Just (don't) do it

Majk Džojs (Mike Joyce), američki dizajner sa sedištem u Njujorku, osmislio je projekat Swissted u kome je redizajnirao plakate pank rok scene pozivajući se na švajcarski modernizam.

Projekat koji i dalje traje, za sada broji oko 220 plakata i 400 000 poseta sajtu.

Ovaj „ljutiti dečko koji nikada neće preći 17 godina“ tvrdi za sebe da inspiraciju oduvek crpi iz dve, po svojoj prirodi, dijametralne forme vizuelnog izražavanja - pank rok, hardkor scene i švajcarskog modernizma.

Upravo je njih pokušao da spoji u svom projektu u kojem "pošvajcaruje" postere hardkor i pank rok bendova. Njegov uzor sa studija je Fred Troler (Fred Troller), a može se pohvaliti i kolekcijom originalnih plakata velikana kao što su Armin Hofman (Armin Hofmann), Jozef Muler-Brokman (Josef Muller-Brockmann), Emil Ruder (Emil Ruder), Lester Bil (Lester Beall) (?), Pol Rend (Paul Rand) i drugi.

On ne poseduje kolekciju postera pank rok bendova, ali zato deli ime sa bubnjarem Smitsa (The Smiths). Ima vickasti um, voli provokacije i apsolutni je pobornik čistog, konciznog dizajna sa tipografskom osnovom.

Ono što smatra interesantnim u vezi sa projektom „Swissed“ jeste vizuelni efekat koji je serija ovakvih (odštampanih) plakata velikog formata u stanju da stvori kada se naniže na zid. Na sajtu projekta stoji informacija da u kreiranju postera nije upotrebljena Helvetica, već njen predak Akzidenz-Grotesk.

Citiraću šaljivi komentar moje koleginice u vezi sa projektom: „Swissted deluje kao jedan veliki Akzidenz (slučajnost, greška). To je jedna vrlo Grotesk (groteskna) priča!“

Pođimo od istorije.
Krilatica modernističkih pokreta bila je – forma prati funkciju. Švajcarski pristup podrazumevao je: objektivnost, formalnost, racionalnost, funkcionalnost, strukturu, minimalizam, logiku, matematičke sisteme i (dis)harmonične odnose, ortogonalnost, igre simetrije i asimetrije, važnost „belog“ neiskorišćenog prostora itd. Sledili su i svoje nemačke prethodnike, kao što je Bauhaus škola i Čihold (Jan Tschichold).

Jan Tschichold
 

Sam Čihold se isto tako u svoje vreme pozivao na Bauhaus. Četrdeset godina kasnije, nova dizajnerska pokolenja preuzimaju one Čiholdove prve, revolucionarne ideje iz dvadesetih godina o tretmanu tipografije u kojima se zalagao za veštu, sintetičku, čistu i preciznu komunikaciju, korišćenje sanserifnih karaktera i odsustvo dekoracije. Takođe se zalagao i za ekonomiju prostora uz pomoć korišćenja malih slova u pisanju svih imena/ica; pravilo koje je pre svega pogodovalo nemačkom govornom području.
Pobornicima švajcarske škole, tipografija je služila kao glavna ekspresija nove, progresivne ere. Njena svrha bila je da direktno komunicira sa publikom. Bila je pre svega glavni nosilac informacije i osim funkcionalnosti nije smela da nosi nikakvu drugu ulogu. Jedan od vatrenih licenciranih sledbenika modela „švajcarske tipografije" Masimo Vinjeli (Massimo Vignelli), vrlo dobro opisuje ovu misao u intervjuu koji je dao u filmu „Helvetica“ (Gary Hustwit, 2007) izjavom da napisana reč „pas“ ne treba da laje.


Massimo Vignelli
 

On podrazumeva da samim sklopom, tj. određenim redosledom slova koja obrazuju izvesnu reč i time joj daju konvencionalno značenje koje ona ima u datom jeziku, sredini i vremenu, onda kada (možda pre svega kada) se napiše jednim od „neutralnih“ pisama, ta reč apsolutno daje direktnu i jasnu informaciju. Nijedno pismo ne treba samo po sebi da ima značenje, jer značenje teksta leži u njegovoj sadržini. Vinjelijeva striktna tipografska pravila podrazumevaju jako mali spisak karaktera koje smatra vrednim pažnje i upotrebe u svojim radovima. Akcenat je dakle, na nepostojanju lične ekspresije i na univerzalnom dizajnu.
Ovu školu Evropa prihvata raširenih ruku, a ubrzo talas zahvata i Ameriku. Formalnost, jasnoća, Helvetika i njoj slična pisma, postaju središte evropskog modernizma.

Pod prvim imenom Neue Haas Grotesk, a po narudžbini švajcarske Haas'sche Schriftgiesserei „fabrike slova“, 1957. godine Maks Midinger (Max Miedinger) u saradnji sa Eduardom Hofmanom (Eduard Hoffmann) napravio je pismo po ugledu na Haas Groteks i njemu sličnim pismima (Haas Groteks je napravljen po uzoru na prethodno pominjani Akzidenz-Grotesk). Sa većom visinom kurenta i prepoznatljivim, ravnim završecima velikih S,G i C, iz komercijalnih razloga, menja prvobitno ime u Helvetika (Helvetica) kako bi se podvuklo njegovo švajcarsko poreklo. Novo pismo biva široko prihvaćeno u Evropi i svetu. Uspeh na tržištu dokazuje njegova upotreba u izgradnji mnogih korporativnih identiteta, a nalazi mesto i u mnogim zvaničnim prezentacijama i logoima državnih institucija (npr. Sjedinjenih Američkih Država). U hrvatskoj literaturi stoji da je, po legendi, na naše prostore Helvetiku doveo hrvatski umetnik i grafičar Ivan Picelj.


Ivan Picelj
 

Širenju švajcarkse škole u mnogome je doprineo i trojezični časopis „Novi grafički dizajn“ (New Graphic Desing), koji su 1959. godine osnovali Karlo Vivareli, Ričard Pol Loze, Jozef Muler-Brokman i Hans Nueberg (Carlo Vivarelli, Richard Paul Lohse, Josef Müller-Brockmann i Hans Nueberg). Godine su donele nove generacije i novu švajcarsku školu, a sa njom i programska eksperimentisanja Karla Gerstnera (Karl Gerstner). Karl je prvo studirao kod Armina Hofmana i Emila Rudera (Armin Hofmann i Emil Ruder) u Bazelu, a kasnije je izlagao u tadašnjoj Jugoslaviji na poziv Picelja u okviru "Novih Tendencija". Vredna pomena u ovom miljeu je i nemačka škola Hochschule für Gestaltung Ulm, gde je jedan od predavača bio Maks Bil (Max Bill), nekadašnji učenik Bauhausa, ljuti protivnik Čiholda i autor manifesta Konkretne umetnosti u kojem se zahtevala „univerzalna umetnost apsolutne jasnoće koja se zasniva na aritmetičkim konstrukcijama“.


Josef Müller-Brockmann
 

Sledeća nova istraživanja dolaze opet iz Bazela. U pitanju su ogledi nemca Volfganga Vajngarta (Wolfgang Weingart), koji je studirao, a zatim i predavao, na već pomenutom švajcarskom fakultetu. Iako je koračao hodnicima te ustanove u isto vreme kad i Gerstner, njihovi principi su se mimoilazili. Vajngartova se misao zasnivala na prvobitnoj školi, ali je doveo u pitanje red i čistoću. Osećao je potrebu za nadogradnjom u vidu veće ekspresivnosti, odnosno istraživanja granica sintaksičkih i semantičkih mogućnosti tipografije. Prvoj, funkcionalnoj zamisli, dodao je socijalno-psihološki element, jer je smatrao da i najobjektivnija informacija sa najtrezvenijim vizuelnim prikazom ne može da izbegne uspostavljenje odnosa primaoca informacije sa sopstvenim vrednostima. Kako su mu studenti većinom bili američkog porekla, njegova su učenja brzo došla do očiju i ušiju Novog kontinenta. Njegov glasnik bio je i časopis Typografische Monatsblätter.

Wolfgang Weingart
 

Međutim, radoznalost i težnja ka novim nisu svima bili po volji, pa mu je u ime konfliktnog odnosa sa „pravom“ švajcarskom školom, nekada revuliconarni Čihold uputio pismo u kojem mu je skrenuo pažnju da „suština tipografije nije u modernosti, već u čitljivosti.“ Ipak, on se i dalje držao svojih teorija. Govoreći o novim tehnologijama informacije i različitim oblicima komunikacije, on podvlači potrebu za novim, drugačijim tipografskim standardima; tipografija za njega treba da se menja u samoj srži, zajedno sa informacijama koje treba da prenese i generalnom kulturnom scenom u kojoj se manifestuje. Ta nova tipografija treba isto tako i da bude jedan vrlo lični proces razmišljanja o projektovanju, gde nove ideje proizilaze iz individualnosti, imaginacije i umetničkih sposobnosti. Derida Vajngarta naziva ocem dekonstruktivizma (koji će kao pojam tek kasnije nastati). Činjenica je da su njegova razmišljanja postala kamen temeljac za New Wave, kalifornijsku školu i ceo vizuelni pristup osamdesetih godina. Glasnici novih ideja sada potiču iz Amerike i oni su (in)direktni sledbenici, a često i bivši Vajngartovi učenici (Den Friedman, April Greiman, David Carson, Zuzana Licko, Katherine McCoy).

David Carson
 

Poslednja na spisku je bila potpredsednik Krenbruk Akademije (Cranbrook Academy of Art) koja je poznata upravo po New Wave pokretu i vizuelnim rešenjima koji su uglavnom tretirali kulturne događaje. U eseju „Tipografija kao diskurs“ Mekoj definiše razlike između konstruktivističko-modernističkog pristupa i novog pokreta: „New Wave proširuje klasični švajcarski interes, od strukture do disekcije i ponovnog kombinovanja gramatike grafičkog dizajna...“

Allen Hori
 

Najbitniji dodaci u ovim novozakuvanim talasima su vernakularne slike, (one koje su vezane za kulturu naroda i društva), upotreba boja i ponovno okretanje serifnim slovima. „Kompleksni aranžmani New Wave projekta podrazumevaju sintatičku, apstraktnu tipografiju i slike u barokno-modernim kompozicijama.“

//Pređimo na kritiku.
Majk Džojs svojim projektom nikako nije pomirio švajcarski stil sa pankerskim posterima.

Lično, nemam ništa protiv funkcionalnosti (n)i minimalizma kao polazne tačke, ali istorija nas je naučila da nije svaki pravac bio pogodan za sve vrste vizuelnih komunikacija. Švajcarska grafika je najčešće hladna u svojoj neutralnosti i lako postaje tupa i bljutava u svojoj uobraženosti koja ignoriše raznovrsnost informacija. Da li je ta formalnost i trezvenost zaista pogodna za izražavanje jednog buntovničkog pokreta kao što je pank? On koji prkosi autoritetu i reži na ostatak sveta, zaslužuje da bude okupan hladnom vodom racionalnosti?


Hipgnosis
 

Ako pogledamo unazad, konstanti obrt predlog-negacija je uvek bio prisutan - Čihold je sam sebe negirao u jednom trenutku, te je zauzeo suprotnu ideologiju. Posle švajcarske škole jeste došao New Wave, ali je pristalica modernizma, kao što je Vinjeli i dalje bilo. Ipak, kao kontrateza "vinjelisličnima", istovremeno su bili prisutni i Garet (Malcom Garret) i Karson (da ne pominjem dolazak Zagmaistera (Stefan Sagmeister) i njegovih avangrardnih? ideja).

Malcolm Garrett
 

I pored strastvenih pobornika stare, odnosno nove škole, svaka od njih je dobijala kritike na svoj račun. Švajcarsku školu kritikovali su zbog svoje neutralnosti i lišenosti autorskog pečata samog grafičara, a New wave i Krenbruk akademiju pre svega zbog nefunkcionalnosti u vankulturnim tematikama.



Džojsov projekat odaje utisak monotonije. More postera koji deluju kao stilska vežba u kojoj je zadatak predstaviti obeležja švajcarske škole (i primeniti ih u grafičkoj obradi plakata). Sama ideja bi verovatno bila pogodna za neki od tih plakata/bendova. Međutim, u trenutku kada svi ti "Englezi" i "Amerikanci" na silu postanu "Švajcarci", postavlja se pitanje da li je ispravno iskoristi jednu te istu shemu za toliko različitih bendova? Možemo li svi biti swissted?

 

 


 

Profil

Morate se ulogovati da biste poslali poruku
Uloguj se | Registruj se

Tip of the day

"Simplicity is the ultimate sophistication"
 

Leonardo da Vinciviše
Mouse Eye Tracking by PicNet Software Development Services
text