) u Beogradu je oduvek bila cenjena. Manje šarolika (sa izuzetkom Andrije Mutnjakovića), ali elegantna, studiozna i, bar za mene, veoma dopadljiva. U posleratnoj stambenoj izgradnji smo se u mnogome razlikovali ali smo se ipak dobro razumevali. Zanimljivo je da je njihov Građevinski institut slao negde osamdesetih godina skoro sve svoje saradnike kod nas na  postdiplomske studije iz stanovanja. Sarajevska arhitektura je bila godinama pod direktnim uticajem Juraja Najdharta (Juraj Neidhardt) (1901-1979), Le Korbizjeovog učenika, koji je u svemu bio vanserijska ličnost. Kasnije su obilno koristili beogradska i zagrebačka iskustva. Čak sam i ja u periodu 1985-90. bio predavač na njihovim postdiplomskim studijama iz stanovanja. Za nas je u Hrvatskoj bila posebno zanimljiva takozvana Splitska škola gde je nekoliko odličnih arhitekata radilo na više većih naselja koja su imala neku šarmantnu mediteransku notu. Oni su jako bili dobri i vrlo smo pažljivo pratili njihov rad. Crnogorci su uglavnom studirali u Beogradu, s tim što su neki od njih nosili u sebi snažnu ekspresionističku notu (Vukota-Tupa Vukotić, Svetlana-Kana Radević), a to se odnosi i na makedonskog arhitektu Ristu Šekerinskog. 

Poznato je da je u tom posleratnom periodu bila velika i masovna izgradnja. Koliko je stanova tada godišnje projektovano na tlu Beograda i bivše Jugoslavije?

Ne raspolažem trenutno pouzdanim podacma o kretanjima obima jugoslovenske stanogradnje, ali o tome postoji obimna dokumentacija u Statističkom zavodu.  Koliko se sećam, u doba najvećeg prosperiteta, u Beogradu je godišnje realizovano cca 10 do 12 hiljada stanova. Danas je to nezamisljivo. A za druge ne znam, mada mislim da su se svi tada trudili da intenziviraju stambenu izgradnju u skladu sa veličinom gradova i konkretnim mogućnostima. Sećam se velikih stambenih operacija u Zagrebu, Splitu, Osijeku, Sarajevu, Skoplju, Ljubljani, Novom Sadu, itd. Međutim, najviše takozvanih velikih operacija je ipak bilo u Beogradu čiji je priraštaj bio najintenzivniji i gde je bio i najveći broj preduzeća sa, za ono doba, sofisticiranim tehnologijama industrijske proizvodnje stanova. Zanimljivo je da, što se više išlo ka zapadu zemlje, stambene politike gradova su bile sve naklonjenije paralelnom intenziviranju individualne stambene izgradnje. Takva kombinovana stambena politika je dala najefikasnije rezultate u Sloveniji, gde je, možda delom i zbog toga, stambena kriza bila najmanje izražena.     

Da li su konkursi bili idealna mesta za probijanje novih koncepata i ideje stanovanja? I u kojoj meri su bile smele i radikalne ideje?

Sasvim je sigurno da su se mnoge avangardne ideje probijale i afirmisale preko javnh i pozivnih konkursa. Konkursni radovi, a posebno nagrađena rešenja, su objavljivani tako da se preko časopisa i postkonkursnih kataloga lako moglo videti kakvi su naši savremeni trendovi i dostignuća. Danas, međutim, nakon nekoliko nedavnih konkursa za socijalne stanove u Beogradu, nigde nije izašla nikakva publkacija sa ovim rešenjima. Mi uopšte ne znamo kako izgledaju ta rešenja, kakvi su bili kriterijumi ocenjivanja, kakvi su današnji koncepti stanova i da li ih uopšte ima. A možda neko to sasvim namerno radi, ne bi me čudilo...U svoje doba, učestvovao sam na mnogim konkursima za stanovanje. Bilo nas je koji smo ulazili u rizik i pokušavali da plasiramo i neke nove ideje, a bilo je i pametnih rutinera koji su govorili: „Nemamo mi mnogo vremena. Idemo na neko brzo i ziheraško rešenje, izvučemo otkup, pokupimo pare, pa trk, na novi konkurs!“. Znam jednog kolegu koji je (u šali) govorio: „Nema ništa slađe od druge povišene nagrade! Pokupiš pare i dok se prvoplasirani kilavi sa razradom i izvođenjem sledeće tri godine za male pare, ti si već na petom konkursu, a para paru stiže!”. Nažalost, tokom vremena, situacija se sa konkursima komplikovala. Sve su dominantniji uticaji pojedinih interesnih grupa (političke, fakultetske, prijateljsko-rođačke, mafijaške i druge veze) koje degradiraju ulogu konkursa postupcima koji ponekad zalaze i u zonu kriminala. U zemlji koja je do srži natopljena korupcijom, arhitektonski konkursi predstavljaju posebno plodno i dobro nađubreno tlo za sve vidove zloupotreba i marifetluka.

Kakva su Vaša iskustva prilikom projektovanja stambenih objekata i naselja u to vreme? Koji su najčešći problemi bili u projektovanju istih?

Prvenstveno minimalistički zahtevi investitora. Šta god bih ja pokušao da učinim na nekoj prepoznatljivosti zgrada odmah je sistematski obarano demagoškom krilaticom: „Za te pare dobili bismo još četiri stana više. Ti time što to predlažeš, četiri porodice lišavaš stanova. Zamisli tu nesrećnu decu koja su bez stana samo zato što se ti iživljavaš na fasadi!“. I tako dalje. Dakle, jedan pauperistički pristup je bio jako prisutan. Armija je tu bila malo liberalnija jer je bila na državnim jaslama. Raspolagali su većim sredstvma od ostalih investitora, pa su mogli sebi da dozvole kvalitetniju arhitekturu. Ali ostali su, naročito oni koji su 80-ih već gradili takozvane stanove za tržište, bili okrenuti prvenstveno ka profitu. Već posle relativno pristojnog bloka 21 na Novom Beogradu, sledila su naselja Liman I i Liman II u Novom Sadu sa krajnje minimalističkom arhitekturom. Kad bi ti sve poskidali sa zgrada do koske, onda bi te pohvalili i očekivali da budeš lud od sreće. Ukoliko počneš da se buniš, oni ti skrenu pažnju na neospornu činjenicu da si samo jedan beznačajan točkić u sistemu i da, ako ti nećeš, ima ko hoće, itd, itd. Da je ovakav pauperizam uticao i na koncept stambenog prostora, vidi se i po masovnoj primeni takozvanh Aaltovih kuhinja kod kojih su kuvanje i obedovanje diferencirani po dubini pa se dobijaju minimalne širine prostorija a time se omogućuje da se na određenoj širini fronta zgrade dobije nešto veći  broj stambenih jedinica. Redukcije arhitektonskih i funkcionalnh parametara nisu bile jedini limitirajući faktori. Neki nesavesni investitori i izvođači napali su i na fizičke strukture. Smanjivan je procenat armature, ugrađivani nekvalitetni materijali, a i samo izvođenje je sve češće bilo substandardno. U Beogradu su posebno bili kritični završni radovi, a naročito sve vrste izolacija i građevinska stolarija.

Da li su izgrađeni stambeni objekti i naselja takođe bili u procesu istraživanja, pre svega u smislu kako se stanari osećaju u njima i žive? I kakvi su rezultati bili takvog istraživanja (ako ga je bilo)?

Da, razume se, i to smo već napomenuli u odgovoru na prethodno pitanje. U mom Centru za stanovanje ta istraživanja smo sproveli na blokovima 21, 22 i 29 na Novom Beogradu, kao i u starom naselju Železnik, a po narudžbini Građevinske uprave JNA. Blokovi 21 i 22 su bili čisto vojni, dok je blok 29 bio mešanac – pola vojska-pola civili. Ako se ne varam, ta su istraživanja bila možda najkompleksnija tih godina u Evropi. Pre nas su samo Francuzi imali još veće modele kao što je bilo istraživanje u naselju Sarsel (Sarcelles), koje je obuhvatalo  negde oko 100 000 stanova. To je u stvari bio dobar deo grada na severu Pariza gde su oni uspostavili takozvane sociološke laboratorije odnosno osmatračnice, odakle su stalno pratili šta se u tom velikom kompleksu dešava. Međutim, naša su istraživanja bila kompleksnija jer smo istovremeno posmatrali i život u blokovima i ponašanje fizičkih struktura, pa je slika realnog stanja bila potpunija.


08 | Blok 29 (M. Mitić i M. Čanak) | 1970
 

Prilikom projektovanja stanova postojali su određeni normativi. Kakvo je Vaše iskustvo u korišćenju normativa za projektovanje stambenih objekata? I kada možemo govoriti o nastanku prvih i pravih normativa?

Sva naša istraživanja u Centru za stanovanje koja smo realizovali tokom tih 15-20 godina intenzivnog rada, ne bi bila izvodljiva da celo vreme nismo investitora ubeđivali, i ubedili, da će ona da dovedu do nekih konkretnih rezultata, a ti konkretni rezultati su bili normativi. U stvari, jedini način da se rezultati istraživanja, kakva su bila naša, primene u praksi, bio je da se prevedu u obavezne propise. Plediranje na neku svest i zrelost prosečnih projektanata, bilo je iluzorno. Svako će praviti šta mu padne na pamet ili šta mu nametne naručilac ako nije vezan nekim jasno definisanim i korektno utvrđenim propisima. Da bi se izbegao građevinski haos (kao što je kod nas danas slučaj) veliki investitori: JNA i grad Beograd su naručili i sa zadovoljstvom prihvatili projektantske normative koji su obrađeni u našem Centru za stanovanja, a potom verifikovani preko posebnih radnih tela. A kakva je bila reakcija? Iako su armijski normativi primenjeni u svim gradovma gde se gradilo za vojna lica, nikakvih ozbiljnih zamerki nije bilo. Naprotiv, ljudi su bili zadovoljni jer sada dobijaju stanove ujednačenog kvaliteta bez obzira u kom gradu žive. Čak i danas, javljaju mi se pojedini arhitekti iz okolnih zemalja i traže fotokopiju ovih normativa kako bi ih koristili kao priručnik za projektovanje. Što se tiče Beogradskih normativa, oni su bili prilagođeni beogradskoj situaciji, i namenjeni prvenstveno takozvanim stanovima za tržište u usmerenoj stambenoj izgradnji. Iako je svaka odredba bila potkrepljena odgovarajućim istraživanjima ipak je bilo i negativnih reakcija. Neki su smatrali da im normativi sužavaju kreativnu slobodu. Nije više bilo  moguće da  naprave dnevnu sobu od desetak m² (kao u Novom Sadu) ili od 50 m² (kao na beogradskom Dedinju) bar ne dok dobijaju subvencionirane kredite ili stanove u društvenoj svojini. Kao što smo ranije već naglasili, težili smo (i u velikoj meri uspeli) da sprečimo građenje substandardnih, luksuznih (za oko vreme) i neracionalnih stanova.


09 | Struktura i površina stanova , JNA (Dr Mihailo Čanak) | 1983
 

Tokom vremena, kako se kod nas menjao način finansiranja, tako su se polako i ti normativi sve više i više gasili, odnosno, sve manje poštovali. Ne znam kada su i  da li su uopšte zvanično stavljeni van snage, sve mi se čini da su ih posle 2000, koristili oni koji su to želeli, ali da su izgubili svoju obaveznost.


10 | Struktura i površina stanova, civilni stanovi (Dr Mihailo Čanak) | 1983
 

Početkom ove godine, jedna mlađa ekipa u kojoj je i dvoje mojih bivših đaka, napravila je nacrt novog Pravilnika o uslovima i normativima za projektovanje stambenih zgrada i stanova koji bi trebalo da važi za celu Srbiju, dok su istovremeno Novosađani pokušali da plasiraju svoj predlog preko Republičke komore. Konačno, Pravilnik je donet (Sl.glasnik RS, 58/2012), ali ne znam da li je prevagnula novosadska ili beogradska verzija. Znam samo da ni za jednu verziju nisu rađena neka prethodna istraživanja, sve odredbe su iskustveno/paušalne. Inače, tih davnih 70-ih i 80-ih godina prošlog veka skoro svi veći gradovi u bivšoj Jugoslaviji su imali neke svoje specifične propise o projektovanju. Jedini pokušaj nekog objedinjavanja bio je „Privremeni standard stana u usmerenoj stambenoj izgradnji“(1973) na čijoj su izradi bili angažovani Gradbeni center Slovenije iz Ljubljane i Centar za stanovanje iz Beograda. I da ne zaboravim: pre beogradskih normativa iz 1983. na kojima je radio moj centar, u Beogradu su postojale još dve prethodne verzije, jedna iz 1958, a druga iz 1973 godine, ali na njima nisam radio. 

Koji su se konstruktivni sistemi koristili na prostoru bivše Jugoslavije? I kakva iskustva imate sa njihovom primenom u procesu projektovanja?

Takvih konstruktivnih sistema je najviše bilo u Beogradu, mada je svaki veći grad želeo da ima neki svoj sistem. Uspešnost i efikasnost ovih sistema zavisila je od veličine stambenih operacija i mogućnosti obezbeđenja kontinuiteta građenja. Dešavalo se da su pojedini sistemi tavorili, pa i propadali, jer graditelji nisu bili u mogućnosti da obezbede potrebnu kontinualnu produkciju od, recimo, 2000-3000 stanova godšnje. U Srbiji je najrasprostranjeniji bio montažni skeletni sistem IMS koji je razrađen u Institutu za ispitivanje materijala SRS. U Beogradu su ga koristila velika građevinska preduzeća „Napred“, „Trudbenik“, „Rad“ i „Ratko Mtrović“, a ekonomičnost je obezbeđena preko zajedničke betonjerke. Sistem su primenjivala i preduzeća iz Novog Sada, Tuzle, Banja Luke, itd, a plasiran je i u desetak drugih zemalja. Autohtoni montažni sistemi u Beogradu su razvijani u preduzećima „Komgrap“, „Dom“, „Hidrogradnja“, „Ratko Mitrović“, „7 juli“, „Energoprojekt“, „Jingrap“,  itd. Iskreno, nisam u mogućnosti da ovako, napamet, nabrojim sve konstruktivne sisteme koji su bii primenjivani u bivšoj Jugoslaviji pre skoro pola veka (a i zašto bih, zaboga?!). Kao kroz maglu. sećam se sistema: „Jugomont“ i „Tempo“, Zagreb, „Vegrad“, Velenje, „Karpoš“, Skoplje, „Montastan“, Bačka Topola, „Sistem M50“, Novi Sad, „Graditelj-SECCO“, Gornji Milanovac, itd, itd. A onda su se 80-ih godina pojavili sistemi sa klizećim oplatama koji su bili pristupačni i manjim preduzećima („Outinord“ na primer), i situacija se promenila. Većina starih glomaznih i visokoproduktivnih sistema se nasukala usled sve veće ekonomske krize, dok su mali nastavili  sve do raspada zemlje. Inače, detaljni podaci o konstruktivnim sistemima u bivšoj Jugoslaviji mogu se naći u starim brojevima časopisa „Izgradnja“.

Kada smo kod sistema, koji su se rasponi najoptimalnije i najidealnije pokazali u projektovanju, a koji ne?

Ja imam negde oko desetak studija vezanih za projektantsku podobnost pojedinih raspona. a osnovna su pitanja: da li je povoljniji skeletni sistem ili sistem sa poprečnim nosećim zidovima i koji su optimalni rasponi. Što se tiče sistema sa podužnim nosećim zidovima, kombinovanih skelet/zidovi i ćelijastih sistema, o njima se diskutovalo, ali mislim da nisu šire primenjivani, bar ja ne znam ništa o tome.
U to doba vodilo se računa o što konsekventnijoj primeni modularne koordinacije, a u cilju što efikasnije tipizacije sekundarnih strukturalnih elemenata. U skeletnim sistemima dobijane su kontinualne modularne mreže povezane sa osovinama stubova ali stubovi nisu bili modularni (sem u sistemu M50), tako da ni svi pregradni zidovi nisu imali modularne mere. S druge strane, kod sistema sa nosećim zidovima zidovi nisu imali modularnu debljinu, pa je modularna mreža bila diskontinualna, ali su pregradni zidovi bili modularni. Kod primene montažnih fasadnih panoa, neznatnu prednost su imali skeletni sistemi, a kod zidanih fasada sistemi sa nosećim zidovima. Dalje, kod otvorenih stanova, u kojima se insistira na što integralnijim prostorima, nesumnjivu prednost ima skelet, dok su kod stanova sa jasno diferenciranim prostorijama nešto povoljniji sistemi sa poprečnim nosećim zidovima, jer stubovi svojim specifičnim dimenzijama mogu da otežaju organizaciju pojedinih prostorija.


11 | Ispitivanje raspona |
 

Kad je sistem IMS 1957. pušten u primenu, onda je njegov autor profesor Branko Žeželj u nedostatku nekih prethodnih istraživačkih radova, sproveo internu anketu među, tada poznatim, arhitektima sa pitanjem: „Koji raspon smatrate najpovoljnijim za projektovanje stanova u IMS sistemu?” A istovremeno postojalo je i ograničenje da montažna međuspratna tavanica između 4 stuba ne može da bude veća od 17m², jer je tolika bila nosivost raspoloživih kranova. Tu se ispostavilo da je najpovoljniji kvadratni osovinski raspon 4.20 x 4.20 m koji, između ostalog, dozvoljava laku promenu pravca pružanja zgrade pod uglom od 90. Istovremeno, ako je unificiran, raspon 4.20 m. pruža povoljne mogućnosti projektovanja i kod sistema sa poprečnim nosećim zidovima. Međutim, ako se kombinuje više raspona po širini, onda je bolja kombinacija 4.20 i 3.60. To je kombinacija koja za tadašnje uslove daje optimalne rezultate, a posebno ako se radi o sistemima sa poprečnim nosećim zidovima. Nakon analize kombinacija modularnih raspona izmedju 3.60 i 7.20 m, pokazalo se da nije tačno da funkcionalnost raspona raste uporedo sa povećanjem njihove veličine kao što se ranije mislilo.

Z A V R Š N A   R E Č

Kroz ovaj razgovor sa arhitektom Mihailom Čankom može se zaključiti kako se došlo do koncepta Beogradskog stana, kao i koji su bili značajni faktori za njegovo formiranje. Opet dolazimo do toga da je u njegovom definisanju značajnu ulogu igrao i sam kontekst odnosno sredina. Takođe, pored sredine značajno mesto zauzimaju i uslovi u kojima se projektuje. Sve te stvari su uticale na formiranje ideje Beogradskog stana. Minimalistički zahtevi, koji su dolazili kao plod celokupne tadašnje situacije u Beogradu, nisu ugrozili uspešnost mnogobrojnih autora koji su u to vreme stvarali i čija se arhitektonska ostvarenja mogu porediti sa najpoznatijim evropskim primerima toga vremena.


12 | Blok 21, P+4 (L. Lenarčič, M. Mitić, I. Petrović i M. Čanak) | 1960-65

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

 

 

Tip of the day

"Design is an agent of change"

Alice Rawsthornviše

Touch me Festival

Lovely

DYRM daily Deus YellowCab Designeast.eu

Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services